У филозофији, трансценденталије (, од transcendere „превазићи”) су крајња „својства бића” која постоје изван материјалног света, а данас се обично сматрају да обухватају истину, јединство (једност), лепоту и доброту. Формулисање трансценденталија као скупа проистекло је из средњовековне схоластике, тачније од Томе Аквинског, иако основна мисао потиче од Платона, Августина и Аристотела на Западу.

Од времена Алберта Великог у развијеном средњем веку, трансценденталије су биле предмет метафизике. Иако је постојало неслагање око њиховог броја, постојао је консензус да су, поред основног концепта самог бића (), јединство (), истина () и доброта () део трансценденталне породице.Алберт Велики је навео управо ове четири вредности. Видети: Aertsen, Jan A. . Albert der Große und die Lehre von den Transzendentalien” у . уредници: Walter Senner и Henryk Anzulewicz. Berlin: Akademie1, . Од тада су додати ствар или реалност (), нешто () и, у новије време, лепота (). Данас се оне налазе у теологији, посебно у католичкој мисли, као јединство, истина, доброта и лепота.

Историја

Парменид је први истраживао својства која су коекстензивна са бићем.DK фрагмент B 8 Сократ, говорећи кроз Платона, затим је следио (погледати Идеја добра).

Аристотелова теорија супстанције (бити супстанција припада бићу као бићу) тумачена је као теорија трансценденталија.Аристотел, , Springer, 2014, : „Пошто све што јесте, у било којој категорији јесте захваљујући неком односу према супстанцији..., бити супстанција припада бићу као бићу. Због централног значаја супстанције да би нешто било, Аристотел каже: 'шта је биће јесте само питање шта је супстанција.' [Metaph. 1028b4] С обзиром на Аристотелово објашњење фокалног значења, испоставило се да је x биће само ако је x супстанција. Ставке у несупстанцијалним категоријама су бића, секундарно, само с обзиром на њихово бивствовање у супстанцији. ... [У] Метафизици IV, Аристотел нуди и трансценденталне и категоричке ставке као праве предмете за прву филозофију.” Аристотел експлицитно расправља само о јединству („Једном”) јер је то једина трансценденталија суштински повезана са бићем, док се истина и доброта односе на рационална створења.Аристотел, , .

У средњем веку, католички филозофи су разрадили мисао да постоје трансценденталије (transcendentalia) и да оне превазилазе сваку од десет Аристотелових категорија., . Доктрину о трансценденталности добра формулисао је Алберт Велики.Средњовековне теорије трансценденталија (Стенфордова енциклопедија филозофије) Његов ученик, Свети Тома Аквински, поставио је шест трансценденталија: ens, res, unum, aliquid, bonum, verum; или „биће”, „ствар”, „једно”, „нешто”, „добро” и „истинито”.Disputed Questions on Truth, Q. 1 A. 1. Свети Тома експлицитно изводи ових шест као трансценденталије,De Veritate, Q. 1 A.1 иако у неким случајевима следи типичну листу трансценденталија која се састоји од Једног, Доброг и Истинитог. Трансценденталије су онтолошки једно и стога су конвертибилне: на пример, где постоји истина, ту постоје и биће и доброта.

У хришћанској теологији трансценденталије се посматрају у односу на теологију у ужем смислу, доктрину о Богу. Трансценденталије се, према хришћанској доктрини, могу описати као крајње тежње човека. Човек ултимативно тежи савршенству, које добија облик кроз жељу за савршеним достизањем трансценденталија. Католичка црква учи да је Бог Истина, Доброта и Лепота, као што је назначено у Катехизису Католичке цркве.Катехизис Католичке цркве упућује на ово троје у члану 41. Свака од њих превазилази ограничења места и времена, и укорењена је у бићу. Трансценденталије не зависе од културне разноликости, верске доктрине или личних идеологија, већ су објективна својства свега што постоји.

