мини|12 m висока скулптура гомиле књига на Берлинском Шеталишту идеја, која обележава изум модерног штампања књига Историја књига почиње проналаском писма, као и другим изумима попут папира и штампарства; ова историја се наставља све до савременог пословања штампања књига. Најранија сазнања која друштво има о историји књига заправо претходе ономе што данас називамо „књигама”, и уместо тога почињу оним што се назива глиненим таблицама, свицима или листовима папируса. Тренутни формат модерних романа, са одвојеним листовима повезаним заједно да формирају брошуру уместо свитка, назива се кодекс. Након овог изума, ручно повезани, скупи и сложени рукописи почели су да се појављују у облику кодекса. Ово је уступило место томовима штампаним на штампарској машини и на крају довело до масовних штампаних издања која су данас преовлађујућа. Савремене књиге можда чак почињу да имају мање физичког присуства са проналаском е-књиге. Књига је такође постала доступнија особама са инвалидитетом проналаском Брајеве азбуке као и аудио-књига.

Најранији облици писања почели су урезивањем у камене плоче, еволуирајући током времена како би укључили палмино лишће и папирус у древним временима. Пергамент и папир су се касније појавили као важне замене за израду књига, јер су повећали издржљивост и доступност. Древне књиге су прављене од различитих материјала у зависности од доступних ресурса у региону и друштвених пракси. На пример, на неолитском Блиском истоку, клинаста таблица била је део већег скупа алата заснованог на глини који се користио за бирократију и контролу. Насупрот томе, док се животињска кожа никада није користила за писање књига у источној и јужној Азији, она је постала ослонац за престижне рукописе на Блиском истоку, у Европи и Америкама. Слично томе, папирус па чак и папир користили су се у различитим регионима у различито време, одражавајући доступност локалних ресурса и културне потребе. Широм региона као што су Кина, Блиски исток, Европа и јужна Азија, еволуирале су различите методе производње књига. Средњи век је видео успон илуминираних рукописа, који су сложено спајали текст и слике, посебно током могулске ере у јужној Азији под покровитељством владара попут Акбара и Шах Џахана. Пре проналаска штампарске машине, коју је прославила Гутенбергова Библија, сваки текст је био јединствен, ручно израђен, вредан предмет, персонализован кроз карактеристике дизајна које су уградили писар, власник, књиговезац и илустратор.

Проналазак штампарске машине у 15. веку означио је кључни тренутак, револуционишући производњу књига. Иновације попут покретних слова и преса на парни погон убрзале су производне процесе и допринеле повећању стопе писмености. Заштита ауторских права се такође појавила, обезбеђујући права аутора и обликујући издавачки пејзаж. Касни модерни период увео је јефтине књижице (чапбуке), задовољавајући шири круг читалаца, а механизација процеса штампања је додатно побољшала ефикасност.

У 19. веку дошло је до проналаска писаће машине, која је постала неопходна у наредним деценијама за професионално, пословно и студентско писање. У 20. веку појава рачунара и стоног издаваштва трансформисала је креирање и штампање докумената. Дигитални напредак у 21. веку довео је до пораста е-књига, подстакнут популарношћу е-читача и функција приступачности. Иако су се појавиле расправе о потенцијалном паду физичких књига, штампани медији су се показали изузетно отпорним, настављајући да напредују као индустрија вредна више милијарди долара. Поред тога, појавили су се напори да се књижевност учини инклузивнијом, са развојем Брајеве азбуке за слабовиде и стварањем говорних књига, пружајући алтернативне начине појединцима да приступе и уживају у књижевности.

Проучавање историје књиге постало је призната академска дисциплина 1980-их. Доприноси овој области дошли су из текстуалне критике, кодикологије, библиографије, филологије, палеографије, историје уметности, друштвене историје и културне историје. Циљ јој је да покаже да је књига као предмет, а не само текст садржан у њој, канал интеракције између читалаца и речи. Анализа сваког саставног дела књиге може открити њену сврху, где и како је чувана, ко ју је читао, идеолошка и религијска уверења тог периода, и да ли су читаоци имали интеракцију са текстом унутар ње. Чак и недостатак таквих доказа може оставити вредне трагове о природи одређене књиге.

Глинене таблице

мини|Сумерска глинена таблица, која се тренутно налази у Оријенталном институту на Универзитету у Чикагу, исписана текстом песме Инана и Ебих свештенице Енхедуане, прве ауторке чије је име познато|alt=

Глинене таблице су коришћене у Месопотамији у 3. миленијуму п. н. е. Каламус, инструмент са троугластим врхом, коришћен је за урезивање знакова у влажну глину. Ватра је затим коришћена за сушење таблица. У Ниниви је пронађено преко 20.000 таблица, које датирају из 7. века п. н. е; ово је била архива и библиотека краљева Асирије, који су на располагању имали радионице преписивача и конзерватора. Ово претпоставља степен организације књига, пажњу посвећену конзервацији, класификацији, итд. Такве таблице су наставиле да се користе до 19. века у различитим деловима света, укључујући Немачку, Чиле, Филипине и пустињу Сахару.

Библиотека асирских краљева у Ниниви, која садржи преко 20.000 таблица из 7. века п. н. е., показује висок ниво организације и очувања.

Сумерско клинасто писмо Писање је настало као облик вођења евиденције у Сумеру током четвртог миленијума п. н. е. проналаском клинастог писма. Откривене су многе глинене таблице које показују употребу клинастог писма за бележење правних уговора, прављење пописа имовине и на крају документовање сумерске књижевности и митова. Археолози су идентификовали писарске школе још из другог миленијума п. н. е., где су ученици подучавани вештини писања. Развијено у данашњем Ираку, „клинасто” писмо је касније добило име по латинској речи cuneus, што значи у облику клина. Писари су често писали клинастим писмом на глиненим таблицама, мада су повремено користили и драгоцене материјале попут злата. Клинасто писмо је писано на различитим језицима, као што су сумерски, акадски и грчки, више од три хиљаде година, а окончано је тек када је Сасанидско царство освојило Вавилон и приморало писаре да престану са писањем. Неке од преживелих таблица са клинастим писмом написали су ученици писари.

