мини|Четири авиона П-40 вохок изводе тренажне маневре.
Основни борбени маневри (ОБМ) су тактички покрети које изводе ловачки авиони током блиске ваздушне борбе (енгл. dogfighting), како би стекли позициону предност над противником. ОБМ комбинује основе аеродинамичког лета и геометрије гоњења са физиком управљања односом енергије и масе авиона, што се назива његовом специфичном енергијом.
Маневри се користе за постизање бољег угаоног положаја у односу на противника. Могу бити офанзивни, како би помогли нападачу да стекне предност над непријатељем, или дефанзивни, како би помогли браниоцу да избегне нападачево оружје. Такође могу бити неутрални, где се оба противника боре за офанзивну позицију, или маневри раздвајања, који помажу при бекству.
Класични маневри укључују пратеће гоњење (кашњење) или јо-јо, који додају дистанцу када нападач прети да прелети циљ због веће брзине; ниски јо-јо, који чини супротно када нападач лети сувише споро; маказице, које покушавају да натерају нападача да излети испред браниоца; и одбрамбену спиралу, која омогућава браниоцу да се одвоји од нападача.
Ситуациона свесност се често учи као најбоља тактичка одбрана, уклањајући могућност да нападач дође или остане иза пилота; чак и са брзином, ловац је отворен за напад с леђа.
Увод Основни борбени маневри (ОБМ) су радње које ловачки авион изводи током маневрисања у ваздушној борби. Развој ОБМ-а започео је са првим ловачким авионима током Првог светског рата, а затим се наставио кроз сваки следећи рат, прилагођавајући се променама у оружју и технологијама.
Основни борбени маневри састоје се од многих различитих тактичких заокрета, ваљања и других радњи како би се доспело иза или изнад непријатеља пре него што противник учини исто. ОБМ су обично универзални маневри који се могу извести у готово сваком ловачком авиону и обично се сматрају тренажним маневрима. Обука обично почиње тако што пилоти лете истим типом авиона, супротстављајући само своје вештине једни другима. У напредној обуци, пилоти уче да лете против противника у различитим типовима авиона, тако да морају научити да се носе и са различитим технолошким предностима, што више личи на стварну борбу. У стварном маневрисању у ваздушној борби, варијације ових основних маневара могу постати неопходне, у зависности од различитих типова укључених авиона, система наоружања које свака страна користи и броја укључених авиона.Shaw, стр. xi
ОБМ се користе у тродимензионалној арени ваздушне борбе, где маневри нису ограничени једноставним дводимензионалним заокретима, као током аутомобилске потере. ОБМ се не ослања само на перформансе заокрета авиона, већ и на способност пилота да прави компромисе између брзине (кинетичка енергија) и висине (потенцијална енергија) како би одржао ниво енергије који ће ловцу омогућити да настави ефикасно маневрисање. ОБМ се такође ослања на пилотово разумевање геометрије гоњења унутар тродимензионалне арене, где различити углови прилаза могу изазвати различите брзине приближавања. Пилот ловца користи ове углове не само да би дошао у домет где се оружје може употребити, већ и да би избегао прелет, који се састоји или од летења испред противника (прелет линије крила) или укрштања путање лета непријатеља (прелет путање лета).
Пилот ловца са најповољнијом позицијом обично је изнад или иза противника и обично се назива нападач. Насупрот томе, пилот у неповољној позицији је обично или испод или испред противника и назива се бранилац. Већина маневара је офанзивна, као што су „напад ваљањем” (енгл. barrel roll attack), „високи јо-јо”, „ниски јо-јо” и „пратеће ваљање”. Одбрамбени маневри се чешће састоје од веома агресивног заокретања како би се избегли топови нападача, са маневрима као што су „брејк” (енгл. break) и „одбрамбени високи јо-јо”; понекад затезањем заокрета, понекад попуштањем, а други пут преокретањем заокрета. Бранилац ће обично маневрисати да изнуди прелет или да повећа домет довољно да зарони и побегне. Међутим, други маневри „последње наде” користе се када нападач постигне ватрено решење, или када је енергија браниоца исцрпљена тако да се максималне перформансе заокрета не могу одржати, као што су „одбрана од топа” или „одбрамбена спирала”.