Модерна „интегрална” или холистичка филозофија унутар линије Кена Вилбера, као и Стив Мекинтош (Steve McIntosh), аутор књиге Сврха еволуције (Evolution’s Purpose), настоје да интегришу Лепоту, Истину и Доброту као нужне предуслове сваке еволуције у Космосу (тело, ум, душа, дух) унутар појединца на микрокосмичком развојном нивоу, као и социолошки.

Лепота, доброта и истина

Ова три појма, Лепота, Доброта, Истина, чине подгрупу унутар породице трансценденталија и њихов развој се може посматрати одвојено.Martin, J. L. The Birth of the True, the Good and the Beautiful (Current Perspectives in Social Theory, , Emerald Group Publishing Ltd, 2017) У Платоновим дијалозима појединачни концепти се често помињу, али нигде у његовим делима лепота, доброта и истина нису представљене као специфична група. Чешће формулације у дијалозима су правда, доброта и лепота, и правда, доброта и мудрост.Martin, J. L. (Columbia University Press, New York, 2024), Аристотел се слично не осврће на ова три концепта као групу, већ у Метафизици наводи да се „свака ствар односи на биће и истину на исти начин”, а у Етици, да се „добро каже на онолико начина колико и биће”.Goris, W. & Aertsen, J. Medieval Theories of Transcendentals, 2013 (ур. Zalta, E. N. The Stanford Encyclopedia of Philosophy, 2019) Section 2

У другом веку нове ере, у Александрији је постојала група ранохришћанских неоплатоничара, који су почели да повезују идеје Плотина, посебно идеју Једног, Душе и Интелекта, са „три лица Тројства (Lilla 1997)”.Martin, J. L. Свети Августин је, нешто касније, развио рани појам трансценденталија, односно Бића, Доброте и Истине,Goris, W. & Aertsen, J. 2019 и почела је да се ствара веза између њих и три људске способности: бивствовања, хтења и знања. Martin, J. L. Псеудо-Дионисије је у шестом веку саставио списак божанских имена која су Богу приписивала концепте Једног, Доброг, Светлости, Љубави, Лепоте, Истине и многе друге појмове.Martin, J. L.

Ови појмови су пренети у средњовековни период где је Тома Аквински од свог ментора, Алберта Великог, преузео идеју да су трансценденталије скуп од три елемента, односно Unum, Bonum, Verum, Једно, Добро и Истинито, називајући их Ens Realissimum, или најстварнијим Бићем.Pegis, A. C. (Random House, New York, 1948), Martin, J. L. Сугерисано је да је Бонавентура, иако се слагао да се Једно, Добро и Истинито могу посматрати као три аспекта Бића,Martin, J. L. предложио додавање петог концепта листи трансценденталија, а то је Pulchrum или Лепота, али је ово оспорено., прев. Bredin, H. (Radius, 1988), . Martin, J. L.

У петнаестом веку, у Фиренци, филозоф Марсилио Фићино био је кључан у оживљавању интересовања за Платона, и управо се Фићину приписује прва дефинитивна формулација Лепоте, Доброте и Истине. Специфичан одломак се налази у Коментарима (1496):

„Тако је деловање интелигенције усмерено ка неком циљу. Јер уколико она разуме, њен циљ је истина; уколико она жели, њен циљ је добро; уколико она делује, њен циљ је лепо.” (прев. Allen, M. , 1975), : Nam quod intelligit, finis eius est veritas, quod vult finis est bonum, quod peragit finis est pulchrum, где преводилац напомиње да би се термин peragit могао превести и као „узнемирава”.