Јужна Азија мини|upright=1.65|Страница из џаинистичког рукописа која приказује рођење Махавире, око 1400. мини|upright=1.15|Фолија из Албума Шаха Џахана, око 1620, која приказује могулског цара Шаха Џахана

Рани рукописи У древним временима, камене плоче су коришћене за писање. Најстарије сачуване књиге потичу из 10. века н. е., а најраније припадају будистичкој рукописној традицији. Пре усвајања папира, оне су писане на палмином лишћу, природно обилном ресурсу у јужном делу потконтинента. Странице су обично биле широке три стопе и високе два инча. Процес припреме палминог лишћа састојао се од сушења, полирања и третирања скробом како би се формирала површина погодна за писање. Странице су биле повезане једним комадом канапа на краћој ивици, и држане тако да дужа ивица рукописа иде дуж груди корисника.

Папир су на индијски потконтинент из Египта и са Арапског полуострва у 11. веку н. е. донели трговци који су трговали са Гуџаратом. Први млинови за производњу папира основани су у 15. веку н. е. од стране занатлија који су стигли из Самарканда. Међутим, палмино лишће је наставило да се користи као подлога за рукописе у деловима источне и јужне Индије и Шри Ланке. Папир се уобичајено користио у џаинистичкој рукописној традицији од 15. века па надаље. Издужене пропорције рукописа на палмином лишћу одбачене су у корист тањих формата омогућених употребом папира, међутим, странице су и даље користиле хоризонталну оријентацију. Слике су заузимале око једне трећине странице, док је остатак био испуњен текстом.

Источна Азија мини|upright=1.15|Сложени фронтиспис Дијамантске сутре из доба кинеске династије Танг, тј. 868. године н. е., најстарије познате датиране штампане књиге на свету (Британска библиотека) мини|upright=0.8|Кинеска књига од бамбуса, Умеће ратовања, коју је наручио цар Ћијенлонг у Кини у 18. веку

Кина Пре увођења књига, писање на костима, шкољкама, дрвету и свили било је преовлађујуће у Кини дуго пре 2. века п. н. е., све док папир није измишљен у Кини око 1. века н. е. Прве препознатљиве књиге у Кини зване jiance или jiandu, биле су направљене од ролни танких цепаних и осушених бамбуса повезаних конопљом, свилом или кожом. Откриће процеса коришћења коре дуда за стварање папира приписује се Цај Луну, али је можда и старије. Текстови су репродуковани путем штампања дрвеним блоковима; ширење будистичких текстова било је главни подстицај за производњу великих размера. Формат књиге се развијао са средњим фазама свитака савијених у стилу хармонике, свитака повезаних на једној ивици („књиге лептири”), и тако даље.

Иако није познат тачан датум, између 618. и 907. године н. е. — периода династије Танг — почело је прво штампање књига у Кини. Најстарија сачувана штампана књига је дело Дијамантска сутра и датира из 868. године н. е., током династије Танг. Дијамантска сутра је штампана методом штампања дрвеним блоковима, напорним методом у којем се текст који треба да се штампа урезује на површину дрвеног блока, који се у основи користи за отискивање речи на медијум површине за писање. Штампање дрвеним блоковима био је уобичајен процес за репродукцију већ ручно написаних текстова током најранијих фаза штампања књига. Овај процес је захтевао невероватно много времена.

Због педантног и дуготрајног процеса какво је било штампање дрвеним блоковима, Би Шенг, кључни доприносилац историји штампарства, измислио је процес штампања покретним словима (1041–1048 н. е.). Би Шенг је развио процес штампања у којем се писани текст могао копирати уз употребу формираних типова знакова, при чему су најранији типови прављени од керамике или глиненог материјала. Метод штампања покретним словима касније ће независно измислити и побољшати Јохан Гутенберг.

Јапан Много изузетно детаљног текста произведено је у Јапану почетком 17. века. На пример, Хитоми Хицудај је провео шездесет година водећи теренске белешке о 499 врста јестивог цвећа и животиња за своју књигу Honchō shokkan (Кулинарско огледало царства). Овај детаљни стил писања био је уобичајен у раним годинама када су већину писмених људи чиниле више класе. Убрзо након тога, писменост се повећала, пошто су стотине (неки кажу хиљаде) школа училе децу речнику географије, историје и појединачних заната и занимања.. Веома детаљан стил и даље се одржао пошто је био доследан у многим лексиконима, појављујући се као друштвени лексикон. У неким случајевима, породични алманаси и енциклопедије су састављани регионално.

Док се веома детаљна форма писања задржала, једноставнији стил читања такође се развио око 1670-их, који је писан за популарну читалачку публику. Користио је једноставнији народни језик и био је писан готово директно за купце који по први пут купују књиге. Ове оригиналне фиктивне приче биле су популарне међу обичним самурајима, као и међу обичним грађанима. Дела су ишла даље од фикције и такође су приказивала одређене занате и приручнике специјализоване за ту тему. Ове популаризованије књиге писане су у новонасталом облику писма. Аутори су по први пут морали да се позабаве идејом „читалачке публике”. Ови аутори су узимали у обзир различите друштвене слојеве своје публике и морали су да науче „уобичајене облике референци који су речи и слике текста чинили разумљивим” лаицима.