мини|Илустрација за песму „Јесени” Вилијама Џејмса Нитбија, из књиге Дан са Китсом (1899).
„Јесени” (енгл. To Autumn) је песма енглеског романтичарског песника Џона Китса (31. октобар 1795 — 23. фебруар 1821). Дело је написано 19. септембра 1819, а објављено 1820. године у збирци Китсове поезије која је укључивала и поеме Ламија и Вече Свете Агнес. „Јесени” је последње дело у групи песама познатих као „Китсове оде из 1819”. Иако су му лични проблеми остављали мало времена да се посвети поезији током 1819. године, Китс је саставио „Јесени” након шетње у близини Винчестера једне јесење вечери. Ово дело означава крај његове песничке каријере, пошто је морао да зарађује новац и више није могао да се посвети начину живота једног песника. Нешто више од годину дана након објављивања песме „Јесени”, Китс је умро у Риму.
Песма има три строфе од по једанаест стихова које описују напредовање кроз годишње доба, од касног сазревања усева до жетве и последњих дана јесени када се ближи зима. Сликовитост је богато постигнута кроз персонификацију Јесени, као и описом њеног обиља, призора и звукова. Песма има паралеле у раду енглеских пејзажних уметника,Bewell 1999, стр. 176. а сам Китс је описао поља стрњике која је видео у шетњи као она која преносе топлину „неких слика”.Bate 1963, стр. 580.
Дело је тумачено као медитација о смрти, као алегорија уметничког стваралаштва, као Китсов одговор на Масакр код Питерлоа, који се догодио исте године, и као израз националистичког осећања. Као једна од најантологизованијих енглеских лирских песама, „Јесени” је од стране критичара оцењена као једна од најсавршенијих кратких песама на енглеском језику.
Позадина мини|лево|Скица Китса коју је урадио Чарлс Браун, август 1819, месец дана пре настанка песме „Јесени”.
Током пролећа 1819. године, Китс је написао многе од својих главних ода: „Ода грчкој урни”, „Ода доколици”, „Ода меланхолији”, „Ода славују” и „Ода психи”. После маја месеца, почео је да се бави другим облицима поезије, укључујући трагедију у стиху Отон Велики у сарадњи са пријатељем и цимером Чарлсом Брауном, другу половину Ламије, и повратак свом недовршеном епу Хиперион.Bate 1963, стр. 526–562. Његови напори од пролећа до јесени били су у потпуности посвећени песничкој каријери, смењујући писање дугих и кратких песама, и постављајући себи циљ да састави више од педесет стихова сваког дана. У слободно време читао је и разноврсна дела као што су Анатомија меланхолије Роберта Бертона, поезија Томаса Чатертона и есеји Лија Ханта.Gittings 1968, стр. 269–270.
Иако је Китс успео да напише многе песме 1819. године, патио је од мноштва финансијских проблема током целе године, укључујући бригу за свог брата Џорџа, коме је након емигрирања у Америку био преко потребан новац. Упркос овим ометањима, 19. септембра 1819. нашао је времена да напише „Јесени”. Песма означава последњи тренутак његове песничке каријере. Како више није могао да приушти да своје време посвети састављању песама, почео је да ради на исплативијим пројектима. Китсово нарушено здравље и личне одговорности такође су представљале препреке његовим даљим песничким напорима.Motion 1999, стр. 461.
Дана 19. септембра 1819. Китс је шетао у близини Винчестера у Хемпширу, дуж реке Ичен. У писму свом пријатељу Џону Хамилтону Рејнолдсу, написаном 21. септембра, Китс је описао утисак који је призор оставио на њега и његов утицај на композицију песме „Јесени”: „Како је лепо годишње доба сада – Како је ваздух фин. Умерена оштрина око њега [...] Никада ми се поља стрњике нису толико свиђала као сада [...] Некако равница стрњике изгледа топло – на исти начин на који неке слике изгледају топло – то ме је толико погодило у мојој недељној шетњи да сам на основу тога стварао.”Keats 2008, стр. 184. Није све у Китсовим мислима у то време било светло; песник је у септембру знао да ће морати коначно да напусти Хипериона. Тако је у писму које је написао Рејнолдсу, Китс укључио и белешку у којој је навео да је одустао од своје дуге поеме.Bate 1963, стр. 585. Китс није послао „Јесени” Рејнолдсу, већ је песму укључио у писмо Ричарду Вудхаусу, свом издавачу и пријатељу, и датирао је на исти дан.Evert 1965, стр. 296–297.