Чини се да су ову идеју преузели хуманистички писци који су следили Фићина, на пример Балдасаре Кастиљоне,Martin, J. L. и можемо претпоставити да је то био један од њих, можда Ђан Ђорђо Трисино (Gian Giorgio Trissino), покровитељ архитекте Паладија (Palladio), који је утицао на то да се овај други у својој књизи Четири књиге о архитектури (I Quattro Libri, 1570) позове на „истинит, добар и леп метод градње”, што је прва позната употреба ових термина коришћених узастопно.Capon, D. S. (John Wiley, Chichester, 1999),

Иако постоје референце на троструку групу у италијанској мисли (нпр. Муратори 1706) и немачкој мисли (Кениг 1727), у Француској (Дидро од 1747. надаље) ова тријада је почела да се појављује са великим значајем.Martin, J. L. Године 1762. у писму Волтеру, Дидро се осврнуо на „истинито, добро и лепо [као] врсту тројства”, а књига Виктора Кузена (Victor Cousin), О истинитом, лепом и добром (Du vrai, du beau et du bien), појавила се (у свом коначном облику) 1853. године.Martin, J. L.

Крајем осамнаестог века, Имануел Кант је употребио ове концепте у своја три велика дела: Критика чистог ума (1781), Критика практичног ума (1788) и Критика моћи суђења (1790), у којима су редом обрађене теме истине, доброте и лепоте.Martin, J. L. Нигде се није посебно осврнуо на скуп од три елемента, али је за други скуп преузет из средњовековне логике, наиме „Једно, Добро и Истинито”, рекао да, иако наизглед празан, можда има „нека правила разумевања... погрешно протумачена”., 1787 (прев. и ур. Weigelt, M. Penguin Books, London, 2007),

Седамдесет година касније, Чарлс Сандерс Перс, под утицајем Канта, почео је да развија идеју о три шире категорије под које би ова три концепта могла да потпадну. Овим категоријама је дао имена Првост, Другост и Трећост (Firstness, Secondness and Thirdness), и користио их је да уреди, између осталог, „три нормативне науке: естетику, етику и логику” – термине који се могу упоредити са Лепотом, Добротом и Истином. Иако је редослед којим се ови термини појављују варирао кроз историју, Персов сопствени закључак био је да „Логика следи Етику, а обе следе Естетику”.Martin, J. L. , Табела 3.3.7.; Peirce, C. S. (ур. Hartshorne, C. & Weiss, P. , 1931) Vol I,

Специфично груписање Лепоте, Доброте и Истине није, чини се, било од посебне важности за Канта или Перса и они га нису спомињали. И Ниче је одбацио разматрање ове групе, рекавши да је то „недостојно филозофа”.Beardsley, M. C. , Martin, J. L. Међутим, негде у то време дошло је до помака међу филозофима који су престали да посматрају групу кроз призму метафизичких концепата, већ као три важне људске вредности. Франц Брентано био је један од првих заговорника овог начина размишљања, а његова листа вредности (1889) укључивала је, између осталих, Лепоту, Врлину и Знање;Zimmerman, M. J. (Rowman and Littlefield, Lanham, 2001), ; Brentano, F. The Origin of Our Knowledge of Right and Wrong 1889 (Routledge and Keegan Paul, London, 1969) Џ. Е. Мур је укључио сличне вредности у своје дело Principia Ethica из 1903. године;Zimmerman, M. J. 2001; Moore, G. E. , а А. Н. Вајтхед, још један филозоф раног двадесетог века, у својој књизи Процес и реалност (Process and Reality, 1929) говорио је о „визији истине, лепоте и доброте” која наставља да нас води.Whitehead, A. N. (ур. Griffin, D. & Sherburne, D. The Free Press, New York, 1985),

Види још Трансценденција (филозофија)

Референце

Литература

« Bibliothèque d’Histoire de la Philosophie », , 2001. Bruno Pinchard (éd.), Fine folie ou la catastrophe humaniste, études sur les transcendantaux à la Renaissance, Paris, Champion, 1995.

Спољашње везе

Jan Aertsen on the History of Transcendentals. An Annotated Bibliography

Категорија:Метафизика Категорија:Онтологија