Антон Семјонович Будилович

Антон Семјонович Будилович (; Комотово, 5. јун 1846 — Санкт Петербург, 13. децембар 1908) био је руски филолог, слависта, професор и ректор Варшавског (1890—1892) и Јурјевског (Дерптског) универзитета (1892—1901), члан-кореспондент Петербуршке академије наука.

Биографија

Одрастање и образовање Антон Семјонович Будилович је рођен у селу Комотово у Гродњенској губернији (данашња Белорусија), као син руског православног свештеника. Након пољског устанка 1863, током којег су устаници његовог оца осудили на смрт због „превеликог русофилства” , породица је променила презиме са „Будзиловић”, које је звучало као пољско презиме, у „Будиловић”, које је више звучало као руско презиме. У породици је било седморо деце (пет синова и две кћери); међу њима су били старији брат Александар (будући политичар) и млађи брат Василије (будући митрополит Евлогије Георгијевски).

Антон Семјонович је основно образовање стекао у Жировачкој духовној школи, а потом је уписао Литовску богословију. По завршетку средњих разреда богословије, положио је матуру у Виљенској гимназији, а затим уписао историјско-филолошки факултет Санктпетербуршког универзитета.

Дипломирао је 1868. са дипломским радом „О књижевној делатности М. В. Ломоносова”. Лето и зиму 1868. провео је на студијском путовању по Француској и Немачкој. По повратку се припремао за професорско звање из словенске филологије. Његови ментори (од 1. октобра 1868. до 1. октобра 1870) били су истакнути научници Измаил Срезневски, Владимир Ламански и Михаил Сухомлинов.

Академска каријера Од 25. октобра 1869. Будилович је преузео катедру за словенска наречја у Петербуршкој духовној академији. Од 1. септембра 1871. предавао је словенска наречја у Петербуршком историјско-филолошком институту. Своју магистарску тезу „Истраживање језика старословенског превода XIII беседе Григорија Богослова по рукопису Императорске јавне библиотеке из XI века” одбранио је 1871.

Од 11. септембра 1872. напустио је предавања на академији и институту, јер је послат на двогодишње научно усавршавање у словенске земље тадашњег Аустроугарског царства. По повратку у Русију, 1. августа 1875. именован је за професора Историјско-филолошког института кнеза Безбородка у Њежину, за предмет руско-словенска филологија.

У фебруару 1878. одбранио је докторску дисертацију „Прастари Словени, њихов језик, живот и схватања према лексичким подацима” (објављена исте године у Кијеву). Ово дело сматра се значајним доприносом компаративно-историјском језичком проучавању и лингвистичкој палеонтологији Словена.

Будилович је 1881. именован за редовног професора руског и црквенословенског језика на Императорском Варшавском универзитету. Од 1887. до 1892. био је декан историјско-филолошког факултета, а од 1890. до 1892. и ректор Варшавског универзитета.

Од 29. децембра 1882. био је члан-кореспондент Петербуршке академије наука. 1891. добио је награду од Санктпетербуршког словенског друштва Ћирило и Методије за дело „Општесловенски језик у низу других општих језика старе и нове Европе”. 27. септембра 1892. именован је за ректора Императорског Јурјевског (Дерптског) универзитета, где је остао до 1901.

Политичка и издавачка делатност Будилович је активно учествовао у раду Петербуршког словенског добротворног друштва, у којем је био заменик председника. Привлачиле су га славјанофилске идеје и теорија његовог учитеља Ламанског о културном јединству грчко-словенског света. Основао је Галицијско-руско друштво и био његов први председник.

Током револуционарних догађаја 1905—1907. приступио је првој монархистичкој партији у Русији — „Руски сабор”. 1906. покренуо је часопис „Руске крајине” (), посвећен ситуацији на пограничним територијама Руске империје. На крају 1907, по његовој иницијативи, од Окрајинског одељења Руског сабора основано је „Руско окрајинско друштво”, чији је циљ било супротстављање сепаратизму и антируским настројењима међу националним мањинама.

Од 1. јануара 1908. Будилович је постао уредник и издавач конзервативног часописа „Московские ведомости”. У овом часопису су сарађивали многи истакнути конзервативни аутори тог времена, посебно чланови Савеза руског народа и Руског монархистичког сабора. Нарочито су се бавили галицијским и холмским питањима, као и положајем Словена на Балкану.

Будилович је био заговорник тезе о вези Руса са Готима. Ова његова концепција позната је углавном по излагању Евгенија Шмурла на VIII археолошком конгресу у Москви 1890. Ову теорију је критиковао Фјодор Браун.

Будилович је написао дело "О литерарном јединству Словена" (), које је 1879. објављено и на немачком (). У том делу иступио је као велики поборник словенског јединства и предложио је за будући књижевни језик руски, којим је тада говорило 2/3 Словена и који, по његовом мишљењу, стоји у непосредној вези са црквенословенским језиком.

Питању словенског јединства посветио је и чланке: „Неколико података и запажања из области друштвене и економске статистике Чешке, Моравске и Шлезије” (Славянский Сборник, т. 1, Санкт Петербург, 1875) и „Огледи из српске историје” (у којима указује на историјске руско-српске везе).

Александра Будилович је при крају свог живота, под утицајем свог брата митрополита Евлогија, постао један од истакнутих чланова Црне стотине.

Одабрана дела "О научној делатности Ломоносова из области природних наука и филологије" (); "Ломоносов као писац. Зборник материјала за разматрање ауторске делатности Ломоносова" (); "Истраживање језика старословенског превода 13 беседа Григорија Богослова према рукопису Императорске јавне библиотеке из XI века" (); "13 беседа Григорија Богослова у старословенском преводу према рукопису Императорске јавне библиотеке из XI века" (); "Анализа саставних делова словенске речи са морфолошке тачке гледишта" (); "Прастари Словени, њиховом језик, живот и схватања према лексичким подацима. Истраживања из области лингвистичке палеонтологије Словена", 1. део (); "Нацрт црквенословенске граматике прилагођен општој теорији руског и других сродних језика" (); "Уџбеник црквенословенског језика за средње образовне установе" (); "Преглед области западног и јужног словенства са укључивањем црвено-руских у орографском и хидрографском погледу" (); "О образовању општих језика старе и нове Европе" (); "Општесловенски језик у низу других општих језика старе и нове Европе", I—II (); "Може ли Русија да мањинама препусти своје покрајине?" (); "Словенско јединство" (зборник, постхумно 2014) ().

Референце

Литература

Будилович, А. С. — Некролози (); Будилович као политички мислилац (); Фомичева О. А. А. С. Будилович. Активности у националним регионима постреформног Руског царства () ; Иванов, А. А. На стражи руских интереса. Антон Семјонович Будилович (1846–1908) и Николај Дмитријевич Сергејевски (1849–1908). (); Паљмов, И. С. Успомене на почасног члана Санктпетербуршке духовне академије Антона Семјоновича Будиловича (); Гроб А. С. Будиловича (); Грот, К. Будилович А. С., Некролог (); Карски, Е. Ф. Будилович (); Карски, Е. Ф. Успомене на Будиловича (); Антон Семјонович Будилович: Библиографски показатељ (); Смолин, М. Б. Будилович Антон Семјонович ().

Категорија:Рођени 1846. Категорија:Умрли 1908. Категорија:Руски филолози Категорија:Руски лингвисти Категорија:Слависти Категорија:Панслависти Категорија:Руски публицисти Категорија:Руски професори Категорија:Чланови Српског ученог друштва