Књиге крви () су серија од шест хорор антологија које садрже оригиналне приче енглеског писца, драматурга и редитеља Клајва Баркера, објављене између 1984. и 1985. године. Баркер, који је претходно био познат првенствено по писању позоришних комада, стекао је ширу публику и базу обожавалаца управо кроз ову серију антологија, што је довело до његове успешне каријере романописца. Првобитно представљене у шест томова, антологије су касније поново објављене у два обједињена издања која су садржала по три тома. Сваки том садржи четири, пет или шест прича. Обједињено издање томова 1–3 садржало је предговор Баркеровог колеге, хорор писца из Ливерпула, Ремзија Кембела. Писац Стивен Кинг похвалио је Књиге крви, што је довело до тога да се на првом америчком издању књиге појави његов цитат: „Видео сам будућност хорора, а њено име је Клајв Баркер.”
Шести том Књига крви значајан је због приче „Последња илузија”, у којој је представљен Баркеров лик окултног детектива Харија Д’Амура. Овај детектив се касније појављивао у још Баркерових дела, серијалу стрипова Господари пакла издавачке куће Boom! Studios, као и у филму Господар илузија из 1995. године (заснованом на причи „Последња илузија” коју је адаптирао сам Баркер).
Прве три Књиге крви на српском језику објавила је издавачка кућа Знак Сагите 1991. године, а приче су превели Александар Б. Недељковић, Александра Петковић и Александар Марковић. Друга три тома објавила је издавачка кућа Тера Прес 1994, у преводу Горана Скробоње.
О књизи Баркеров слоган за Књиге крви гласио је: „Свако тело је књига крви; где год га отворимо, читамо.” Уводна прича, „Књига крви”, поставља основу антологијске серије откривајући да једног лажног видовњака једне ноћи нападају прави духови и утваре, који одлучују да од њега направе истинског гласника тако што му урезују приче по кожи. То га чини „Књигом крви”, а наратив затим позива читаоца да прочита те приче. Британска издања шестог тома завршавају се причом „У Јерусалимској улици”, у којој се појављује човек који прогони лажног видовњака како би га одрао и узео његову Књигу крви. На тај начин се око ове антологије ствара оквирна прича.
Приче се крећу кроз различите жанрове. Неке су традиционални хорор, неке Баркер описује као „мрачну фантастику”, неке су комичне, а „Последња илузија” је запажена као мешавина хорора и ноара, уз истовремено увођење лика окултног детектива Харија Д’Амура. Заједничка нит је то што се у већини прича појављују обични људи у савременом окружењу који бивају уплетени у насилне, мистериозне и/или натприродне догађаје. Баркер је у књизи Лица страха навео да је инспирација за Књиге крви дошла када је почетком 1980-их читао антологију Мрачне силе и схватио да хорор антологија не мора да има уске теме, доследан тон или строга ограничења да би се сматрала правом збирком. Уместо тога, приче могу драстично да варирају у жанру и тону, од хумористичних до истински језивих.
Прва три тома се продају као Књиге крви, четврти том као Нељудско стање, пети том као У месу, а шести том као Кабал, који укључује четири или пет додатних кратких прича, у зависности од издања. За нека издања, Клајв Баркер је илустровао корице књига.
Садржај Први том Књига крви Прва прича у првом тому служи као оквирна прича за антологијски серијал Књиге крви (заједно са причом „У Јерусалимској улици”, завршном причом која се појављује у британским издањима шестог тома).
Прича наводи да загробни живот обухвата „аутопутеве мртвих” који се понекад пресецају са светом живих. Истраживач паранормалних појава, Мери Флореску, ангажовала је младог медијума по имену Сајмон Макнил да истражи једну уклету кућу. Флорескуовој, коју Макнил привлачи, непознато је да је младић заправо преварант. Он лажира визије као што је то чинио много пута раније, претварајући се да чује имена и приче које му долазе са оног света; међутим, овог пута га прави духови нападају, урезујући имена и „ситне речи” у његово месо, остављајући његово тело прекривено причама — причама из овог антологијског серијала. Флореску негује младића и почиње да преписује његове приче, сматрајући га „Књигом крви”, а себе његовим јединим преводиоцем.
