Апатфалва () је село у Мађарској, у крајње југоисточном делу државе. Село се налази у региону велике јужне равнице, чонградско−чанадске жупаније у макошком срезу.Основни подаци и поштански број селаАпатфалва са геоподацима].
Географија Село се налази на 10 километара југоисточно од Макоа, у непосредној близини мађарско-румунске границе, на десној обали реке Марош, на граници Националног парка Керош-Марош. Потпуно је интегрисан са суседним насељем, Мађарчанад, на истоку. Његови остали суседи су: Кираљхеђеш на северу, Нађчанад (Ченад) на југу и Мако на западу и северозападу.Апатфалва на iranyitoszamnavigator.hu
Историја мини|лево|200п|Статуа светог Јована Непомучког Насеље је добило име по свом бившем власнику, игуману манастира Чанад. Први сачувани документарни помен о њему датира из 1334. године, као Потфалуа, тј. Патфалва (Pothfalua, Pátfalva). У то време насеље је већ имало цркву.Кратка историја Апатфалве
Године 1469, Јанош Кемечеи, свештеник Чанадске епархије, зауставио се у селу на путу кући, али су га разбојници напали ноћу и однели му новац, одећу и црквени накит. Разбојници су те ноћи заробљени и обешени.
Дана 23. маја 1514. године, претходна војска Ђерђа Доже је овде поражена од стране војски Иштвана Баторија, ишпана Темеша, и Миклоша Чакија, бискупа Чанада.
Године 1552, током турског периода, након што је Ахмет-бег освојио Темишвар, насеље је потпуно уништено, тако да га порески пописи из 1555. и 1561. године описују као пусту. Остала је пустош у наредних сто година. Године 1647, када је пописана имовина чанадског бискупа, Апатфалва се и даље појављивала као пуста.
Као ненасељено подручје, у децембру 1649. Ђерђ II Ракоци је поклонио пустару Апатфалва коњичком витезу Абрахаму Фејеру из Борошјена. Отприлике у то време, католички Мађари су почели да се насељавају овде, јер су већ плаћали годишњи порез од осам талира грофу Тамашу Палфију, бискупу. Дали су му име Киш-Апатфалва, а ово име је ушло и у званичну употребу. Када су гроф Палфи 1654. и бискуп Макриподари 1660. добили краљевска заштитна писма за своје поседе, ово село је доследно називано Киш-Апатфалва.
Године 1686, Апатфалва је такође уништена заједно са Маком. У то време овде није живело више од 8-10 породица, затим су је уништиле татарске трупе које су се повлачиле из изгубљене битке код Сегедина, предвођене Калгом Девлетом Гирајем.
До 1751. године припадала је српској војнограничној области, затим је краљевским декретом дошла под коморску управу и додељена је властелину Марош или Арад. Управа властелинства је тада кренула у повећање броја становника насеља са великом границом. Између 1752. и 1756. године, овде се населио велики број Мађара из околних села. Године 1762. потпуно је одвојена од суседног коморског села Чанад и у то време је обухватала целу Тарнок-пусту, половину Сече-пусте, половину Белез-пусте и острва Апатфалви, Сече и Тарнок. Године 1767. овде је живело 128 мађарских земљопоседника, поред тога, било је 47 властелина. Укључујући чланове породице, њихов број је био 964. У то време поново је постала независна парохија. Њена црква, која и данас стоји, изграђена је у то време. Према попису из 1774. године, у селу је живело 146 земљопоседника и 60 властелина. Пошто у селу није било трске, становници су покривали своје куће сламом или сламеним кровом. Међутим, властелинска крчма, изграђена од цигле, била је покривена трском.
Становништво села је потом стално расло. Године 1820, изграђен је насип за заштиту од поплава висок три метра како би се заштитило, након што је Муреш однео целу улицу, са изузетком осам кућа. У епидемији колере 1831. године, умрло је 137 људи. Касније су се догодиле и друге епидемије колере, са даљим жртвама. Црквене оргуље са десет гласова изградио је 1855. године сегедински градитељ оргуља Јанош Ковач Млађи. Године 1890, становништво насеља је било 5.158 људи, који су живели у укупно 1.017 кућа.
У пролеће 1919. године, румунска војска је окупирала пределе Тисантула. Наређене су реквизиције за снабдевање војске, али је у пракси сакупљање ишло много даље од овога: „тражили су да сакупе сва возила, машине, производну опрему и сировине“. У Апатфалви, поред комплетног сакупљања (пољопривредних) машина, најављена је и реквизиција стоке за 21. јун, што је не само економски онемогућило насељавање већ је угрозило и свакодневну егзистенцију становништва. Људи из Апатфалве су то одбили, а многи су побегли на удаљене фарме. Иако су учинили све што су могли да смање оптерећења, чак су успели да се жале премијеру контрареволуционарне владе у Сегедину, грофу Ђули Карољију, али ни он није успео да натера француске војне власти да ограниче и зауставе Румуне, тако да нису могли да избегну нови рок 23. јун. Увече 22. јуна, око двеста мушкараца из Апатфалвија окупило се на фарми Андраша Чикоте како би одлучили шта да раде у овој ситуацији. Пошто су се могле очекивати одмазде због одбијања реквизиције и разоружавања, одлучили су да следећег дана нападну румунске војнике стациониране у селу који су трагали за онима који су се скривали на фармама. Наоружани само са неколико пушака и секирама, побуњеници су прво истерали војнике са железничке станице нападајући из неколико праваца, а затим су натерали у бег и граничаре и жандарме. У сукобу су пала два мушкарца из Апатфалвија, док су три румунска војника ухваћена и линчована. Плашећи се контранапада, многи су потражили уточиште у Кираљхеђешу и у подручјима под контролом Срба јужно од Мароша, док су они који су остали код куће заузели положаје код бране Саразер. Борбе, које су почеле касно ујутру, трајале су док побуњеницима није понестало муниције. Поподне су румунске јединице које су стигле из Бекешчабе учествовале само у одмазди. Дводневни масакр је резултирао са 32 директне жртве, од укупно 39, и 86 људи је одведено у затвор. Последњи од њих су ослобођени 1924. године.
