Лигеја је једна од раних кратких прича америчког писца Едгара Алана Поа. Први пут објављена 1838. године у часопису „Амерички музеј“, она је потом доживела више ревизија и поновних објављивања током Поовог живота.
Прича прати неименованог наратора и његову супругу Лигеју, прелепу и интелигентну жену са косом црне боје као у гаврана. Лигеја постаје болесна и, непосредно пред смрт, саставља стихове песме „Црв освајач“ и цитира реченице приписане Џозефу Гленвилу (које сугеришу да је живот одржив само снагом воље). Након њене смрти, наратор упознаје и узима за жену леди Ровену, која се потом такође разбољева и умире. Током ноћи, док наратор узнемирен и под утицајем опијата врши бдење над њеним телом, он посматра како се Ровена полако враћа из мртвих – међутим, трансформисана у Лигеју.
Причу је могуће схватити и као нараторову халуцинацију изазвану опијумом, а постоји и дебата да ли је намера иза приче била сатирична.
Радња Причу приповеда неименовани наратор који описује Лигејине карактеристике, наиме да је она лепа, страствена и интелектуална жена, гавранове косе и тамних очију. Сећа се да ју је упознао „у неком великом, старом, оронулом граду близу Рајне“ или бар тако мисли. Није способан да се сети ничега о Лигејином пореклу и из њене прошлости, укључујући и њено породично име, али се сећа њеног лепог изгледа.
Њена лепота, међутим, није конвенционална по свим мерилима. Њену фигуру описује као високу и витку, док ту виткост у њеним последњим данима замењује неухрањености. Наводи да се кретала са необичном лакоћом и неприметно, попут сенке, као и да је, упркос изванредности њене лепоте, ипак уочавао извесну "необичност“ коју никад није успео да прецизно одреди. Он детаљно описује њено лице, од њеног „беспрекорног“ чела до „божанствених очију”. Након што се венчају, Лигеја додатно импресионира свог мужа својим опсежним знањем из природних и математичких наука и познавањем класичних језика, а почиње и да га упућује у свет метафизичких истраживања и „забрањених“ знања.
После неког неодређеног времена, Лигеја постаје болесна и интерно се бори са прихватањем људске смртности. Непосредно пре смрти, она осмишља песму под називом „Црв освајач“ која приказује њено ментално стање и резигнацију пред губитком свог телесног бића. Она затим умире, а наратор, погођен тугом, купује и обнавља опатију у Енглеској.
Наратор потом ступа у брак са „светлокосом и плавооком леди Ровеном Треванион, од Тремена“ у којем не постоји љубав. У другом месецу брака, Ровена почиње да пати од све веће узнемирености и грознице. Једне ноћи, док је хвата несвестица, наратор јој сипа пехар вина. Под утицајем опијума, он види (или мисли да види) капи „блиставе и рујно обојене течности“ како падају у пехар. Након што попије течност, Ровенино стање се нагло погоршава и неколико дана касније она умире, а њено тело се умотава за сахрану.
Док наратор током ноћи бди над њеним телом, примећује накратко повратак боје на Ровениним образима. Она више пута показује знаке оживљавања, пре него што поново ступи у привидну смрт. Док наратор улаже напоре да је поново оживи, наступи периода оживљавања постају сваки пут све уочљивији, а поновни падови у смрт делују све коначнији. Како свиће, а наратор седи емотивно исцрпљен од ноћне борбе између живота и смрти испрекидане са сновиђењима Лигеје, умотано тело оживљава по последњи пут, уздиже се и стаје на средину собе. Када наратор додирне фигуру, завоји са главе јој спадају откривајући увојке црне косе и тамне очи - Ровена се трансформисала у Лигеју.
Историја објављивања „Лигеја“ је први пут објављена 18. септембра 1838. године у издању часописа „Амерички музеј”, чији су уредници били Поови пријатељи, др Нејтан К. Брукс и др Џозеф Е. Снодграс. Часопис је платио Поу 10 долара за објаву „Лигеје“. Прича је током своје историје објављивања знатно ревидирана.
Анализа Лигеја је, како тврди наратор, изузетно интелигентна. Као најзначајније се може истаћи то да је упућивала наратора у „метафизичка истраживања“, преносећи му „мудрост одвише божанствено драгоцену да не буде забрањена“. Дакле, њено знање о мистицизму, у комбинацији са интензивном жељом за животом, можда је довело до њеног поновног оживљавања. Уводни епиграф, који се понавља у главном делу приче, приписује се Џозефу Глeнвилу, иако овај цитат није пронађен у Глeнвиловом сачуваном опусу. Могуће је да је По измислио цитат и додао Глeнвилово име како би га повезао са Глeнвиловим веровањем у вештичарство.
Лигеја и Ровена служе као естетске супротности: Лигеја је црнокоса жена из града поред Рајне, док је Ровена светлокоса жена Англосаксонског порекла. Ова симболичка супротност имплицира контраст између немачког и енглеског романтизма.Kennedy, J. Gerald. "Poe, 'Ligeia,' and the Problem of Dying Women" collected in . Edited by Kenneth Silverman. Cambridge University Press: 119-120.
Шта је тачно По покушавао да прикаже у сцени метаморфозе је предмет дебате, делимично подстакнут изјавом из Поове личне преписке писмима којом он пориче да се Лигеја поново родила у Ровенином телу (изјава коју накнадно повлачи). Ако се Ровена заиста трансформисала у мртву Лигеју, доказ за то су само речи наратора, што оставља простор за упитну валидности те чињенице. Наратор је већ утврђен као зависник од опијума, што га чини непоузданим наратором. Наратор на почетку приче описује Лигејину лепоту као „сјај опијумског сна“. Такође, он нам каже да би је „у надражењу својих опијумских снова, дозивао гласно по имену, у тишини ноћи [...] као да би [...] могао да је врати [...]". Ово се може протумачити као доказ да је Лигејин повратак био ништа више од халуцинације изазване дрогом.
Уколико је Лигејин повратак из смрти заправо био основан у реалности, делује да произилази из њене тврдње да особа умире само слабом вољом. То имплицира, дакле, да јака воља може некога одржати у животу. Међутим, није јасно да ли је Лигејина воља или воља њеног мужа оно што враћа Лигеју из мртвих.
Референце