мини|Мухамед ибн Мухамед Шакир Рузмах-и Натхани — Душа симболизована као анђео
Рух или Дух (, al-rūḥ) помиње се двадесет један пут у Курану, где је описан као нешто што произилази из заповести Бога. Дух делује као агент божанског деловања или комуникације.
Куран описује рух на различите начине. Назива га ( al-rūḥ al-qudus), што значи „свети дух” и ar-rūḥ al-amin, што значи „верни” или „поуздани дух”, терминима који се обично схватају као референце на арханђела Гаврила. Куран такође назива рух Божјим сопственим духом („Мој/Његов Дух”), који је удахнут у Адама (Адема), и који се сматра извором људског живота. Већина коментатора тумачи фразу „Мој/Његов (Божји) Дух” у 15:29, 32:9 и 38:72 фигуративно као Божју моћ и начин указивања части Адаму, док неки заузимају дословнији став. Овај дух напушта људско тело приликом смрти и наставља да постоји у загробном животу. Надаље, чини се да је рух метафизичко биће, попут анђела.
У Курану Реч „рух” појављује се 21 пут у Курану, а у пет од тих случајева користи се заједно са глаголом „нафаха”, што значи „дувати”, сугеришући да је повезана са дувањем. Додатно, њена употреба је повезана са концептима као што су мир (97:4), помоћ (58:22; 2:87) и живот (15:29). У Курану је рух описан као способан да удахне живот у неживу материју и обавља друге задатке ван људског поимања. Његове способности приказане су као прелазак огромних раздаљина и временских распона, јер се уздиже на небеса у дану који траје педесет хиљада година (70:4) и оживљава неживе објекте. Куран приказује рух на различите начине: као особу која слуша Бога и доноси откровење, или као општи концепт, посебно као инспирацију за пророчке поруке Мухамеда. Рух може попримити неколико облика као особа, најчешће као метафизичко биће слично анђелу (78:38), али се такође може појавити у људском облику, као у случају руха који комуницира са Маријом (19:17). Куран чак у једном случају описује Исуса као рух (4:171). Додатно, рух се назива Rūh al-Qudus (Свети дух), al-Rūh al-Amin (Поуздани дух), или једноставно al-Rūh, као и Мој/Његов (Божји) Рух.
Међутим, Куран не нуди дефинитивно објашњење Духа (ал-рух). Само каже, као одговор на питање о Духу: „Реци: Дух (ал-рух) је од заповести мог Господара, а вама није дато знање, осим мало” (17:85), сугеришући несазнатљиву природу руха. Према делу (Студијски Куран), термин „Дух” може се односити на извор људског живота, јер Бог удувава Свој Дух у Адама (32:9). То је навело неке муслиманске мислиоце да верују да је Дух извор људског знања, перцепције и духовне способности. У складу с тим, Дух се такође посматра као извор верске, моралне и духовне одговорности људских бића. Значење фразе „И... удахнуо сам у њега од Мог Духа” (15:29; уп. 38:72, 32:9) различито тумаче разни коментатори. Већина коментатора верује да се „Мој или Његов Дух” односи на Божју моћ и начин указивања части Адаму, док неки то дословније схватају као Дух (ал-рух) Бога. Ово друго тумачење објашњава зашто је Иблису наређено да се поклони пред Адамом. Rūh al-Qudus (Свети дух) и al-Rūh al-Amin (Поуздани дух) генерално се схватају као референце на арханђела Гаврила.
Свети дух или поуздани дух Rūḥ al-qudus (, „свети дух” или „дух светости”), al-rūḥ al-amin (, „верни/поуздани дух”), курански је израз који описује извор или средство пророчких откровења, који се најчешће поистовећује са анђелом Гаврилом. Курански коментатори нису били сагласни у својој идентификацији Гаврила са различитим употребама речи рух.
Фраза rūḥ al-qudus, која се обично преводи као „свети дух” или „дух светости”, јавља се четири пута у Курану, у и 253, стиху 110 суре Ел Маида, и стиху 102 суре Ен Нахл. У три случаја описује се као средство којим је Бог „оснажио” Исуса, а у четвртом се идентификује као онај који је спустио Божју истину Његовом пророку.
Као референца на арханђела Гаврила Термин Rūḥ al-Qudus такође је епитет који се односи на арханђела Гаврила, Routledge 2016 који се спомиње као Анђео откровења, ком је Бог поверио задатак да објави Куран исламском пророку Мухамеду и који је Марији пренео Благовести.What is meant by the Holy Spirit in the Qur'an? Islam Awareness
У две суре у којима Куран помиње анђела Гаврила, чини то по имену.,
Чини се да Куран у сури Мерјем, ајети 17–21, указује на то да је анђео Гаврило пренео Марији вест да ће родити сина као девица:
У хадису се наводи да је анђео Гаврило пратио Мухамеда током Мираџа, уздизања на небеса у ком је Мухамед, како се каже, срео друге Божје посланике и добио упутства о начину обављања исламске молитве (). Муслимани такође верују да се анђео Гаврило спушта на Земљу у ноћи Лејлетул кадра, ноћи у последњих десет дана светог месеца Рамазана, за коју се каже да је ноћ када је Куран први пут објављен.