Песма је ревидирана и укључена у Китсову збирку поезије из 1820. под насловом Ламија, Изабела, Вече Свете Агнес и друге песме. Иако су се издавачи Тејлор и Хеси плашили лоших критика које су мучиле Китсово издање Ендимиона из 1818. године, били су вољни да објаве збирку након уклањања свих потенцијално контроверзних песама како би осигурали да не буде политички мотивисаних рецензија које би могле да донесу збирци лошу репутацију.McGann 1979, стр. 988–989.
Песма десно|мини|Рукописна копија песме „Јесени”, 1. страна. десно|мини|Рукописна копија песме „Јесени”, 2. страна.
Теме
„Јесени” описује, у своје три строфе, три различита аспекта годишњег доба: његову плодност, његов рад и његово коначно опадање. Кроз строфе постоји напредовање од ране јесени до средине јесени, а затим до најаве зиме. Паралелно са тим, песма приказује како дан прелази из јутра у поподне и у сумрак. Ове прогресије су спојене са померањем од чула додира ка чулу вида, а затим и звука, стварајући троделну симетрију која није присутна у другим Китсовим одама.Sperry 1973, стр. 337.
Како песма одмиче, Јесен је метафорички представљена као неко ко кује заверу, ко сазрева воће, ко жање, ко ствара музику. Прва строфа песме представља Јесен као укључену у промоцију природних процеса, раста и коначног сазревања, две силе које су супротстављене у природи, али заједно стварају утисак да се годишње доба неће завршити.Bate 1963, стр. 582. У овој строфи плодови још сазревају, а пупољци се још отварају по топлом времену. Стјуарт Спери каже да Китс овде наглашава тактилно чуло, сугерисано сликама раста и благог покрета: надимање, савијање и пуњење.
мини|лево|Пожњевено поље, Хемпшир.
У другој строфи, Јесен је персонификована као жетелац,Потпуна персонификација Јесени појављује се тек у другој строфи. McFarland 2000, стр. 222. кога посматрач може видети у различитим обличјима како обавља радне задатке неопходне за обезбеђивање хране за наредну годину. Недостаје дефинитивна акција, сви покрети су благи. Јесен није приказана како заиста жање, већ како седи, одмара или посматра. У стиховима 14–15 персонификација Јесени је као исцрпљени радник. Пред крај строфе, постојаност пабирчења у стиховима 19–20 поново наглашава непомичност унутар песме.Wagner 1996, стр. 110–111. Напредовање кроз дан се открива у радњама које сугеришу поподневну поспаност: пожњевено жито се веје, жетелац спава или се враћа кући, последње капи излазе из пресе за јабуковачу.
Последња строфа супротставља звуке Јесени звуцима Пролећа. Звукови који су представљени нису само они јесењи, већ у суштини благи звуци вечери. Комарци тугују, а јагњад блеје у сумрак. Како се ноћ приближава у последњим тренуцима песме, смрт се полако приближава заједно са крајем године. Одрасла јагњад, попут грожђа, тикви и лешника, биће пожњевена за зиму. Ластавице које цвркућу окупљају се за одлазак, остављајући поља гола. Црвендаћ који звижди и цврчак који цврчи уобичајени су звуци зиме. Референце на Пролеће, јагњад која расту и ластавице које се селе подсећају читаоца да су годишња доба циклус, проширујући опсег ове строфе са једног годишњег доба на живот уопште.Bate 1963, стр. 582–583.
Од свих Китсових песама, „Јесени”, са својим каталогом конкретних слика,Sperry 1973, стр. 341. најближе описује рај остварен на земљи, док се такође фокусира на архетипске симболе повезане са годишњим добом. У оквиру песме, јесен представља раст, сазревање и коначно приближавање смрти. Постоји испуњујућа унија између идеалног и стварног.Bate 1963, стр. 581–583.