Поноћни касапски воз Канцеларијски радник Леон Кауфман недавно се преселио у Њујорк, место које је дуго идолизовао као „Палату дивота”. Од доласка се разочарао, видећи прљавштину и изопаченост у граду који је исти као и сваки други. У међувремену, човек по имену Махогани убија људе у возовима њујоршког метроа, идентификујући се као „Касапин” у потрази за „свежим месом”.
Кауфман једном приликом заспи у касном ноћном возу за Фар Рокавеј у Квинсу и буди се откривши да је Махогани убио четири путника у суседном вагону и да кондуктер воза сарађује са њим. Након што Кауфман убије Махоганија у самоодбрани, воз стиже на тајну станицу где се укрцавају древни, усахли људи и прождиру тела. Ова бића, „Градски оци”, већ вековима су тајни владари Њујорка — људи који су основали и првобитно изградили град. Они на крају представљају Кауфмана несхватљивом „Оцу над оцима”, који тамо живи још од времена пре доласка првих људи у Америку. Један од њих чупа Кауфману језик, наводећи да ће „служити у тишини”, и регрутује га као њиховог новог Касапина са задатком да им доноси свеже месо.
Кауфман се онесвести док кондуктер најављује следећу дестинацију као „кућу”. Касније га кондуктер буди на тајној, беспрекорно чистој станици метроа и помаже му да изађе из воза док пристижу екипе за чишћење како би прикриле догађаје од претходне ноћи. Кондуктер му говори да има још много тога да научи пре него што те вечери почне са послом и представља га чистачима, који га гледају са страхопоштовањем. Он излази са станице на улице у рано јутро док се град буди и оживљава. Пада на колена, љуби земљу и заклиње се на верност граду.
Јетеринг и Џек Џек Поло је увозник киселих краставчића којег прогони демон нижег реда по имену Јетеринг. Белзебуб је наредио демону да прогони Џека јер је његова мајка погазила пакт склопљен са господаром демона. Јетеринг временом постаје фрустриран јер на његове одлучне напоре да излуди Џека овај одговара ведрином и привидном равнодушношћу.
Непознато Јетерингу, Џек намерно игнорише демона како би га истовремено фрустрирао и очувао сопствени разум. Јетеринг га излаже све суровијим мучењима, укључујући убијање његових мачака и терорисање његове породице, али сви ти покушаји пропадају. На крају, Џек превари Јетеринга да прекрши своја наређења, што му омогућава да искористи „рупу у закону” и учини Јетеринга својим робом.
Блуз свињске крви Бивши полицајац Редман почиње да ради у поправном дому, где открива смртоносну тајну у коју је умешан дечак по имену Лејси. Лејси тврди да нестали дечак по имену Хенеси заправо није нестао, већ је присутан као дух. Док Редман истражује, открива се да је огромна крмача у свињцу на имању запоседнута Хенесијевим духом. Лејси говори Редману да се плаши да ће бити бачен крмачи за храну, а Редман открива да остало особље и штићеници поправног дома припремају ритуално жртвовање дечака. Редман успева да га спасе када свињац случајно изгори, али потом бива ухваћен и изведен пред крмачу, где га живог прождире сада поседнути Лејси по наредби крмаче – што представља мрачни преокрет у односу на пожудна осећања која је Редман гајио према Лејсију.
Секс, смрт и сјај звезда Тери Каловеј режира Шекспирову Богојављенску ноћ у једном позоришту пред затварањем. Он је у вези са главном глумицом, Дијаном Дивал, и нада се да ће њена слава из сапуница привући бројну публику, иако је истовремено сматра лошом глумицом. Мистериозни маскирани човек, господин Личфилд, изражава незадовољство тиме што је Дијана добила улогу Виоле.
