Салксентмартон () је насељено место у јужним равницама Мађарске. Налази се у кунсентмиклошком срезу Бач-кишкунске жупаније.Основни подаци и поштански број селаСалксентмартон са геоподацима].

Географија Салксентмартон се налази у северном делу жупаније, на западној ивици Кишкуншага, на левој обали Дунава, 4 километра од реке. Од Будимпеште и Кечкемета га дели око 60 километара. Равна граница насеља некада је била поплавна равница Дунава. Од отварања новог моста Пентеле, село је удаљено само 25 километара путем од Дунаујвароша, највећег града у региону.Салксентмартон на latlong.info

Суседна насеља су: Таш са севера, Кунсентмиклош-Бестерпуста са истока, Дунавече са југа и Дунаујварош са запада.

Вађење шљунка се врши у поплавној равници од Салксентмартона до Дунава. Као резултат вађења шљунка настало је неколико језера, а она су сада излетничке и риболовна дестинације.

Историја мини|лево|200п|Прослава у селу 1924. Полазак у цркву из Петефијеве куће мини|лево|200п|Пољопривредна машинерија 1975. Захваљујући повољним условима, људи су живели у овом крају још од праисторијских времена. Сачувани стари документи помињу имена три села, Салк, Сентмартон и Киш Чаба. Салк је био најнасељеније од њих. Салксентмартон је настао спајањем Салка и Сентмартона (Ловашфелде).

Салк У средњем веку, село Салк се налазило на граници данашњег Салксентмартона, а његово порекло датира из доба Арпада, када је било у власништву салских племића. Име Салк се први пут помиње у сачуваној повељи из 1317. године, у то време је писано као Солк и било је у власништву племића Салки. Године 1317–1318, земљу Андраша Салкија, који је умро без наследника, краљ Карло Роберт је поклонио Имреу Бечеију, сину Хате, заједно са црквом Светог Михаила.Кратка историја Салксентмартона

Црква се помиње у писаним изворима породице Зичи из 1317. године. Забележена је у повељама из 1320. године. Људи који живе у селу Салк спасени су од стране извесног ковача Мартона током поплаве, те су стога канонизовани.

Године 1320, Имре Бечеи је купио имање Михаља Салкија и његових синова овде за 50 милиона, одредио га је, а исте године је купио и земљу Петленд, издвојену од Салка од Михаља Салкија између Ловаса (Сентмартона) и Беледулешеа. Друго село, Сентмартон, први пут се помиње у сачуваним документима три године касније, 1320. године.

Године 1324, Беледулеше је купио земљу од Имреа Бечеија. Године 1325, Вгринус (Wgrinus) и његови синови су продали свој стечени део овде за 20 милиона Имреу Бечеију. Године 1332, његов свештеник је плаћао 5 гари као папски десетак.

Села Салк и Сент Мартон су уништена током Петнаестогодишњег рата. У 17. веку, када је подручје поново насељено, локација насеља се мало променила. У Салксентмартону налазимо зграде у класицистичком, барокном, каснобарокном и средњовековном стилу у центру. Многе сеоске куће са тремовима изграђене су од 18. до 20. века. Реформирана црква у Салксентмартону у каснобарокном стилу са слепим луком изграђена је 1775. године. Споменик складишту жита у Салксентмартону изграђен је 1822. године.

Грб Салксентмартона датира из 1842. године.

Сентмартон Име Сентмартон (Lovász, Lovászfölde) први пут се помиње у сачуваним документима 1320. године, као Ловаз (Lowaz). Могуће је да је првобитно било село краљевских коњушара, које је касније добило име по цркви посвећеној Светом Мартину. Године 1324. наведено је као имање Имреа Бечеија.

Строго затворени центар села, укључујући једно од ремек-дела сеоске класицистичке архитектуре, заштићену зграду сеоске куће која се налази у улици Јокаи, редак је призор чак и у европским размерама. Према опису имања Фештетића из 1821. године, градска кућа Салксентмартона, која је у то време уживала статус трговачког места, првобитно се налазила на месту гостинске гостионице (сада Меморијална изложба Петефија Шандора), али је изгорела. Након пожара, извршена је размена земљишта, а велика гостионица је изграђена на месту некадашње градске куће. Нова градска кућа изграђена је на другом месту, где се првобитно налазила властелинска крчма. Зграда која се и данас може видети и која и даље функционише као сеоска кућа изграђена је на темељним зидовима и подруму крчме. Пошто је властелинска крчма већ постојала 1790. године, градска кућа је морала бити изграђена у 18. веку. Година 1842. уклесана на црвенкастој мермерној плочи изнад улазних врата вероватно се може протумачити као датум реновирања или реконструкције коју је спровела породица Фештетич.

Још једна карактеристична зграда у улици Јокаи је гостионица и месара изграђене 1810. године, на чијем је зиду 1901. године постављена мермерна плоча у знак сећања на чињеницу да је то била резиденција породице Шандора Петефија, породице Петровић, 1845–46. године.Меморијална изложба Шандора Петефија у Салксентмартону Задржала је своју првобитну функцију до 1949. године.

Каснобарокна реформисана црква на главном тргу, изграђена 1775. године, је заштићена грађевина. Црква је занимљива због неколико комада намештаја из 18. века: Мојсијеве столице, лимене крстионице уграђене у олтар и свештеничке столице. Парох Реформисане цркве у Салксентмартону је Данијел Алфелди-Борус од 2012. године.

2. новембра 1944. године, прве совјетске трупе су стигле са југа, из Сабадсалаша, а неколико хиљада је окупирало Салксентмартон. Наставили су ка Будимпешти. У том подручју су распоредили 30.000 војника. Желели су да успоставе мостобран на Дунаву код Дунапентела. Укопали су се на левој обали реке и изградили железницу. Али немачка и мађарска артиљерија спречиле су стварање мостобрана код Дунапентела и Дунафелдвара. Борбе су однеле много живота на обе стране.

Римокатоличка црква у Салксентмартону освештана је 1957. године. Темељи цркве Светог Михаила откривени су 1968. године.

Шездесетих година 20. века у насељу је радила Државна контролна станица за тор.A Földművelésügyi Minisztérium Pénzügyi Főosztályának levéltári iratanyaga. Magyar Nemzeti Levéltár Országos Levéltára, XIX-K-1-e-247.

Демографија На попису из 2011. године, 91,6% становништва се изјаснило као Мађари, 3,3% као Роми, 0,3% као Немци, 0,3% као Румуни и 0,2% као Украјинци (8,4% се није изјаснило; укупан број може бити већи од 100% због двоструких идентитета). Верска расподела је била следећа: римокатолици 28,1%, реформисти 37,2%, лутерани 0,9%, гркокатолици 0,1%, неконфесионални 14,9% (17,6% се није изјаснило).

У 2022. години, 92,9% становништва се изјаснило као Мађари, 2,5% као Роми, 0,4% као Немци, 0,1-0,1% као Украјинци, Словаци и Румуни, 1,5% као друга, недомаћа националност (7,1% се није изјаснило; због двоструких идентитета, укупан број може бити већи од 100%). Према својој вероисповести, 29,6% су били реформати, 19,2% римокатолици, 0,5% лутерани, 0,3% гркокатолици, 0,1% православци, 0,6% остали хришћани, 1% остали католици, 14,9% неконфесионални (33,7% није одговорило).

Референце

Спољашње везе Веб-сајт локалне самоуправе Салксентмартон на fallingrain.com Салксентмартон на hunmix.hu Регионални атлас – Жупаније, срезови и насеља

Категорија:Насељена места у жупанији Бач-Кишкун