Историја
Развој основних борбених маневара започео је током Првог светског рата, са маневрима као што су „Имелман”, назван по немачком пилоту Максу Имелману, „брејк” и „ваљање”. Модерни Имелман се разликује од оригиналне верзије, која се сада назива превртање на крило или „Hammerhead” заокрет. Имелманов заокрет је био ефикасан маневар у раном делу рата, али како је технологија авиона напредовала и мотори ловаца постајали снажнији, постао је опасан маневар, јер је противник могао да се попне и пуца на немачке ловце када су били скоро непокретни на врху заокрета.Shaw, стр. 154
Били Бишоп, најбољи канадски ас Првог светског рата, описао је брејк: Пажљиво гледајући преко рамена и процењујући тренутак када ће он отворити ватру, окрећете своју машину брзо тако да летите под правим углом у односу на њега. Његови меци ће углавном проћи иза вас током маневра.Shaw, стр. 25
Током Првог светског рата, због мале снаге раних авиона, вертикални покрети су били тешки, а продужено маневрисање доводило је до губитка енергије. Борба је тежила да дегенерише у појединачне нападе, класичне „догфајтове”. Један специфичан маневар који се појавио био је одбрамбени Луфберијев круг, у којем би неколико савезничких авиона летело у круг тако да би сваки нападач који покушава да се позиционира против једног од авиона летео директно испред авиона иза њега. Како су мотори постајали снажнији, тродимензионалне тактике су постале доступне за супротстављање пат позицији Луфберија, и до Другог светског рата он више није био ефикасан.U.S. Navy Air Training Command - Air combat maneuvering -- Rolling scissors
Развој се наставио кроз сваки рат, како су авиони и системи наоружања постајали напреднији. Маневри као што је „борбена формација” (енгл. combat spread) први пут су осмишљени од стране пилота као што је Вернер Мелдерс током Шпанског грађанског рата.Budiansky стр. 6 Једноставан облик ниског јо-јоа без заокретања описан је у опису прве победе Џона Т. Годфрија, који је летео на Рипаблик P-47 тандерболту изнад Европе током Другог светског рата;
Без даха сам посматрао 109 између пролаза у облацима док сам понирао. На 12.000 стопа сам се изравнао и гледао га испред себе. У понирању сам добио на брзини и сада сам ишао 550 миља на сат. Био сам око 500 стопа испод њега и брзо сам се приближавао. Брзо сада, имам времена. Проверио сам свуда около, позади и изнад мене, да бих се уверио да други [Немци] не раде исто мени. Моја брзина је сада опадала, али сам и даље имао довољно да надокнадим тих додатних 500 стопа и позиционирам се 200 јарди тачно иза њега. 109 је летео право као стрела, без кривудања. Како је његов авион испунио мој нишан, притиснуо сам [окидач].Shaw, стр. 15
Већи део савремених техника управљања енергијом, које се користе у маневрима као што су јо-јои, научно је описан тек након што је Џон Р. Бојд развио своју теорију енергетске маневарбилности (Е–М теорија) током Вијетнамског рата. Ипак, како цитира Команда за ваздухопловну обуку Америчке морнарице: „1) Основе ваздушног маневрисања нису се промениле од раних дана авијације, и 2) Пилот ловца мора одржавати сталну агресивност за успех. Као што би [Црвени] барон рекао: 'Све остало је ђубре.'”U.S. Navy Air Training Command - Air combat maneuvering -- Introduction
Обука мини|F-22 раптор (лево) током тренажних маневара против авиона F-15E страјк игл. Основни борбени маневри (ОБМ) користе се од стране пилота ловаца током „догфајта” за стицање позиционе предности над противником. Пилоти морају имати оштро знање не само о карактеристикама перформанси сопственог авиона, већ и о противниковим, искоришћавајући сопствене снаге док експлоатишу непријатељеве слабости. Пилотима је потребан добар вид, ситуациона свесност и способност маневрисања против противника у три димензије. ОБМ се генерално групишу у две категорије: Примарни ОБМ Релативни ОБМ
