мини|Лого Социјалистичке интернационале из 1979. године
Песница и ружа (понекад се назива ружа у песници или песница са ружом) је амблем који користе или су га раније користиле бројне левичарске и левоцентристичке партије и политичке организације широм света. Приказује ружу, која симболизује обећања бољег живота под социјалистичком владом, и стиснуту песницу која је држи, што симболизује активистичку посвећеност и солидарност неопходну да се то оствари. Ружа је приказана у црвеној боји повезаној са левичарском политиком; новије варијанте приказују листове у зеленој боји, одражавајући пораст еколошких питања. Њен дизајн укључује политичку симболику извучену из историје социјализма и социјалдемократије, а такође алудира на контракултуру 1960-их.
Амблем је 1969. нацртао француски графички уметник Марк Боне (Marc Bonnet) и постао је популаран унутар Социјалистичке партије (ПС), која га је 1971. учинила својим званичним логом. Касније су га, уз мање или веће измене и адаптације, користиле неколике партије другде у Европи, као и у Африци, Америци и Азији, иако су га неке повукле из употребе од краја 20. века. Године 1979, прихватила га је и Социјалистичка интернационала (СИ). Често је биран како би пружио привлачну визуелну алтернативу комунистичком српу и чекићу, и како би означио припадност партије СИ и сродство са страним левичарским партијама.
Историја и употреба
Француска
Стварање и усвајање мини|Верзија амблема песнице и руже Марка Бонеа из 1969. године, без његовог потписа
Амблем је створен у Француској унутар Социјалистичке партије (ПС), у време њене трансформације из претходне СФИО (SFIO) на Алфорвилском конгресу (мај 1969) и њеног проширења на остатак „некомунистичке левице” на Епинејском конгресу (јун 1971). Амблем СФИО биле су Три стреле, антифашистички симбол из 1930-их, који је излазио из употребе јер је партија желела да се модернизује. Церес (Ceres), лево оријентисана фракција, преузела је контролу над париском федерацијом ПС-а и активно је настојала да промени партију. Иницијатива за амблем се често, мада оспоравано, приписује Дидијеу Мочану (Didier Motchane), суоснивачу Цереса, који је у својим мемоарима из 2010. тврдио да га је „измислио”, Мочан и сам пише измислио под знацима навода. али су улогу такође одиграли Жорж Сар (Georges Sarre), први секретар париске федерације, и Пол Каландра (Paul Calandra), њен секретар за пропаганду.
Крајем 1969. године, Каландра је замолио Јана Беријеа (Yann Berriet), оснивача комуникационе агенције, да осмисли идеје за које се очекивало да ће сигнализирати промене и привући нове чланове, посебно жене, са захтевом да не изгледају „превише бољшевички”. Каландра и Берије су се састали са Марком Бонеом, графичким дизајнером и бившим запосленим у Беријеовој агенцији, који је поднео три нацрта дизајна; руководство федерације је изабрало песницу и ружу (), од чега је Боне затим нацртао коначни облик. Према Евлин Сум (Évelyn Soum), друга два предлога била су каранфил и букет цвећа.. Сум, стручњак за комуникације, била је Беријеова животна партнерка.
Симбол руже ослањао се на дугогодишње асоцијације са социјализмом. Мали Бонеов потпис првобитно је био део дизајна, дуж крајње леве латице цвета, јер је ПС желела да покаже професионализам; касније је уклоњен како би се олакшао мерчандајзинг партије. Иако је Берије био близак ПС-у, Боне није био политички активан; Берије је Бонеу платио за његов рад из свог џепа. Боне је заштитио свој дизајн 1974. године, а од ПС-а је 1975. добио 50.000 франака у замену за пренос права, ретроактивно од 1970. године.
