мини|Елизабет Кетрин Ферард, прва рукоположена ђакониса Цркве Енглеске Ђакониса је члан службе за жене у неким хришћанским црквама која пружа пастирску негу, посебно другим женама, и која може имати литургијску улогу. Реч потиче од грчке речи (), за „ђакона”, што значи слуга или помоћник и често се јавља у хришћанском Новом завету Библије.
Ђаконисе вуку своје корене од времена Исуса Христа па све до 13. века на Западу. Постојале су од раног до средњег византијског периода у Константинопољу и Јерусалиму; ова служба је такође постојала у црквама западне Европе. Постоје докази који потврђују чињеницу да је ђаконат, укључујући жене у Византијској цркви раног и средњег периода, био признат као један од главних нерукоположених редова клера.
Енглески сепаратисти су безуспешно покушавали да оживе службу ђакониса 1610-их година у својој конгрегацији у Амстердаму. Касније, модеран препород ове службе започео је међу протестантима у Немачкој 1840-их година и проширио се кроз нордијске земље, Холандију, Уједињено Краљевство и Сједињене Америчке Државе. Лутерани су били посебно активни, а њихов допринос се види у бројним болницама. Модерни покрет је достигао врхунац око 1910. године, а затим је полако опадао како је секуларизација подривала религиозност у Европи, а професионализација медицинских сестара и социјалног рада нудила друге могућности за каријеру младим женама.
Ђаконисе настављају да служе у хришћанским деноминацијама као што су лутеранство и методизам, између осталих. У тим деноминацијама, пре него што започну своју службу, оне се посвећују као ђаконисе.
Неклерикалне ђаконисе не треба мешати са женским рукоположеним ђаконима, као што је случај у англиканским црквама, методистичким црквама и Протестантској цркви у Холандији, од којих многе имају и рукоположене ђаконе и посвећене ђаконисе; у методизму, мушки еквивалент женским ђаконисама су домаћи мисионари (енгл. Home Missioners).
Рани хришћански период Најстарија референца на жене као ђаконисе (или жене ђаконе — не постоји разлика између та два улога у латинском или грчком језику) јавља се у Павловим посланицама (). Њихову службу помињу рани хришћански писци као што су Климент АлександријскиCommentary on 1 Corinthians 9:5, Stromata 3,6,53.3-4. и Ориген.Commentary on Romans 10:17; Migne PG XIV col. 1278 A–C. Нехришћански извори из раног 2. века потврђују ово. У једном писму Плиније Млађи сведочи о улози жена ђакониса. Плиније помиње „две слушкиње” као ђаконе које мучи како би сазнао више о хришћанима. Ово утврђује постојање службе ђакониса у деловима источног Римског царства од најранијих времена. Оци цркве из 4. века, као што су Епифаније Саламски,Migne PG 42, cols 744–745 & 824–825 Василије Велики,, London 1930, Letter 199. Јован ЗлатоустиMigne PG 62, col. 553. и Григорије НискиMigne PL 46, cols 988–990. прихватају службу ђакониса као чињеницу.
Дидаскалија апостола је најранији документ који посебно и опширније расправља о улози ђакона и ђакониса. Настала је у Сирији на арамејском језику током 3. века, али се убрзо проширила у грчким и латинским верзијама. У њој аутор подстиче епископа: „Именуј жену за службу женама. Јер постоје домови у које не можеш послати ђакона женама, због пагана, али можеш послати ђаконису... Такође, у многим другим стварима потребна је служба ђаконисе.”Didascalia 16 § 1; G. Homer, The Didascalia Apostolorum, London 1929; Епископ треба да гледа на мушкарца који је ђакон као на Христа, а на жену која је ђакониса као на Светог Духа, што указује на њихово истакнуто место у црквеној хијерархији.
