Сеjд (од норенског seiðr) је термин који обухвата вештине и технике извођења магије, шаманизма и прорицања судбине за време скандинавског гвозденог доба и за време викиншких освајања. Уско је повезан са нордијским паганизмом и његова распрострањеност се смањила христијанизацијом Скандинавије. Сеjд је описан у сагама и осталим књижевним изворима, али су касније пронађени и одређени предмети унутар гробница из тог доба који могу бити у директној вези са практиковањем сејда, односно те врсте магије.

Према митологији, вештине у вези са магијом, бајањем и прорицањем, сеjдом, биле су у блиској вези са богињом Фрејом, која је припадница Вана, и врховним богом Одином, за кога се верује да је од Фреје научио древне вештине, заједно са осталим Асима. Снори Стурлусон приповеда у Саги о Инглинзима, једној од сага о краљевима у делу Хејмскрингла, да је Один највећи сеjдман (норенски: seiðmann) иако је сеjд био претежно сврставан у женске вештине. Постојали су и мушкарци који су се бавили сеjдом, али то није било толико заступљено јер је те мушкарце пратила срамота што се баве женским послом.

У савремено доба, сеjд се сматра древном вештином, али постоје његови трагови у модерним паганским покретима.

Волве мини|Волва - нордијска пророчица Жене које су се бавиле сеjдом биле су познате као волвe (норенски: vǫlva), што значи „носилац штапа”. Ово указује на битну симболику штапа који се користио у магијске сврхе и који касније чини битан материјални извор. Термини волва и сеjд-жена (норенски: seiðkona) представљају два најпознатија назива за пророчице, вештице и чаробнице тог доба које су практиковале сеjд. Оне су имале битну улогу у друштву због својих магијских способности које су изазивале страх и поштовање међу људима. Представљале су главне саветнице у битним одлукама које су укључивале њихове вештине промене и одређивање времена, судбине и генералног врачања, за шта су биле плаћене. Сматра се да су биле у контакту са боговима и да се према легенди Один са њима консултовао. Пример за волве у нордијској митологији су Норне.

Извођење Сеjд је укључивао бајање, бацање чини и клетви, одређивање и предвиђање судбине и будућности, призивање богова, мртвих и духова, али не и жртвовање. Текстови из викиншког доба указују на употребу сеjда и тражење помоћи од волви и сеjдмена у кризним периодима као начин да се проблем предвиди, или баци проклетство на непријатеља. Сеjд се могао користити у добре и у лоше сврхе, или као вид свакодневног саветовања.

Прорицање у склопу сеjда одвијало се на основу призивања, најсличније начину на који медијуми разговарају са другом страном. Они призивају духове на место на ком се налазе рецитовањем посебних бајалица и чини, а потом ти духови испричају волви шта их чека у будућности. Битно је напоменути да су у савременом исландском језику преживели изрази spá ,што значи „прорицање” и seiðr, што значи „вештичарење”.

У старонордијским изворима, сеjд се најчешће користи у лоше сврхе. Због христијанизације Скандинавије, такво схватање сеjда може потицати из угла хришћана који су осуђивали паганизам и природну магију, као и то што су се сексуална енергија и активности често користили у магијским ритуалима. Сеjд се користио као мрачна магија против непријатеља, противника и многих који су се замерили волви или људима који су је унајмили. Последице су укључивале болест, смрт, патњу, несрећу и слично.

Извођење сеjда је укључивало три јасне карактеристике: платформу - издигнути подијум или високу столицу у којој је чаробњак/чаробница седела и мађијала; рецитовање или певање чини - док су певали падали су у транс и/или тражили помоћ од духова; и активности које су сматране као ерги (норенски: ergi), односно срамотне најчешће у секуалном смислу. Ерги је термин који је такође означавао исфеминизираност код мушкараца и пасивност у хомосексуалном односу, али и коришћење сејда од стране мушкараца. Управо ове карактеристике представљају везу између шаманизма и сеjда, због чега се сеjд често погрешно назива „нордијским шаманизмом”.

Само извођење је остављало последице и на онога који га изводи јер се сматрало да сеjд спаја физичко са душевним. Сматрано је веома опасним и само одабрани су могли да га практикују. Неке од опасности по особу су укључивале физичке симптоме од благих мишићних спазама до рака костију и дегенерације нерава. Такође зато што се сматрало да извођење краде део или троши душу, страх је био да се злоћудни дух не привеже за остатак душе или за тело. Најгора последица је да се особа потпуно изгуби у том трансу и на крају тело без душе труне и умире, што се према изворима дешавало често.

Референце

Категорија:Норвешка култура