мини|upright=1.2|Паунова соба, коју су у англо-јапанском стилу дизајнирали Џејмс Абот Макнил Вислер и Едвард Годвин, један је од најпознатијих и најсвеобухватнијих примера естетског дизајна ентеријера.
Естетизам (познат и као естетски покрет) био је уметнички покрет крајем 19. века који је вредновао изглед књижевности, музике, фонтова и уметности изнад њихових функција.. Issue 1165, . Према естетизму, уметност би требало стварати да би била лепа, а не да би држала моралну лекцију, стварала алегорију или служила другој дидактичкој сврси, што је став изражен у слогану „уметност ради уметности” (l'art pour l'art). Естетизам је процветао 1870-их и 1880-их, стекавши истакнутост и подршку познатих писаца, као што су Волтер Пејтер и Оскар Вајлд.
Естетизам је довео у питање вредности мејнстрим викторијанске културе, пошто су многи викторијанци веровали да књижевност и уметност испуњавају важне етичке улоге. Пишући у листу Гардијан (The Guardian), Фиона Макарти наводи да је „естетски покрет стајао у оштром и понекад шокантном контрасту са грубим материјализмом Британије у 19. веку.”
Естетизму је име дао критичар Волтер Хамилтон у делу Естетски покрет у Енглеској (The Aesthetic Movement in England) 1882. године. До 1890-их, декаденција, термин са заједничким пореклом као и естетизам, био је у употреби широм Европе.
Порекло Естетизам вуче корене из немачког романтизма. Иако термин „естетски” потиче из грчког језика, дело Естетика (Aesthetica, 1750) Александера Готлиба Баумгартена га је значајно користило, на немачком, пре него што га је Имануел Кант укључио у своју филозофију у делу Критика моћи суђења (1790). Кант је, заузврат, утицао на Естетска писма (1794) Фридриха Шилера и његов концепт уметности као Spiel (игре): „Човек никада није тако озбиљан као када се игра; човек је у потпуности човек само када се игра.” У Писмима, Шилер је прогласио спас кроз уметност:Човек је изгубио своје достојанство, али га је Уметност спасла и сачувала за њега у експресивним мермерима. Истина и даље живи у фикцији, а из копије ће оригинал бити обновљен.Ове идеје су пренете у свет енглеског говорног подручја, углавном захваљујући труду Томаса Карлајла, чија су дела Живот Фридриха Шилера (1825), Критички и разни есеји и Sartor Resartus (1833–1834) увела и заговарала естетизам, док су истовремено, ако не означавајући најранију употребу речи „естетски” у енглеском језику, свакако допринела њеној популаризацији. Рут апРобертс га је прогласила „апостолом естетике у Енглеској, 1825–1827”, у знак признања за његов пионирски утицај на каснији развој естетског покрета.
Естетска књижевност Британски декадентни писци били су под великим утицајем професора са Оксфорда Волтера Пејтера и његових есеја објављених током 1867–1868. године, у којима је навео да се живот мора живети интензивно и да треба трагати за лепотом. Његов текст, Студије из историје ренесансе (1873), био је веома популаран међу уметнички оријентисаним младићима крајем 19. века. Писци декадентног покрета користили су слоган „уметност ради уметности” (L'art pour l'art), чије је порекло предмет расправе. Неки тврде да га је сковао филозоф Виктор Кузен, иако Анђела Лејтон напомиње да га је користио Бенжамен Констан још 1804. године, у делу О форми: поезија, естетизам и наслеђе једне речи (2007).. Опште је прихваћено да га је популаризовао Теофил Готје у Француској, који је користио ту фразу да сугерише да су уметност и морал одвојени.
мини|Једна од многих карикатура из часописа Панч о естетама Уметници и писци естетског стила тежили су да исповедају да уметности треба да пруже префињено чулно задовољство, а не да преносе моралне или сентименталне поруке. Као последица тога, нису прихватили концепцију уметности Џона Раскина, Метјуа Арнолда и Џорџа Макдоналда као нечег моралног или корисног, „уметност ради истине”.Raeper, William (1987) George MacDonald, . Tring, Herts., and Batavia, Illinois: Lion Publishing. Уместо тога, веровали су да уметност нема никакву дидактичку сврху; само је требало да буде лепа. Естете су развиле култ лепоте, који су сматрали основним фактором уметности. Живот би требало да копира уметност, тврдили су. Природу су сматрали грубом и лишеном дизајна у поређењу са уметношћу. Главне карактеристике стила биле су: сугестија уместо изјаве, сензуалност, велика употреба симбола и синестетски/идеастетски ефекти — односно кореспонденција између речи, боја и музике. Музика се користила за успостављање расположења.