Ђаконисе се такође помињу у Канону 19 Првог васељенског сабора у Никеји, који наводи да се „пошто немају полагање руку, морају убрајати само међу лаике”. Халкидонски сабор из 451. године одредио је да жене не треба да буду постављене за ђаконисе док не напуне 40 година. Најстарији обред рукополагања за ђаконисе налази се у „Апостолским установама” из 5. века.Apostolic Constitutions VIII, 19-20; F. X. Funk, Didascalia et Constitutiones Apostolorum, Paderborn 1905, 1:530. Описује полагање руку епископа на жену уз призивање Светог Духа за службу ђаконата. Потпуна верзија обреда, са рубрикама и молитвама, пронађена је у Барберинијевом кодексу из 780. године. Овај литургијски приручник пружа обред рукополагања за жене као ђаконисе који је готово идентичан обреду рукополагања за мушкарце као ђаконе. Други древни рукописи потврђују исти обред.Many texts are now online: ; ; and Међутим, неки научници, као што је Филип Шаф, писали су да је церемонија која се изводила за рукополагање ђакониса била „само свечано посвећење и благослов.” Ипак, пажљиво проучавање обреда уверило је већину савремених научника да је обред био у потпуности света тајна (сакрамент) у данашњем смислу., Collegeville 1976; originally , Gembloux 1972, esp. ; Y. Congar, 'Gutachten zum Diakonat der Frau', , Munich 1973, no 7, ; C. Vaggagini, 'L'Ordinazione delle diaconesse nella tradizione greca e bizantina', , Paris 1987, esp. ; D. Ansorge, 'Der Diakonat der Frau. Zum gegenwärtigen Forschungsstand', in T.Berger/A.Gerhards (ed.), , St. Odilien 1990, ; A. Thiermeyer, 'Der Diakonat der Frau', , W. Gross (ed.), Munich 1966, ; Ch. Böttigheimer, 'Der Diakonat der Frau', , Ostfildern 1997, esp. ; A. Jensen, 'Das Amt der Diakonin in der kirchlichen Tradition der ersten Jahrtausend', in , Ostfildern 1997, esp. ; D. Reininger, , Ostfildern 1999 ; P. Zagano, , New York 2002, .
Олимпијада, једна од најближих пријатељица и присталица архиепископа Константинопоља Јована Златоустог, била је позната као богата и утицајна ђакониса током 5. века. Законодавство Јустинијана средином 6. века у вези са свештенством широм његових територија на Истоку и Западу помиње мушкарце и жене као ђаконе паралелно. Такође је укључио жене као ђаконе међу оне које је регулисао за службу у Великој цркви Аја Софија, наводећи мушкарце и жене као ђаконе заједно, а касније прецизирајући стотину ђакона који су били мушкарци и четрдесет који су биле жене. Доказе о континуираним литургијским и пастирским улогама пружа приручник о церемонијама Константина Порфирогенита из 10. века (), који се позива на посебан простор за ђаконисе у Аја Софији.
Павлов текст Павлово најраније помињање жене као ђакона налази се у његовој Посланици Римљанима 16:1 (58. година) где каже: „Препоручујем вам нашу сестру Фебу, која је служитељка цркве у Кенхреји”. Оригинални грчки каже: , , будући [женски] слуга цркве у Кенхреји. Реч значи слуга у скоро свих 30 употреба у Новом завету, али се може користити и за означавање црквене службе ђакона. Не постоји научни консензус о томе да ли ова фраза овде означава „званичну титулу трајне службе”. Термин се може односити на њено служење у општијем смислу, без држања црквене службе., Freiburg 1977, ; same view in the commentaries by Th. Zahn, . Edited by G. Dautzenberg, Freiburg 1983, .