Научници су приметили бројне књижевне утицаје на „Јесени”, од Вергилијевих Георгика,O'Rourke 1998, стр. 173. до „Канте о променљивости” Едмунда Спенсера,Helen Vendler, дискутовано у: O'Rourke 1998, стр. 165. језика Томаса Чатертона,Hartman 1975 стр. 100; Bewell 1999, стр. 182–183. песме „Мраз у поноћ” Самјуела Тејлора Колриџа,Bloom 1968, стр. 96. па до есеја о јесени Лија Ханта, који је Китс недавно прочитао.Bewell 1999, стр. 178.
„Јесени” је тематски повезана са другим одама које је Китс написао 1819. године. На пример, у његовој „Оди меланхолији” главна тема је прихватање процеса живота. Међутим, када се ова тема касније појави у „Јесени”,Bate 1962, стр. 522. то је са разликом. Овог пута фигура песника нестаје, и нема подстицања замишљеног читаоца. Нема отворених сукоба, а „драмска дебата, протест и квалификација су одсутни”.Bate 1963, стр. 581. У том процесу постоји хармонија између коначности смрти и наговештаја обнове живота у циклусу годишњих доба, паралелно са обновом једног дана.Bate 1963, стр. 583.
Критичари су тежили да нагласе различите аспекте овог процеса. Неки су се фокусирали на обнову; Волтер Џексон Бејт указује на тему сваке строфе која укључује „своју супротну” идеју, где смрт подразумева, иако само индиректно, обнову живота. Такође, како су приметили и Бејт и Џенифер Вагнер, структура стиха појачава осећај нечега што долази; постављање куплета пре краја сваке строфе ствара осећај суспензије, истичући тему наставка.
Други, попут Харолда Блума, наглашавали су „исцрпљени пејзаж”, завршетак, коначност смрти, иако „Зима овде силази као што би се човек могао надати да ће умрети, са природном слаткоћом”. Ако је смрт сама по себи коначна, овде долази са лакоћом, мекоћом, такође указујући на „прихватање процеса изван могућности туге.”Bloom 1968, стр. 95–97. Напредак раста више није неопходан; сазревање је потпуно, а живот и смрт су у хармонији. Богат опис циклуса годишњих доба омогућава читаоцу да осети припадност „нечему већем од себе”, како то изражава Џејмс О’Рорк, али циклус долази крају сваке године, аналогно крају појединачног живота. О’Рорк сугерише да је нешто од страха од тог краја суптилно имплицирано на крају песме,O'Rourke 1998, стр. 177. иако је, за разлику од других великих ода, у овој песми личност песника потпуно потиснута, тако да постоји само слаб наговештај Китсовог сопственог могућег страха.
Према Хелен Вендлер, „Јесени” се може видети као алегорија уметничког стваралаштва. Као што пољопривредник прерађује плодове земље у оно што одржава људско тело, тако уметник прерађује искуство живота у симболичку структуру која може одржати људски дух. Овај процес укључује елемент саможртвовања уметника, аналогно живом житу које се жртвује за људску потрошњу. У „Јесени”, као резултат овог процеса, „ритмови” „уметнице-богиње” која жање „прожимају цео свет док се сва визуелна, тактилна и кинетичка присутност не преобрази у аполонијску музику за ухо,” звукове саме песме.Vendler 1988, стр. 124–125.
У есеју из 1979. године, Џером Макган је тврдио да, иако је песма била индиректно под утицајем историјских догађаја, Китс намерно игнорисао политички пејзаж 1819. године.McGann 1979, стр. 988–1032. Супротстављајући се овом ставу, Ендру Бенет, Николас Роу и други фокусирали су се на оно што су веровали да су политичке алузије заправо присутне у песми, при чему је Роу тврдио да постоји директна веза са Масакром код Питерлоа из 1819. године.Strachan 2003, стр. 175. Касније, Пол Фрај је аргументовао против Макгановог става када је истакао: „Тешко да се чини релевантним рећи да је ’Јесени’ стога избегавање друштвеног насиља када је то тако јасно сусрет са самом смрћу [...] то није политички кодирано бекство од историје које одражава изнуђену издају [...] радикализам њеног аутора. Макган мисли да спаси Китса од приписивања политичке наивности рекавши да је био радикал застрашен у квијетизам”.Fry 1995, стр. 123–124.