У претходнике естетâ убрајају се Џон Китс и Перси Биш Шели, заједно са неким од прерафаелита, који су и сами били наслеђе романтичарског духа. Постоји неколико значајних континуитета између филозофије прерафаелита и естетâ: посвећеност идеји „уметност ради уметности”; дивљење лепоти и стална тежња ка њој; ескапизам кроз визуелне и књижевне уметности; занатство које је истовремено пажљиво и самосвесно; обострано интересовање за спајање уметности различитих медија. Ова последња идеја промовисана је у песми Уметност (L'Art) Теофила Готјеа, који је песника упоредио са вајаром и сликаром. Данте Габријел Росети и Едвард Берн-Џоунс се највише повезују са естетизмом. Међутим, њихов приступ естетизму није делио кредо „уметност ради уметности”, већ пре „духовиту реафирмацију оних принципа боје, лепоте, љубави и чистоће који су били тако потребни суморном, узнемиреном, обесхрабрујућем свету средине деветнаестог века.” Ова реафирмација лепоте у суморном свету такође се повезује са прерафаелитским ескапизмом у уметности и поезији.
У Британији, најбољи представници су били Оскар Вајлд, Алџернон Чарлс Свинберн (оба под утицајем француских симболиста), Џејмс Макнил Вислер и Данте Габријел Росети. Ове писце и њихов стил сатиризовала је комична опера Гилберта и Саливана Стрпљење (Patience) и друга дела, као што је драма Ф. Ч. Бернанда Пуковник (The Colonel), као и комични часописи попут Панча, посебно у делима Џорџа ди Моријеа.
Роман Комптона Макензија Злокобна улица (Sinister Street) користи овај тип, као фазу кроз коју протагониста пролази, док је под утицајем старијих, декадентних појединаца. Романи Ивлина Воа, који је био млади учесник естетског друштва на Универзитету у Оксфорду, описују естете углавном сатирично, али и из угла бившег учесника. Нека имена повезана са овим скупом су Роберт Бајрон, Ивлин Во, Харолд Актон, Ненси Митфорд, А. Е. Хаусман и Ентони Пауел.
Естетска ликовна уметност
мини|десно|Канаринци (Canaries) аутора Алберта Џозефа Мура, око 1875–1880. Мур је био међу групом уметника чији су радови били изложени у Галерији Гросвенор у Лондону. Уметници повезани са естетским стилом укључују Симеона Соломона, Џејмса Макнила Вислера, Дантеа Габријела Росетија, Алберта Џозефа Мура, Џ. Ф. Вотса и Обрија Бирдслија. Иако су дела Едварда Берн-Џоунса била изложена у Галерији Гросвенор, која је промовисала покрет, она су наративна и преносе моралне или сентименталне поруке, те стога излазе из оквира наводног програма покрета. мини|десно|„Леди Лилит” (Lady Lilith), аутор Данте Габријел Росети Уметници попут Росетија више су се фокусирали на једноставно сликање лепих жена него на тежњу ка моралној поруци, као што је очигледно у познатим сликама „Леди Лилит” и „Мона Вана”. Џон Раскин, бивши Росетијев пријатељ, рекао је да се Росети „изгубио у лондонском паклу”. Росети је насликао још много слика естетизма у свом животу, укључујући слике „Венера Вертикордија” (Venus Verticordia) и „Прозерпина” (Proserpine).