Референца на квалификације потребне за ђаконе појављује се у Павловој Првој посланици Тимотеју 3:8–13:
Овај стих о „женама” појављује се усред одељка који се такође обраћа мушкарцима. Међутим, речи које се односе на „жене” могу се односити на супруге мушких ђакона, или на ђаконе који су жене. Прелазак са ђакона уопштено на женске ђаконе посебно може имати лингвистичког смисла, јер иста реч покрива и мушкарце и жене. Да би указали на жене, Грци би понекад рекли („ђакон жене”). Овај израз се појављује у црквеном законодавству Јустинијана.Novella 6. 6 par. 1–10; 131. 23; 123.30, etc.; R. Schoell and G. Kroll, eds. , vol. III, Berlin 1899, . Ово тумачење следе неки рани грчки оци као што су Јован ЗлатоустиHomily 11,1 On the First Letter to Timothy; Migne, PG 63, col. 553. и Теодор Мопсуестијски.. Edited by H. B. Swete, Cambridge 1882, vol. II, . Међутим, ово није фраза која се овде користи, где Павле једноставно помиње (жене).
Коментар на 1. Коринћанима 9:5 „Зар немамо право да водимо сестру, жену, као и остали апостоли?” од Климента Александријског (150–215. г.):
Као што је Климент Александријски поменуо Павлову референцу на ђаконисе у 1. Тимотеју 3:11, тако је и Ориген из Александрије (184–254. г.) коментарисао Фебу, ђакона коју Павле помиње у Римљанима 16:1–2:
„Апостолске установе” кажу:
Жене као ђакони Два типа монахиња обично су била рукополагана у ђаконат у раном и средњем византијском периоду: игуманије и монахиње са литургијским функцијама, као и супруге мушкараца који су били уздизани у епископство. Постојала је јака повезаност ђакона који су биле жене са игуманијама почевши од касног четвртог или раног петог века на Истоку, а то се догађало и у средњовековном периоду у Латинској као и у Византијској цркви. Углавном су ове жене живеле у источном делу Римског царства, где се служба ђаконисе најчешће налазила. Постоје књижевни докази о ђаконату који је укључивао жене, посебно у Константинопољу, и археолошки докази о ђаконисама у бројним другим областима Царства, посебно у Малој Азији. Један пример жене из Константинопоља која је била ђакон током пост-константиновског периода била је Олимпијада, добро образована жена, која је након што је постала удовица посветила свој живот цркви и била рукоположена за ђакона. Она је подржавала цркву даровима земље и својим богатством, што је било типично за овај период. Жене које су ђакони често се погрешно сматрају само удовицама или супругама ђакона; а понекад се описује да су произашле из реда удовица. Мање црквене службе развиле су се отприлике у исто време када и ђаконат као одговор на потребе растућих цркава. Удовице су, међутим, биле старије жене конгрегације којима је била потребна економска помоћ и социјална подршка због њихове ситуације. Овај концепт се помиње у Делима апостолским 6:1 и 9:39–41 и 1. Тимотеју 5. Ове удовице нису имале посебне дужности у поређењу са онима ђакона. У „Апостолским установама” жене које су биле ђакони биле су признате као оне које имају власт над удовицама у цркви. Удовице су биле упозорене да слушају „жене ђаконе са побожношћу, поштовањем и страхом”. У прва четири века цркве, удовице су биле признати чланови цркве који су делили неке сличне функције ђаконисе; ипак нису делиле исте одговорности или важност. мини|усправно|Episcopa Theodora (Црква Свете Пракседе) мини|усправно|Икона Свете Олимпијаде Ђаконисе
Улоге У византијској цркви жене које су биле ђакони имале су и литургијске и пастирске функције унутар цркве. Ове жене су такође служиле другим женама на различите начине, укључујући поучавање катихумена, помагање при крштењима жена и добродошлицу женама у црквене службе. Оне су такође посредовале између чланова цркве и бринуле се за физичке, емоционалне и духовне потребе затворених и прогоњених. Слате су женама које су биле везане за кућу због болести или порођаја. Обављале су важну сакраменталну дужност вршења физичког помазања и крштења жена. Рукополагање у ђаконат било је такође прикладно за оне које су биле одговорне за женски хор, што је била литургијска дужност. Докази у (или Живот Св. Макрине) показују да је Лампадија била одговорна за женски хор. Неки верују да су оне такође биле службенице причешћа, али се ова пракса сматрала неважећом.
Уметност