Арапска фраза al-Qudus () преводи се као „Светост”.Lane's Arabic Dictionary, . Не треба је мешати са al-Quddūs, „Најсветији”, што је једно од 99 Божјих имена у исламу.,
Као душа мини|300п|Визуелни приказ исламског модела душе који приказује позицију „руха” у односу на друге концепте на основу консензуса 18 анкетираних академских и верских стручњака. Верује се да Бог људе обдарује рухом () и нафсом (), (тј. егом или психом). Рух „покреће” нафс, који обухвата пролазне жеље и сензорна опажања. Нафс може преузети контролу над телом ако се рух преда телесним нагонима. Нафс је подложан телесним жељама унутар садр-а („груди”), док је рух човекова нематеријална суштина, изван емоција и инстинкта које људи деле са животињама; рух чини тело живим. Према неким предањима, неки арвах („духови”) обитавају на седмом небу. За разлику од анђела, претпоставља се да они једу и пију. За њих је задужен анђео који се зове ар-Рух („Дух”).Stephen Burge Angels in Islam: Jalal al-Din al-Suyuti's al-Haba'ik fi akhbar al-mala'ik Routledge
Муслимански аутори, попут Ел Газалија, Ибн Кајима и Ес Сујутија, детаљније су писали о животу духова. Ибн Кајим и Ес Сујути тврде да, када душа пожели да се врати на земљу довољно дуго, она се постепено ослобађа ограничења Барзаха и може слободно да се креће. Сваки дух доживљава загробни живот у складу са својим делима и уверењима из овоземаљског живота. Зле душе ће загробни живот сматрати болним, примајући казну, и биће заточене све док им Бог не дозволи интеракцију са другим душама. Међутим, добре душе нису ограничене. Оне су слободне да посећују друге душе и чак силазе у ниже регионе. Сматра се да су више равни шире од нижих, при чему је најнижа најужа. Духовни простор се не посматра као просторни, већ одражава капацитет духа. Што је дух чистији, способнији је за интеракцију са другим душама и тако достиже шири степен слободе.
Сара Тлили тврди да је термин „рух” имао једноставно значење „издахнутог даха” у време објављивања Курана. Међутим, употреба термина у Курану уноси комплексност јер му се приписују изванредна моћ и манифестације, што је можда збунило ране муслимане. Како би ускладили своје разумевање са куранским приказом руха, они су се ослањали на принципе Божје креативности и свемоћи. Последично, концепт руха развио се у метафизички ентитет са огромним димензијама и изванредним особинама које су изражавале Божју величанственост и границе људског разумевања. Тлили верује да покушај дефинисања куранског руха у раним егзегетским традицијама као специфичног ентитета већ открива склоност „да се несазнатљиво сведе на нешто замисливо”, што указује на помак ка антропоцентричнијем начину размишљања.
Према Сари Тлили, на тумачења егзегета о руху утицали су антропоцентрични фактори, попут њиховог веровања да је Бог подарио рух Својим најдражим створењима, пре него њихова способност да дешифрују право значење куранског термина. За Тлили, „Божја моћ претворила је дах у натприродно биће, али на крају су људи успели да ово биће спусте на земљу кроз (погрешне) стратегије тумачења, и тиме су га присвојили на начине који су служили људским циљевима.” Међутим, коментатори су признали да иако су се осећали сигурни у своје разумевање руха, на крају га ипак нису у потпуности разумели.
Есхатолошки аспекти У исламском веровању, рух напушта људско тело у тренутку смрти. Куран имплицира да рух наставља да постоји након што напусти тело након смрти. Међутим, он не пружа специфичне детаље о периоду између сахране и васкрсења. У исламу се смрт не сматра коначним крајем живота, већ прекидом одређеног периода током ког су људи на испиту на Земљи. Као таква, смрт се посматра као „само прелазна фаза током које рух, принцип живота, привремено остаје одвојен од тела које се распада”.
Као део Латаиф-е-сита Суфизам подучава да, како би достигао Tajalli ar-rūḥ (врхунску манифестацију божанске истине у људској души), салик (суфијски аспирант) мора неговати следећих 13 духовних особина или врлинских пракси, чиме се олакшава постепено буђење по редоследу различитих центара или суптилних сплетова његовог jism latif-a (суптилног тела).
Ирада или Посвећеност Богу Истикама или Постојаност на путу са Богом Хаја или Срам при чињењу зла Хурија или Слобода: Ибрахим бин Адхам је рекао: „Слободан човек је онај који напусти свет пре него што свет напусти њега.” Јахја бин Маз је рекао: „Они који служе људима овог света су робови, а они који служе људима Ахирета су слободни.” Абу Али Дакак је рекао: „Запамтите, права слобода лежи у потпуној послушности. Стога, ако је неко потпуно послушан Богу, биће слободан од робовања ономе што није Бог.” Фатут или Мужевност: Абу Али Дакак је рекао: „Мужевност лежи у непрекидном служењу другима. То је облик бонтона који је усавршио искључиво пророк Мухамед.” Хуб или Љубав према Богу Абудија или Робовање под Богом Муракаба или Потпуни фокус на Бога Дова или Молитва Факар или Напуштање материјализма Тасавуф или Ношење одеће без материјалног значаја Сухбат или Друштво праведника Адаб или Поштовање протокола поштовања према великанимаTranslated from the Persian book Shahid ul Wojood
Види још Исламска филозофија Суфијска филозофија Суфијска психологија Акл Фитра Нафс Калб Таква
Референце
Литература
Спољашње везе Куран 2:253 са рецитацијом и различитим преводима Рух
Категорија:Арханђели у исламу Категорија:Свети дух (ислам) Категорија:Исламско веровање и доктрина Категорија:Арабизми Категорија:Исламска терминологија