Психа оживљена Купидоновим пољупцем (), позната и као Амор и Психа (или Психа оживљена Аморовим пољупцем), је једно од најпознатијих дела италијанског вајара Антонија Канове. Скулптура је настала између 1787. и 1793. године, по поруџбини британског пуковника и колекционара уметности Џона Кембела (; 1753 – 1821).

Дело се сматра ремек делом неокласичне скулптуре, иако динамика покрета и наглашена емотивност фигура наговештавају осећајност блиску раном романтизмау. Представљен је тренутак у коме Купидон (Амор) нежним пољупцем враћа Психу у живот. Сцена је преузета из романа Метаморфозе (познатији као Златни магарац), римског писца Луција Апулеја, која је била изузетно популарна у европској уметности 18. и 19. века.

Историја и судбина дела мини|150п|Фаун и Баханткиња, фреска из Херкуланума која се сада чува у Националном археолошком музеју у Напуљу.Антонио Канова је крајем осамдесетих година 18. века добио наруџбину за мермерну групу која приказује митолошки мотив Купидона (римски пандан грчког Ероса) и Психе у тренутку њеног буђења, инспирисан епизодом из Апулејевог романа Златни магарац. Наруџбину је упутио британски колекционар пуковник Џон Кембел, који је боравио у Италији у оквиру образовног и културног путовања (Гранд тур, ), по Европи.

Сам уметник је у својим препискама дело означавао као сцену из Апулејеве приче, Купидон и Психа у загрљају. Подстакнут мотивима иконографије фреске у Херкулануму, која приказује баханткињу у загрљају са фауном, Канова је 1787. године започео израду гипсаног модела, што потврђују савремена истраживања и записи из његовог атељеа. Мермерна верзија је била у изради већ 1788. године, што је потврдио његов пријатељ француски историчар уметности, археолог и теоретичар уметности Катремер де Квинси (). Међутим, мермерна група какву данас познајемо завршена је тек 1793. године. Иако је дело било намењено енглеском наручиоцу, Кембел није преузео скулптуру због великих трошкова транспорта.

Ову прву, главну верзију дела купио је 1800. године француски маршал (један од најистакнутијих сарадника Наполеона Бонапарте), Жоаким Мира (; 1767 — 1815) и поставио у палати у Компјењу (). Након политичких превирања, смрти Жоаким Мира и преноса имовине у државно власништво, скулптура је 1824. године ушла у збирке Лувра у Паризу, где се и данас налази.

Другу верзију, такође Кановину, наручио је 1796. године током боравка у Риму, један од најзначајнијих колекционара свог времена, кнез Јусупов (; 1750 — 1831). Мермерна статуа стигла је у Русију 1802. године и првобитно је била изложена у кнежевској палати у Санкт Петербургу, где се налазила до 1810. године. Потом је ова варијанта Кановиног дела, незнатно мањих димензија у односу на верзију у Лувру (висине око 137 cm), постављена у једној од сала имања Архангелскоје код Москве, које је кнез стекао исте године.мини|200п|Психа оживљена Купидоновим пољупцем, варијанта из Државног музеја Ермитаж).Након смрти кнеза Јусупова 1831. године, његов син Борис Николајевич (), пренео је скулптуру у породичну палату на реци Мојки () у Санкт Петербург. Током реконструкције ове палате архитекта Андреј Михајлов () сместио је дело у малу ротонду, простор који је управо због те скулптуре у јавности био познат као Кановина ротонда. После Октобарске револуције, када је Јусуповљева палата заједно са збирком национализована, скулптура је 1929. године пренета у Државни музеј Ермитаж у Санкт Петербургу.

Гипсани одливак који је Канова израдио за другу верзију 1794. године након његове смрти остао је у поседу његовог асистента, италијанског вајара Адама Тадолинија (), а 1905. године поклоњен је Метрополитен музеју уметности у Њујорку.

Постоје и бројне реплике Купидона и Психе које није извео сам Канова, већ његов омиљени ученик Адамо Тадолини. Добивши од учитеља оригинални гипсани модел и изричиту дозволу да изради више копија, Тадолини је реализовао најмање пет верзија, уз извесне мање варијације у појединим детаљима.

