Пореска политика се односи на смернице и принципе које је успоставила влада за увођење и наплату пореза. Обухвата како микроекономске, тако и макроекономске аспекте. Први се фокусирају на питања правичности и ефикасности у наплати пореза, док се други фокусирају на укупну количину пореза коју треба прикупити и њен утицај на економску активност. Порески оквир земље сматра се кључним инструментом за утицај на економију земље.
Пореске политике имају значајне импликације за специфичне групе унутар економије, као што су домаћинства, фирме и банке. Ове политике често имају за циљ да промовишу економски раст; међутим, међу економистима постоји значајна дебата о најефикаснијим начинима за постизање тога.
Опорезивање је и политичко и економско питање. Политички лидери често користе пореске политике како би унапредили своје агенде кроз различите пореске реформе, као што су промене пореских стопа, дефиниција опорезивог прихода и стварање нових пореза. Специфичне групе, као што су власници малих предузећа, пољопривредници и пензионери, често могу вршити политички притисак како би смањили свој део пореског оптерећења. Порески закон је често сложен и укључује правила која користе одређеним групама пореских обвезника, док пребацују већи део терета на друге.
Главни разлози за опорезивање Постоји неколико главних разлога због којих влада мора да прикупља порезе:
Тржишни неуспех — углавном да би се обесхрабрила куповина тог производа (сваки порез ствара дестимулацију, па ће потрошачи смањити куповину и тражити алтернативе). Порези могу створити подстицаје који промовишу пожељно понашање и дестимулације за нежељено понашање. Порези могу променити понашање потрошача и тиме утицати на тржишни исход. На пример, у присуству екстерналија, свемоћни и етични креатор политике желео би да промени тржишни исход како би достигао друштвени оптимум (иначе би постојао чист губитак због екстерналије). У таквом случају, креатори политике би увели акцизе, порез на угљеник итд. Остваривање прихода. Опорезивање је најважнији извор државних прихода. Владе могу користити пореске приходе за пружање јавних услуга као што су социјално осигурање, здравствена заштита, национална одбрана и образовање. Промена расподеле прихода и богатства. Опорезивање пружа средство за прерасподелу економских ресурса ка онима са ниским приходима или посебним потребама (порески приходи се могу користити за трансферна плаћања као што су социјална давања).
Филозофија Креатори политике расправљају о природи пореске структуре коју планирају да спроведу (тј. колико ће бити прогресивна или регресивна) и како ови порези могу утицати на појединце и предузећа (тј. пореска инциденца).
Разлог за овај фокус је економска ефикасност; како је приметио саветник енглеског краља из династије Стјуарт, Ричард Пети: „Влада не жели да убије гуску која носи златна јаја”. Парадигматично ефикасни порези су они који су или недисторзивни или паушални. Међутим, економисти дефинишу дисторзију само према ефекту супституције, јер све што не мења релативне цене је недисторзивно. Такође се мора узети у обзир ефекат прихода, за који се у сврхе пореске политике често мора претпоставити да се поништава у агрегату. Губитак ефикасности је приказан на дијаграмима криве потражње и понуде као површина унутар Харбергеровог троугла.
Национално осигурање у Уједињеном Краљевству и Социјално осигурање у Сједињеним Америчким Државама су облици социјалне заштите који се финансирају ван њихових националних система пореза на доходак, плаћени кроз доприносе радника, што критичари називају прикривеним порезом.
Администрација Спровођење пореске политике одувек је био сложен посао. На пример, у предреволуционарној колонијалној Америци, аргумент „Нема опорезивања без представљања” произашао је из пореске политике британске круне, која је опорезивала насељенике, али им није нудила право гласа у њиховој влади. Новији амерички пример је познати цитат председника Џорџа Х. В. Буша о пореској политици: „Читајте ми са усана: нема нових пореза”.
Ефикасна пореска администрација кључна је за подстицање предузећа да се формално региструју, чиме се проширује пореска основица и приходи. С друге стране, неправедна пореска администрација може нанети штету пореском систему и смањити легитимитет владе. У многим земљама у развоју, неуспех у побољшању пореске администрације уз увођење нових пореских система довео је до широко распрострањене утаје пореза и нижих пореских прихода. Важно је одржавати пореска правила јасним и једноставним како би се подстакло поштовање, јер је висока утаја пореза повезана са компликованим пореским системима. Како екосистем пореске администрације еволуира са увођењем нових аналитичких алата, дигитални токови информација се повећавају. Сходно томе, пореска администрација функционише на начин који повећава подстицаје за савесне пореске обвезнике.
Оперативни трошкови пореске политике Модерни порески системи могу наметнути велики терет пореским обвезницима, посебно малим предузећима. Тај терет се обично састоји од три елемента. Прво, ту су сами порези. Друго, ту су трошкови ефикасности (који се различито називају чистим губицима или вишком терета), трећа врста трошкова су трошкови усклађивања са пореским прописима, и коначно, ту су административни трошкови (понекад се називају и оперативним трошковима) пореског система. Административни трошкови се могу описати као трошкови које имају агенти (углавном) јавног сектора за администрирање пореског система. Однос између административних трошкова и трошкова усклађивања са опорезивањем није увек јасан на први поглед. Понекад може постојати обрнут однос између њих, што је феномен који се назива „компромис између административних трошкова и трошкова усклађивања”. Пример овог обрнутог односа може бити примена система самоопорезивања. Међутим, овај принцип компромиса није увек стварност, јер је, на пример, могуће смањити обе врсте трошкова кроз неку врсту поједностављења пореског система, или може доћи до повећања трошкова усклађивања као резултат административне неефикасности. Ове врсте трошкова заједно се називају оперативним трошковима опорезивања.
