Папоцезаризам (од латинског papa, „папа“, и caesar, „Цезар“), је еклисиолошки термин уведен у историографију у 19. веку да би означио однос између Цркве и друштва, укључујући и монархе (царску, краљевску или краљевску власт), под којим је свештеник, први црквени јерарх (најчешће папа), концентрисао и световну и духовну моћ у својим рукама.

Разумевање папског цезаризма Кључ за разумевање папског цезаризма као теорије лежи у средњовековном погледу на свет, већ откривеном у делима Августина Хипонског. То је синтеза античких и хришћанских елемената. Први је појачао идеју јединства као основног закона универзума; други је увео идеју о супериорности духовног над световним, „идеју“ Царства Божијег на земљи, хришћанске републике која уједињује државу и цркву.

Универзум је замишљен као колосални организам (макрокосмос), насељен једним духом и управљан једним Богом и једним законом. Његови саставни делови – микрокосмос – захваљујући божанској хармонији која се прожима, само су копије светског поретка. Свака доктрина о држави и друштву, стога, морала је позајмити своје основне принципе од прототипа божанског организма.

Човечанство у целини замишљено је као монархијски управљана држава, подложна истом принципу јединства. Средњовековнa доктрина, прожетa хришћанским и римским космополитским идејама, увек је оправдавала потребу за јединством цркве и државе наводећи јединствени план који је Творац поставио као темељ универзума. Овај исти божански светски поредак захтевао је да на челу сваке људске заједнице (микрокосмоса) стоји особа обдарена монархијском моћи, као реплика божанског владара света; у супротном, божанска хармонија је била нарушена, црква и држава су се трансформисале у „двоглава чудовишта“, и успостављена је дијада – „гнусан број“ који је плашио све.

Влада на свим нивоима изгледала је као еманација божанске милости. У очима друштва, владавина једног човека била је идеал, „примарни извор доброте“, „савршенства“, одраз монархијски структуриране природе. Световни владари хришћанског света били су први који су искористили ове идеје у своју корист. Свето римско царство је прожето космополитским и теократским тенденцијама; Бенцове речи Хенрију III од Франконије су сасвим разумљиве: „Tu es caput mundi, caput est tibi rector Olympi.“ На основу идеје јединства, цареви су тежили стварању универзалног краљевства, заштићеног њиховим мачем. Иста ова идеја помогла је римским папама у 11. веку да остваре делимично универзалну цркву, са викаром Светог Петра на челу. Чак и у најинтензивнијим тренуцима борбе између папске теорије и империјалистичке, средњовековне теорије, дух остаје веран себи: оба поретка – универзална црква и универзална држава – су нераскидиво повезани.

Историја

11-14. век Период од 11. до 14. века означава највиши развој папства на Западу, у Католичкој цркви. Однос између папе и монарха овог периода описан је у делима Бернарда, Томе Аквинског и Николе Кузанског. Почев од 14. века, однос између духовне и световне власти се променио. Држава је повратила независност од цркве. У Енглеској је систем папоцезаризма уступио место систему цезаропапизма након Реформације.

У Русији У Русији, период папоцезаризма може се сматрати владавином патријарха Филарета Романова, када је он концентрисао и духовну и, у великој мери, световну власт у својим рукама од 24. јуна 1619. до 1. октобра 1633. Папоцезаризам се манифестовао у одређеним периодима владавине патријарха Никона, почев од 25. јула 1652. На пример, током војне кампање Алексеја Михајловича против Пољске 1654. године, патријарх Никон је, у одсуству цара из Москве, концентрисао и духовну и световну власт у својим рукама.

Врсте односа Цариградска патријаршија идентификује четири главна облика односа између цркве и државе:

Одвојеност цркве и државе. У овом случају, држава може бити неутрална, пријатељска или непријатељска према цркви. Папоцезаризам. Црква или верска фигура воде државу. Цезаропапизам. Држава води цркву. Симфонија. Црква и држава се допуњују и имају међусобно поштовање.

Референце

Категорија:Историја папства