Опис дела Митолошка подлога мини|200п|Детаљ скулптуре (варијанта из Лувра). Скулпторска група приказује веома поетичан призор из Апулејевог романа Метаморфозе, у којем се износи прича о љубави између бога љубави Купидона и кћери једног краља, смртнице Психе, која након низа искушења, касније стиче бесмртност и бива уздигнута у божански ранг.

Психа, чија је лепота изазвала љубомору богиње Венере, постаје жртва њене осветољубивости. Венера наређује Купидону да је наведе да се заљуби у недостојног човека, међутим, он сам бива савладан њеном лепотом и тајно је одводи у своје пребивалиште, где она, не знајући идентитет свога љубавника, проводи ноћи испуњене љубављу, али у мраку и без могућности да му види лице. Подстакнута сумњама и по наговору њених сестара, Психа нарушава забрану и открива његов идентитет. Разочарани Купидон је напушта, те она, решена да га поново задобије, пристаје да изврши низ тешких задатака које јој намеће Венера. Последње и најтеже искушење подразумева силазак у подземни свет (Хад) и доношење посуде у коју је требало да буде похрањен део лепоте богиње Просерпине. Иако јој је строго наложено да посуду не отвара, Психа, вођена радозналошћу, то ипак чини. Уместо божанске лепоте, из ње се ослобађа смртоносни сан, дубока, стигијска обамрлост, услед које доспева у стање налик смрти. Купидон, затекавши Психу обамрлу, уклања погубни сан и враћа га у посуду, а потом је буди пољупцем.

Антонио Канова опредељује се да овековечи управо тренутак њеног повратка у живот. Скулптура тако представља преломни тренутак између смртоносног сна и поновног оживљавања, односно визуелну метафору тријумфа љубави над смрћу. Иконографски детаљи непосредно упућују на Апулејев текст: посуда је положена уз Психино тело као сведочанство њене радозналости, док стрела и тоболац уз Купидонов појас означавају његову божанску природу и средство којим јој враћа живот.

Формална и стилска анализа

Канова приказује тренутак непосредно након Психиног буђења, када се она, још увек слаба, полако уздиже према свом спаситељу, док је Купидон пажљиво придржава, нежно обгрљујући њену главу и привијајући је уз себе. Њихове усне су у непосредној близини, али неспојене. Напетост тренутка почива управо на том одлагању пољупца. Еротска нота присутна је, али је суптилна, филтрирана кроз идеализовану форму и одмерену гестикулацију. Композиција је изграђена на сложеној, али складној геометрији.

Посматрана фронтално, тела две фигуре укрштају се у мекој, вијугавој линији налик слову X, што групи даје утисак лакоће и готово лебдеће равнотеже, формирајући два лука. Први лук протеже се од врха Купидоновог десног крила до врха његовог стопала, док се други, поново почиње од крила, завршава на Психином телу. Пресек тих замишљених линија налази се у зони њиховог загрљаја, управо у тачки највеће емотивне концентрације. Руке Купидона и Психе формирају кружни оквир који визуелно уоквирује њихова лица и наглашава простор између њихових усана. мини|200п|Детаљ скулптуре (варијанта из Лувра). Иако је фронтални поглед композиционо најпрегледнији, Канoвина група је замишљена као тродимензионална целина која се може посматрати са свих страна. У прилог томе указује и технички детаљ да је на каменој стени испод Психиног десног стопала видљива метална ручка уграђена у основу фигура, што су стручњаци тумачили као елемент намењен ротирању скулптуре око вертикалне осе. Ово није усамљен случај у Кановом опусу, неке његове скулптуре биле су постављене на посебно прилагођена обртна постоља или механичке уређаје који су омогућавали њихово окретање, како би се гледаоцу омогућио потпунији увид у тродимензионалну пластичку динамику.

Са задње стране уочавају се детаљи попут тоболца, дуге Психине косе и посуде која је изазвала њену обамрлост. Кружним кретањем око групе и посматрањем, мењају се односи маса, светлости и сенке, што појачава динамику и омогућава потпуније сагледавање скулпторске замисли.