На дан генералне пробе, Личфилд открива Дијани да ће његова жена, Констанција, играти главну улогу на премијери. Дијана скида Личфилдову маску и открива да је он заправо оживљени леш. Личфилд љуби Дијану и она пада у кому, а Констанција преузима улогу Виоле. Након Дијаниног „опоравка”, Тери има сексуални однос са њом и схвата да је она сада живи мртвац, непосредно пре него што га она убије.
Представа почиње пред препуном салом. Након наступа, глумци схватају да публику чине искључиво духови и оживљени мртваци. Повереница позоришта, недавно преминула Талула, спаљује зграду и сви живи глумци гину. Неколико глумаца и Тери се затим придружују господину Личфилду и Констанцији на путу, постајући позоришна трупа живих мртваца.
У брдима, градови У изолованој унутрашњости Југославије, два цела града, Пополац и Подујево, стварају масивна заједничка бића повезујући тела својих житеља. Скоро 40.000 људи корача као тело једног џина високог попут небодера. Овај ритуал се одржава сваких десет година, али овог пута ствари крећу по злу и џин Подујева се руши, на ужасан начин усмртивши десетине хиљада грађана. У шоку, читаво становништво Пополца губи разум и „постаје” џин у којег су увезани. Пополац бесциљно лута брдима. До сумрака, многи људи који чине џина умиру од исцрпљености, али џин наставља да хода.
Мик и Џад, геј пар на меденом месецу у том крају, наилазе на смрскана тела становника Подујева у јарузи натопљеној крвљу. Један мештанин покушава да им украде ауто како би сустигао Пополац и покушао да га уразуми пре него што се сруши и уништи људе који га сачињавају. Човек им објашњава праву ситуацију, али Мик и Џад му не верују. Они траже заклон на једном удаљеном имању, где Пополац случајно налеће на кућу и убија Џада. Мик и старији брачни пар који поседује имање полуде од страха. Мик на крају пожели да се придружи Пополцу; пење се уз кулу од конопаца и људских тела, и нестаје у даљини док га џин носи ка брдима.
Други том Ужас Стив, млади студент, упознаје се са старијим колегом по имену Квејд, интелектуалцем који има морбидну фасцинацију исконским страхом. Квејд открива Стиву да је киднаповао њихову колегиницу вегетаријанку и затворио је у собу у којој јој је као храну послужио само говедину, пустивши је тек када је коначно савладала свој ужас према месу како би избегла смрт од глади; она је појела месо иако је већ почело да трули.
Стив постаје Квејдов следећи кандидат за експеримент: држан је у заточеништву у мрачној, тихој соби, што га приморава да поново проживи период глувоће из детињства који га је својевремено ужасавао. Стив због ове присилне сензорне депривације губи разум и на крају успева да побегне. Потом случајно доспева у прихватилиште за бескућнике, где га грешком сматрају скитницом зависником и дају му нову одећу и обућу која му не стоји добро. Он је помахнитао, блед од шока, а усне су му црвене и испуцале од дехидратације.
Касније, Стив краде ватрогасну секиру из прихватилишта и проваљује у Квејдову кућу. Квејдови експерименти су заправо све време били покушај да разуме природу страха како би излечио сопствену кулрофобију (страх од кловнова), али га иронично брутално убија Стив, чији су језиви изглед, преширока одећа и превелике ципеле учинили да изгледа баш као кловн.
Паклени догађај Сваких сто година, током годишњег лондонског маратона, Сатана шаље једног од својих представника да се такмичи против (неслутећих) људских тркача. Ако Сатанин поданик победи, он добија право да влада Земљом. Џоел, атлетичар који учествује у трци, схвата стварни улог када остали тркачи почну да падају, раскомадани од стране неке невидљиве звери. Грегори, политичар-сатаниста, склопио је пакт са паклом око исхода трке. Пре него што успе да победи, Џоел улази у борбу са пакленим тркачем, који му одгриза лице. Док се они боре, последњи преживели људски тркач стиже до циља и пакао поново губи. Грегори је кажњен због своје превелике самоуверености тако што је свирепо убијен.
Жаклин Ес: Последња воља и завештање