Песница и ружа су први пут приказане у јануару–фебруару 1970. на постеру париске федерације, који је широко поново коришћен за општинске изборе у марту 1971. Сар га је описао на конференцији за штампу у фебруару 1970: „Испуњење које само социјализам може омогућити (ружа) биће могуће једино борбом (песница).” Он је комбиновао, и делимично присвојио, симболику преузету како из традиција француског и европског социјализма, тако и из нових идеја тог доба. На пример, ознака омладинске организације СФИО била је рука која држи пушку. Комбинација је такође имала за циљ да умири историјску тензију између реформизма и револуције у француској левици. Постери СФИО су дуго избегавали експлицитне револуционарне референце попут подигнуте песнице, како не би уплашили гласаче.
мини|Франсоа Митеран, тадашњи први секретар ПС, на митингу током кампање за председничке изборе 1974. године, са црвеном ружом испред себе
Брзо су га прихватили Покрет младих социјалиста (MJS) и Удружење социјалистичких поштара, чији је Сар био лидер, и постао је популаран међу члановима партије и другим федерацијама у време Епинејског конгреса. Цитирано у . Постојао је и елемент ширења одоздо према горе: пошто је париски постер укључивао, како је законом прописано, име и контакт податке штампарије, неке федерације су директно звале како би добиле слику. Церес је ушао у ново руководство партије након конгреса, са Саром и Беријеом у Пропагандном одбору; ово је помогло да амблем стекне легитимитет, док је претходно руководство, потекло из старе СФИО, углавном било равнодушно према симболима и комуникацији.
У септембру 1971. године, постао је званични амблем партије. Пошто је партија масовно користила модерне комуникационе технике како би сигнализирала своју трансформацију и допрла до нових гласача, појавио се у року од неколико месеци на небројеним часописима и брошурама, али и на постерима, лецима и налепницама, као и на демонстрацијама и јавним скуповима; постало је уобичајено да се руже деле и да их партијски лидери и чланови држе високо, на пример на затварању партијских конвенција. Месечни партијски билтен је у новембру 1972. узео наслов Le Poing et la Rose (Песница и ружа). Због спремности новог руководства да реинтерпретира историју партије и да се дистанцира од послератних деценија, спорије је прихваћен у областима са дугогодишњом социјалистичком подршком, на пример у северној Француској. Франсоа Митеран, нови први секретар ПС, објавио је 1973. књигу под насловом La Rose au poing (Ружа у песници).
Адаптације мини|Лого ПС из 2010–2016, приказан током демонстрација 2012. у Паризу
Песница и ружа остају широко повезани са успоном ПС-а 1970-их и Митерановом победом на председничким изборима 1981. године. У добро запамћеном гесту након своје инаугурације, Митеран је прошетао до Пантеона са својим присталицама, држећи црвене руже у руци, и ушао у зграду да положи руже на гробнице Жана Жореса (социјализам), Жана Мулена (Покрет отпора) и Виктора Шелшера (аболиционизам ). Иако је комуникациони тим ПС-а првобитно обесхрабривао бојење листова у зелено, Цитирано у . неке федерације су то чиниле већ током 1980-их. То није ушло у званични лого партије све до 2010.
Смањена или повратна видљивост амблема касније је обично зависила од жеље партије да се модернизује и ублажи своје наслеђе, или да поново истакне своја левичарска опредељења. Од касних 1980-их, ређе се користио на изборним постерима, и био је резервисан за комуникацију усмерену на чланове партије; ружа се све више користила и спомињала сама, избегавајући револуционарну референцу песнице, а ПС је често називана „партијом руже”. Поново је постао популаран 1994. године када је партија била ван власти.
Године 2010, лого партије је постао веће „ПС”, „ограничавајући ружу у песници на маргиналну визуелну улогу, попут постидеолошке накнадне мисли”, позициониран као у експоненту. Листови су били обојени у бледо зелено и поједностављени без вена како би се уклопили у мању величину. Избалансиранији лого представљен је 2016. године, са већом песницом и ружом и акронимом „ПС” усклађеним са песницом. Нова верзија је направила простор за еколошка питања, са амблемом и акронимом постављеним преко великог зеленог листа. Лого је поново ажуриран 2024. године, са листовима благо нагнутим нагоре, и листом из 2016. постављеним иза руже. Препоручена верзија је једнобојна, у магента ружичастим линијама (или бела на ружичастој позадини).