Примарни маневри су они који се изводе без обзира на позицију непријатеља. То су често једноставни маневри, као што су пењања, заокрети, ваљање, споро ваљање и ваљање кормилом. Релативни маневри се изводе у односу на кретање другог авиона. Они су често сложенији, укључујући маневре за уштеду енергије, као што су високи и ниски јо-јо, и маневре репозиционирања као што су ваљања за измену положаја.Shaw, стр. 62 Лако је упасти у замку сматрања ОБМ-а низом зацртаних маневара који пружају непогрешив рецепт за доминантну позицију. Стварност је да су ОБМ низ флуидних и често импровизованих проактивних и реактивних радњи, које варирају бесконачно према домету, висини, брзини, типу авиона, типу система наоружања и било ком од огромног низа других фактора. Изузетно успешна тактика једног дана може донети несрећне резултате ако се понови следећег дана, а пилоти често приписују срећу као главни фактор.Shaw, стр. x
ОБМ се обично сматрају појединачним маневрима, док се маневрисање у ваздушној борби (АЦМ) примењује на тактику иза „догфајта” у целини.Shaw, стр. x–xii У војној обуци, ОБМ се често спроводе против противника у истом типу авиона. Ово омогућава пилоту да лети против машине са познатим вредностима перформанси и омогућава посади да изгради свест о важним концептима као што су слика нишана, брзине приближавања и брзине линије визира које су знаци за успех у визуелној арени. Ово такође омогућава пилотима да изграде своје ОБМ вештине једни против других, без тога да иједан има одређену технолошку предност.
Обука у ваздушној борби са различитим типовима авиона (ДАЦТ) састоји се од напредних маневара које изводе авиони два различита типа (као што су F-16 против F/A-18). Ова обука је вредна јер оба пилота нису толико свесна способности перформанси и карактеристика другог авиона и, стога, морају се ослонити на основне принципе ОБМ-а и вештине процене/доношења одлука како би маневрисали до повољне позиције у односу на свог противника. У овој врсти обуке, предности једног типа ловца могу се знатно разликовати од предности другог, тако да пилоти уче да усаврше своје ОБМ вештине како би искористили противникове слабости. Користећи ОБМ као градивне блокове за маневре више авиона, као што су формација четири прста, „loose deuce” и Тачово ткање, пилоти уче како да маневришу у ситуацијама које укључују један на један, један на два, два на два, два на више, или чак један на више. Ова врста обуке, уведена током последњих фаза летачке школе, више личи на стварну борбу и најкориснија је за посаду након што се савладају основне ОБМ вештине.
Принципи
Специфична енергија Енергија је примарни фактор у контроли и маневрисању авионом. Ако нападач има превише енергије, може бити лако доћи у домет, али тешко спречити прелет. Премало енергије и нападач можда уопште неће моћи да дође у домет. Ако бранилац има више енергије од нападача, бекство може бити могуће, али премало енергије и бранилац ће изгубити маневарбилност.
У ваздухопловству, термин „енергија” се не односи на гориво нити на потисак који оно производи. Уместо тога, потисак се назива „снага”. Енергија је стање масе ловца у било ком тренутку и резултат је снаге. Енергија долази у два облика, а то су кинетичка и потенцијална. Кинетичка енергија је функција масе и брзине ловца, док је потенцијална енергија функција његове масе, гравитације и висине. Комбинована потенцијална и кинетичка енергија назива се укупна енергија. Пошто је пакет енергије комбинација масе, брзине и висине, ловац који лети на малој висини, али великом брзином може имати исту укупну енергију као ловац једнаке масе, али који лети малом брзином и на великој висини.