Естетске декоративне уметности
мини|лево|Естетски сто од месинга компаније Бредли и Хабард (Bradley & Hubbard Company) мини|Антиквитети естетског покрета у галерији Флоријан Пап (Florian Papp), Њујорк Према Кристоферу Дресеру, основни елемент декоративне уметности је корисност. Максима „уметност ради уметности”, која идентификује уметност или лепоту као примарни елемент у другим гранама естетског покрета, посебно у ликовној уметности, не може се применити у овом контексту. Односно, декоративна уметност пре свега мора имати употребну вредност, али може бити и лепа.Кристофер Дресер. The Art of Decorative Design 1862. Међутим, према Мајклу Шиндлеру, грана декоративне уметности естетског покрета била је мање утилитарни рођак главне „чисте” гране естетизма, а више само средство помоћу којег су естете спроводиле своју основну стратегију дизајна. Као и савремена уметност, Шиндлер пише да је естетизам рођен из „загонетке конституисања нечијег живота у односу на спољашњи рад” и да је „покушао да превазиђе” овај проблем „подређујући уметнике, унутар њиховог рада, у нади да ће изнедрити — више од пуких објеката — животе који би могли бити жива уметничка дела.” Тако су „лепе ствари постале сензуални делови драме у којој уметници нису били као њихови преци, некаква екипа анонимних сценских радника, већ звезде. Сходно томе, естете су стварале идоле од портрета, молитве од песама, олтаре од писаћих столова, капеле од трпезарија и пале анђеле од својих ближњих.”
Државне школе за дизајн (Government Schools of Design) осниване су од 1837. па надаље, како би се побољшао дизајн британске робе. Након Велике изложбе 1851. године, напори су интензивирани, а за наставне збирке школа откупљивани су оријентални предмети. Од Овена Џоунса, архитекте и оријенталисте, затражено је да постави кључне принципе дизајна, и они су постали не само основа школске наставе већ и пропозиције које представљају предговор делу Граматика орнамента (The Grammar of Ornament, 1856), које се и данас сматра најбољом систематском студијом или практичним извором историјског светског орнамента.
Џоунс је идентификовао потребу за новим и модерним стилом који би задовољио захтеве модерног света, уместо сталног рециклирања историјских стилова, али није видео разлог да одбаци лекције из прошлости. Кристофер Дресер, ученик, а касније и професор у школи, радио је са Овеном Џоунсом на Граматици орнамента, као и на декорацији оријенталних дворова (кинеског, јапанског и индијског) 1863. године у Музеју Јужног Кенсингтона (данас Музеј Викторије и Алберта), и унапредио потрагу за новим стилом кроз своје две публикације Уметност декоративног дизајна (The Art of Decorative Design, 1862) и Принципи дизајна (Principles of Design, 1873).
Производња намештаја у естетском стилу била је ограничена приближно на касни 19. век. Намештај у естетском стилу карактерише неколико заједничких тема: Ебонизовано дрво са позлаћеним детаљима Далекоисточни утицај Истакнута употреба мотива из природе, посебно цвећа, птица, лишћа гинка и пауновог перја Плаво-бели мотиви на порцелану и другој финој керамици
Ебонизован намештај значи да је дрво обојено или премазано до црне завршне обраде у стилу ебоновине. Намештај је понекад у потпуности боје ебоновине. Ипак, чешће се додаје позлата на резбарене површине перја или стилизованог цвећа које краси намештај.
Пошто је декор естетског покрета био сличан одговарајућем стилу писања по томе што се бавио сензуалношћу и природом, теме природе се често појављују на намештају. Типична естетска карактеристика је позлаћени изрезбарени цвет или стилизовано пауново перо. Често се могу видети слике птица или цвећа у боји. Неебонизован намештај естетског покрета може имати реалистичне тродимензионалне приказе птица или цвећа урезаних у дрво.
мини|upright|Оскар Вајлд је држао предавања о „енглеској ренесанси у уметности” током своје турнеје по Северној Америци 1882. године У контрасту са ебонизованим намештајем са позлатом је употреба плаве и беле боје за порцелан и керамику. Сличне теме пауновог перја и природе користиле би се у плаво-белим тоновима на посуђу за јело и другој керамици. Плаво-бели дизајн био је популаран и на квадратним порцеланским плочицама. Наводи се да је Оскар Вајлд у младости користио естетске декорације. Овај аспект покрета је такође сатиризован у часопису Панч и у опери Стрпљење.