Године 1950. спојен је са Мађарчанадом под именом Чанад, али је 1954. године повратио независност. Пре реорганизације округа 1950. године, насеље је припадало Централном округу Чанадске жупаније.
Демографија На попису из 2011. године, 88,2% становништва се изјаснило као Мађари, 0,2% као Бугари, 8,4% као Роми, 0,2% као Немци и 2,2% као Румуни (11,3% се није изјаснило; укупан број може прећи 100% због двоструких идентитета). Верска расподела је била следећа: римокатолици 67,6%, реформисти 3,8%, лутерани 0,2%, гркокатолици 1,1%, неконфесионални 8,5% (16,9% се није изјаснило).
У 2022. години, 91,1% становништва се изјаснило као Мађари, 4% као Роми, 2,4% као Румуни, 0,3% као Немци, 0,2% као Јермени, 0,1-0,1% као Бугари, Словаци и Пољаци, 1,7% као друга, недомаћа националност (8,5% се није изјаснило; због двоструког идентитета, укупан број може бити већи од 100%). Према својој вероисповести, 42,4% су били римокатолици, 3% калвинисти, 0,7% гркокатолици, 0,4% лутерани, 0,4% православци, 1% остали хришћани, 0,5% остали католици, 13% као неконфесионални (38,5% није одговорило).
Референце
Литература
Szabados József: A szent olvasó-társulat alapszabályai Apátfalván; Ottinger Ede, Makó, 1873 Takáts Lajos: Az apátfalvai nyelvjárás; Gaál László Ny., Makó, 1926 (Csanádvármegyei könyvtár) Halász Péter: A termelőszövetkezeti mozgalom története Apátfalván; Akadémiai, Bp., 1975 (Agrártörténeti tanulmányok) Banner János: Apátfalva néprajzi vázlata; József Attila Múzeum, Makó, 1990 (A makói múzeum füzetei) Szigeti György: Fejezetek Apátfalva néprajzából. 1. Anyagi kultúra; Önkormányzat–Pátfalváért Egyesület, Apátfalva, 1999 Tóth Ferenc: Apátfalva; szerk. Blazovich László; Száz Magyar Falu Könyvesháza Kht., Bp., 2000 (Száz magyar falu könyvesháza) Vargáné Antal Ilona: Egy apátfalvi asszony visszaemlékezései; Marosvidék Baráti Társaság, Makó, 2009 (Marosvidék füzetek) Néprajzi tanulmányok Apátfalváról; szerk. Bárkányi Ildikó; Móra Ferenc Múzeum, Szeged, 2015 „…mint fatörzsből gyönge ága…”. Apátfalva története és a csanádi térség a kezdetektől 1956-ig; szerk. Urbancsok Zsolt; 2. átdolg. kiad.; Önkormányzat, Apátfalva, 2016 (Bíbic-könyvek) Vargáné Nagyfalusi Ilona–Vargáné Antal Ilona: Gyí, paci, paripa! Apátfalvi gyermekjátékok; Önkormányzat, Apátfalva, 2017 (Bíbic-könyvek) Havas Gergé, në havaskodj! Népszokások Apátfalván; gyűjt. Szigeti György gyűjt., összeáll. Gombos András; Önkormányzat, Apátfalva, 2017 (Bíbic-könyvek) Az összefogás története, 1997–2017; összeáll., szerk. Móricz Ágnes; Pátfalváért Egyesület, Apátfalva, 2018 Vargáné Antal Ilona: Kedves és fájó emlékeim; összeáll. Vargáné Nagyfalusi Ilona Mária, szerk. Móricz Ágnes; Önkormányzat–Vargáné Antal Ilona, Apátfalva, 2019 Apátfalva értékei. Az Apátfalvi Települési Értéktár elemei; összeáll. Vargáné Nagyfalusi Ilona Mária, szerk. Móricz Ágnes; Önkormányzat, Apátfalva, 2019–
Az apátfalvi dohánybeváltó
Спољашње везе Веб-сајт локалне самоуправе Апатфалва на fallingrain.com Апатфалва на hunmix.hu Регионални атлас – Жупаније, срезови и насеља Апатфалва Макоовој веб страници
Категорија:Насељена места у жупанији Чонград