Политичка боја ПС није црвена, иако се она користи на логу, већ розе (). Ово је историјски због снаге Француске комунистичке партије (ПЦФ), која је такође користила црвену боју, а за разлику од које се ПС обично приказује са блеђом нијансом на графикама, обичај који се усталио 1970-их.
Европа
Албанија Социјалистичка партија Албаније (ПС или ПСШ) користи песницу и ружу, у шпанској верзији Хосеа Марије Круза Новиља (José María Cruz Novillo). Тренутни лого је приказан у љубичастој боји, партијској боји. Партија је чланица СИ.
Белорусија Амблем је раније користила Белоруска социјалдемократска скупштина (БСДХ).
Белгија Амблем је преузела Белгијска социјалистичка партија (PSB/BSP) 1973. године, и задржала га у франкофоној Белгији преко Социјалистичке партије (ПС) након што се национална партија поделила по језичким линијама 1978. године. Франкофона ПС је чланица СИ, као што је била и PSB/BSP. Веруит (Vooruit), садашњи наследник PSB/BSP-а у Фламанској заједници, такође је остала повезана са СИ, али никада није користила песницу и ружу. Нови лого само са ружом представљен је 1997. године, а напуштен је 2002. под вођством Елија Ди Рупа, на незадовољство неких у старијој генерацији чланова партије.
Бугарска Амблем се користи на два места: користи га Бугарска социјалдемократска партија (БСДП) у истој верзији као и СИ, којој партија није придружена, а такође је приказан у прецртаној верзији на логу Партије бугарских социјалдемократа (ПБСД), која је чланица СИ.
Данска У Данској, амблем су користиле Социјалдемократе од касних 1970-их.Марк Боне је тражио 140.000 круна од партије 1978. године у замену за пренос права. Партија је била чланица СИ до 2017. године.
Немачка Песницу и ружу () користили су Млади социјалисти у СПД-у (Jusos) од 1970-их, наглашавајући радикалније ставове организације у односу на њену матичну партију, Социјалдемократску партију Немачке (СПД).
Исланд На Исланду, амблем је користила Социјалдемократска партија (1916–2000). Лого само са ружом је у употреби од стране Социјалдемократске алијансе, у коју се партија утопила, од 2023. године.
Италија У Италији, Радикална партија (ПР) је почела да користи амблем песнице и руже () почетком 1970-их, након што је председник партије Марко Панела (Marco Pannella) добио сагласност Франсоа Митерана. Као што је Панела често са задовољством препричавао, Ђакомо Манчини (Giacomo Mancini), секретар Италијанске социјалистичке партије (ПСИ), која је идеолошки била ближа француској ПС и чланица СИ, био је присутан на истом састанку и такође је желео да користи амблем, али није имао унутарстраначку подршку да уклони традиционалне симболе, који су укључивали марксистички срп и чекић. Првобитно су коришћени различити дизајни које је адаптирао Пјерђорђо Маолони (Piergiorgio Maoloni), почевши од насловне стране новина Liberazione у септембру 1973. Бонеов дизајн је постао званични лого ПР-а 1976. године.
Боне је тужио ПР пред редовним судом у Риму 1979. због коришћења његовог дизајна без његовог претходног одобрења и кршења његове интелектуалне својине. Суд је стао на страну Бонеа, који није био део политичког споразума између Митерана и ПР-а. ПР је постигла вансудско финансијско поравнање са Бонеом како би наставила да га користи, за 60 милиона лира. Године 1980, ПР је одлучила да дода знак жалости свом логу како би одала почаст делу човечанства који је био жртва глади и рата, одражавајући њену нову интернационалистичку платформу. Ово је имало облик дебеле, дијагоналне црне траке на доњем десном делу, заклањајући део песнице.