У техничком погледу, Канова показује изузетну вештину у третману мермера. Глатко моделована површина тела контраст је храпавијој обради стене на којој фигуре почивају. Драперија, немарно пребачена преко доњег дела Психиног тела, наглашава разлику између мекоће коже и набора тканине. Коса је изведена у фино урезаним локнама, док су Купидонова крила обрађена суптилним пернатим детаљима који појачавају утисак лакоће и покрета.

Дело у целини одражава кључне принципе неокласичне естетике: идеализовану анатомију, уравнотеженост покрета и контролисану експресију осећања. Ипак, унутрашња напетост композиције, спирална динамика и наглашена сензуалност наговештавају и елементе раног романтизма. Управо у том споју хладне класичне хармоније и суптилно изражене страсти лежи трајна уметничка снага ове скулптуре.

Пријем у уметничкој јавности Иако је скулптура брзо стекла европску славу, није била једнодушно прихваћена. Почетком 19. века неки критичари замерали су Канови на сложености композиције и недостатку јединствене идеалне тачке посматрања. Немачки историчар уметности Карл Лудвиг Фернов () у свом спису из 1806. године указивао је да посматрач из једне перспективе тешко може погледом обухватити оба лица фигура. Написао је: Поред примедби Карла Лудвига Фернова о композиционој структури, које су се односиле на одсуство једне јасне идеалне тачке гледања, реакције савременика и каснијих критичара биле су разноврсне. Неки су критичари 18. и почетка 19. века подвлачили управо ову више‑просторно усмерену динамику као особеност дела, при чему је део публике уживао у могућности да скулптуру посматра из различитих углова, уместо из једне фиксне позиције. Ово „мултиперспективно“ искуство, иако критиковано од стране појединих теоретичара, касније се сматрало иновативним приступом у представљању тродимензионалних композиција.

Упркос оваквим примедбама, дело је значајно допринело Кановиној међународној репутацији. Савременици сведоче да су уметници, путници и познаваоци уметности посећивали његов римски атеље како би видели ново ремек дело. Културни утицај и наслеђе Мотив љубавног загрљаја који је Антонио Канова обликовао у духу високог неокласицизма оставио је снажан одјек у европској скулптури 19. века. Иако Огист Роден није непосредно репродуковао Кановину композицију, у његовом делу Пољубац (Le Baiser, 1882–1889) препознаје се тематска сродност у представљању интимног сусрета двоје љубавника. Ово дело, такође је инспирисало скулптуру Огиста Родена. За разлику од Кановине идеализоване, уравнотежене и глатко моделоване форме, Роден наглашава телесну експресију и чулност материјала, чиме љубавни мотив добија снажнији емотивни и психолошки набој. Тако се уметнички континуитет не огледа у формалном понављању, већ у развоју исте теме кроз различите естетске концепције, од неокласичне хармоније до модерне експресивности.

Психа оживљена Купидоновим пољупцем представља једно од централних дела европског неокласицизма, које истовремено најављује осећајност раног романтизма. Историја њене наруџбине, критичког пријема и шире културне рецепције сведочи о снажном одјеку који је дело имало у европском уметничком и интелектуалном простору краја 18. и почетка 19. века.

Скулптура је снажно утицала на романтичарску поезију и књижевност. Џон Китс је 1819. године, инспирисан митом о Психи, написао Оду Психи, у којој се позива на визију „крилате Психе“. Током боравка у Италији 1845. године, француски писац Гистав Флобер видео је у Риму Кановину групу Психа оживљена Купидоновим пољупцем и том приликом оставио је у својим путописним записима занесен опис скулптуре, истичући снажан емоционални утисак који је на њега оставила.

Ово илуструје снажан утисак који је дело остављало на интелектуалцетог тог доба ван самог уметничког круга. Неки историчари уметности савременог доба такође указују на то да Психа оживљена Купидоновим пољупцем није само ремек дело неокласичне скулптуре, већ да својом експресивном динамиком и повећаном емотивном теретом наговештава одређене елементе романтизма, што је допринело дуготрајном интересовању за дело и његовом статусу у европској уметничкој традицији.

Напомене