Зелени кадар био је муслиманска милиција која је дјеловала на сјевероистоку Босне и Херцеговине током Другог свјетског рата од 1943. до 1945. године.

Предисторија Муслимани су служили у регуларним војним јединицама Независне Државе Хрватске, марионетске државе под контролом Њемачке и Италије, као и у добровољачким војним јединице (муслиманске милиције и муслиманске легије). Војне јединице НДХ биле су Домобранство, Усташка војница и Оружништво. Много Муслимана, нарочито из сјевероисточне Босне, служило је у трупама њемачког Вафен СС-а. Знатан број, нарочито од 1943. до 1945, служио је у редовима Народноослободилачке војске Југославије-а, а мали број у Југословенској војсци у отаџбини. Истовремено, ове формације нису укључивале самосталне муслиманске војне јединице. Према историчару Гајку Маловићу, једини изузеци биле су формације познате под заједничким називом Зелени кадар и Хускина војска, које су биле изразито муслиманске самостане војне јединице.

Оснивање и осипање Након слома Хаџиефендићеве легије и укључивања значајног дијела бивших припадника у Народноослободилачки покрет у љето и јесен 1943, језгро муслиманских вођа и њихових присталица остало је привржено борби против партизана. Подржавали су их бивши легионари, као и самосталне муслиманске милиције, које су биле активне од почетка рата. Један од њих био је 10. одред (званично бригада) Босанских планинаца, који је успоставио Нешад Топчић у околини Калесије у јулу 1943. године. У почетку бројао је неколико стотина људи. Послије, одред се ујединио са другим муслиманским милицијама у скуп под називом „Зелени кадар”. И поред тога што је ова група формално била укључена у Домобранство, дјеловало је потпуно самостално у организационом и командном погледу. Припадници су носили фесове са знаком звијезде и полумјесеца, за разлику од домобранске шаховнице или усташког латиничког слова „У”. Зелени кадар је преузео на себе руководство муслиманског аутономашког отпора партизанима и четницима у сјевероисточној Босни.

Зелени кадар је био сеоска милиција, коју су углавном чинили дезертери из Домобранства и у мањој мјери из партизанских јединица. Према Хору, Зелени кадар није био аутономно крило трупа НДХ, већ је више личио на своје непријатеље, четнике. Као и четнички одреди, Зелени кадар није био јединствена организација, већ су били „скуп разноразних мјесних одреда”. Усташе су имале неповољан став према Топчићу због независности његове војне структуре од трупа НДХ и пријема у јединице партизана који су дезертирали из НОВЈ-а. Према извјештају Усташке надзорне службе, Топчић је пратио „исламску политичку и њену фактичку реализацију у циљу аутономије Босне и Херцеговине под зеленим барјаком”. Истовремено, усташе су биле принуђене да толеришу „зелене”, јер су се борили против партизана. Зелени кадар, који је бројао 8000—10.000 људи, представљао је озбиљни војни проблем за НОП у источној Босни. У зиму 1943/44, многи Муслимани, под утицајем њемачких антипартизанских операција, напуштају партизанске јединице и приступају Зеленом кадру, који се успјешно борио против јединица НОВЈ-а и нанио им неколико пораза. Као војна сила, Зелени кадар је нарастао у прољеће и љето 1944, али се у јесен почео постепено осипати, док је у мају 1945. преостао да постоји.

Види још Босна и Херцеговина у Другом свјетском рату

Референце

Литература

Категорија:Босна и Херцеговина у Другом светском рату Категорија:Квислиншке формације у Југославији Категорија:Паравојне формације Категорија:Муслимани (народ)