Када спроводе неке нове делове пореске политике или је реорганизују, креатори политике увек морају узети у обзир тежину административних трошкова и трошкова усклађивања опорезивања. Постоје две главне врсте административних трошкова:
Директни административни трошкови Индиректни административни трошкови
Директни административни трошкови Директни административни трошкови су на страни владе (терет сноси влада). „Није одмах очигледно, тачно, које активности би требало приписати функционисању ... система” (). Административни трошкови су углавном повезани са вођењем пореске управе — они укључују плате особља, трошкове доношења закона у вези са пореским системом, судске трошкове система за решавање пореских спорова и много више.
Индиректни административни трошкови Индиректни административни трошкови су на страни пореских обвезника (терет сноси влада). Трошкови пореског усклађивања су они трошкови „које сносе порески обвезници, или треће стране попут предузећа, у испуњавању захтева који су им постављени у усклађивању са датом структуром и нивоом пореза” (Сандфорд, Годвин и Хардвик, ). Индиректни административни трошкови углавном су повезани са трошковима испуњавања пореских захтева — укључују трошкове рада/времена утрошеног на обављање пореских активности, попуњавање образаца, вођење евиденције, накнаде плаћене професионалним пореским саветницима, трансферне цене и много више.
Трошкови усклађивања Трошкови пореског усклађивања су трошкови „које сносе порески обвезници, или треће стране попут предузећа, у испуњавању захтева који су им постављени у усклађивању са датом структуром и нивоом пореза”. Не постоји консензус о томе шта би требало, а шта не би требало да буде укључено у дефиницију трошкова усклађивања, иако се једна разлика обично прави између бруто и нето трошкова усклађивања. Разлика између њих састоји се од било које финансијске или управљачке користи коју порески обвезник остварује из пореског усклађивања. Међутим, постоји могућност да се дефинишу неки неоспорни примери трошкова који су директно повезани са усклађивањем појединачних пореских обвезника. Ови примери укључују трошкове рада и времена потребног за завршетак пореских активности, као што је стицање потребног знања за правилно функционисање унутар пореског система или састављање и креирање свих потребних докумената. Додатни примери укључују трошкове ангажовања професионалне помоћи за завршетак пореских активности, или друге трошкове повезане са пореским активностима, као што су куповина софтвера и хардвера.
Друге врсте трошкова усклађивања, као што су негативни психолошки ефекти на пореске обвезнике као резултат покушаја да се ускладе са тренутном пореском политиком или многе врсте друштвених трошкова, веома су нематеријалне и стога их је тешко квантификовати, иако је ефекат њиховог постојања видљив, посебно за појединце и мала предузећа.
Правичност наспрам ефикасности Компромис између правичности и ефикасности јавља се када постоји нека врста сукоба између максимизације правичности и максимизације економске ефикасности. Овај компромис је у средишту многих расправа о пореској политици. Дебатује се о два питања. Прво, постоји неслагање око природе компромиса. Да бисмо смањили економску неједнакост, колико ефикасности морамо да се одрекнемо? Друго, постоји неслагање око релативне вредности коју треба приписати смањењу неједнакости у поређењу са смањењем ефикасности.
Неки тврде да је неједнакост централни проблем друштва, и да би друштво једноставно требало да минимизује степен неједнакости, без обзира на последице по ефикасност. Други тврде да је ефикасност централно питање. Ова неслагања односе се на друштвене изборе између правичности и ефикасности.
Правичност Правичност се може поделити у две главне групе: хоризонтална правичност и вертикална правичност.
Вертикална правичност Вертикална правичност је метод опорезивања заснован на принципу да што је већи приход појединца, већа је и његова обавеза за порез на доходак грађана (тј. како вам приход расте, плаћате више). Вертикалну правичност је често лакше постићи него хоризонталну правичност јер је хоризонталну теже применити — није је лако дефинисати и може бити поткопана рупама у закону и одбицима. С обзиром на то да овај метод узима у обзир платежну способност пореских обвезника, данас је то један од најприхваћенијих метода опорезивања у разним земљама широм света. Принцип платежне способности каже да износ пореза који особа плаћа мора да зависи од терета који ће порез створити у односу на богатство појединца. Вертикална правичност функционише по принципу да људи са вишим приходима плаћају више пореза, кроз прогресивне пореске стопе. У прогресивном опорезивању, износ плаћеног пореза расте са приходом. У овом пореском систему људи су подељени у пореске разреде, сваки порески разред има другачију пореску стопу, при чему разреди са високим приходима плаћају више пореза. Са овим системом опорезивања, ефективне пореске стопе расту са приходом. Поред тога, још једна могућност је метод пропорционалног пореза у којем се приход опорезује по јединственој стопи без обзира на приход. Овај метод опорезивања је такође познат као пропорционални или равни порез. Хоризонтална правичност