ДАРВО (, ) је реакција коју починиоци недела, попут злостављача или сексуалних преступника, могу показати као одговор на одговорност за своје понашање. Истраживања показују да је то уобичајена стратегија манипулације психолошких злостављача.
Процес ДАРВО је тактика коју користи починилац да би избегао одговорност за своје поступке. Као што акроним сугерише, ДАРВО обично укључује следеће кораке:
Починилац пориче да се повреда или злостављање икада догодило. Када се суочи са доказима, починилац затим напада особу којој је нанео или још увек наноси повреду. Нападач може напасти и породицу или пријатеље жртве. Коначно, починилац тврди да је био или јесте заправо жртва у ситуацији, чиме се мењају позиције жртве и починиоца. Често укључује не само играње жртве већ и окривљавање жртве.
Ове тактике су сличне другим техникама које користе починиоци да би избегли одговорност манипулишући перцепцијом посматрача о догађајима. Истраживачи су приметили сличности са управљањем бесом, где починилац покушава да натера посматраче да боље мисле о себи и својим поступцима како би могли да избегну последице. Ова стратегија често укључује порицање жртвине верзије догађаја и покушај да посматрачи посумњају у кредибилитет жртве, што су оба кључна аспекта ДАРВО-а. Релевантне технике такође укључују играње жртве и играње хероја, које починиоци користе да умање штету која се види у њиховом понашању. Играјући жртву, починилац истиче сопствену прошлу патњу покушавајући да буде виђен и као жртва, а играјући хероја, починилац признаје одређену количину недела, али истиче сопствена добра дела из прошлости како би ублажио своја штетна. Обе технике могу доћи до изражаја за фазе порицања или преокретања DARVO-а.
Порекло Акроним и теорија која стоји иза ДАРВО-а засновани су на раду психолога Џенифер Фрејд, која је о томе писала 1997. године. Прва фаза ДАРВО-а, порицање, укључује геслајтинг. Фрејд пише:
Истраживања о међуљудском насиљу углавном су се фокусирала на то како починиоци користе појединачне компоненте или кораке DARVO-а, уместо да их проучавају у комбинацији. Међутим, студије пре и после настанка DARVO-а пронашле су корелацију између починилаца који су минимизирали или порицали своје недела и оних који су заменили позиције жртве и починиоца. Истраживања током 2010-их почела су да се фокусирају на употребу и ефекат DARVO тактика у комбинацији, што сугерише да је DARVO уобичајена тактика коју користе починиоци.
Употреба Студије о распрострањености ДАРВО-а указују на то да је то уобичајена тактика коју користе починиоци када се суоче са својим понашањем, без обзира на врсту штете коју су проузроковали. Једна студија студената који су се суочили са неким због штетног догађаја открила је да је ДАРВО користило 72% починилаца током сукоба. Преступи су се кретали од друштвеног злостављања, попут одавања тајни, до међуљудског насиља, попут сексуалног напада или злостављања деце. ДАРВО је посебно вероватан у случајевима сексуалног насиља, а једна студија жена које су сексуално нападнуте на универзитету известила је да је половина укључених починилаца користила елементе ДАРВО-а у каснијим разговорима.
ДАРВО је проучаван и документован у специфичним контекстима, поред контекста међуљудског насиља. ДАРВО је означен у неким случајевима лекарске грешке, где је окривљавање жртве већ уобичајено, јер лекари и болнице генерално одбијају да признају своје грешке због правног ризика. ДАРВО је такође наведен као чест у малтретирању на радном месту и токсичној култури на радном месту. У случају академске заједнице, када професори покушавају да пријаве малтретирање, тактике ДАРВО-а их често приморавају да престану да говоре, што доприноси њиховој трауми и култури тишине.
У том смислу, теоретски се сматра да ДАРВО делује на групе људи, а не само на појединце. Један случај који се проучава био је интензиван негативан став према покрету МеТоо, где су активисти за мушка права рекли да су неки наводи о МеТоо-у лажни и покренули покрет ХимТоо. Други истраживачи кажу да се ДАРВО може догодити на још ширим друштвеним нивоима, називајући га ДАРВО-ом када медијске организације промовишу митове о силовању у настојању да дискредитују жртве сексуалног напада. Истраживачи су такође повукли паралеле између појединачних тактика ДАРВО-а и тенденције доминантних културних група да стигматизују и криве групе које говоре о својој трауми.
Ефикасност ДАРВО тактике су успешније када злостављачи могу да искористе друштвена уверења и стереотипе како би убедили своју публику у своју нову нарацију. У случају сексуалног насиља, нападачи понекад криве жртву позивајући се на друштвена мишљења о родним улогама и динамици моћи. Стереотипи могу помоћи починиоцима: ако је нападач богати белац, може се доживљавати као ауторитативан и искрен, док ако је оптужбу против њега изнео новинар, може се сматрати предатором и самим тим мање поузданим. Стереотипи такође могу ограничити ефикасност или могућност за ДАРВО тактике: један пример је како етнички стереотип о црнцима као опасним предаторима отежава нападачима који су црнци да користе ДАРВО. Слично томе, родни стереотипи о сексуалном насиљу помажу у објашњењу зашто ДАРВО у случајевима напада постаје ефикаснији када је жена напала мушкарца, а не обрнуто.
ДАРВО је у стању да помери перцепцију одговорности и кривице са нападача на жртве, када се проучава у случајевима сексуалног злостављања. Једна студија је открила да је ДАРВО навео посматраче да починиоце виде као мање одговорне за описани случај злостављања и мање насилне уопште, него у случајевима када ДАРВО није коришћен. Жртве су такође виђене као одговорније за злостављање над њима и више насилне. Студија је такође открила да ДАРВО смањује веродостојност жртава и починилаца када се користи. Иако посматрачи обе стране виде као мање веродостојне, ово и даље више штети жртвама: оне често морају да испуне висок стандард кредибилитета да би биле схваћене озбиљно или да би успешно пријавиле или покренуле парнице у случајевима сексуалног насиља.
Познавање ДАРВО-а смањује вероватноћу да ће посматрачи бити манипулисани њиме. У претходној студији, негативни ефекти ДАРВО-а били су смањени за посматраче који су претходно сазнали како ДАРВО функционише. Због тога је посматрачи мање склони да криве жртву или одлуче да жртва треба да буде кажњена, а вероватније да ће се сложити да починилац треба да буде кажњен.
Рањива подешавања ДАРВО је посебна брига у правним контекстима и институционалним системима извештавања, јер починиоци који користе ДАРВО тактику често користе ове системе против својих жртава. Правосудни системи често неутрално третирају наводне починиоце и жртве током истрага, тако да наводни починилац и жртва имају сличне правне процесе и могу имати исти приступ мерама подршке или заштите.
На америчким универзитетима, где канцеларије под називом IX често воде истраге сексуалног напада и узнемиравања, ограничене заштитне мере су доступне пре него што се заврши потпуна истрага. Нападачи који користе ДАРВО користе ове заштитне мере против својих жртава, користећи неутралну политику канцеларије и покушаје администратора да подрже права и тужиоца и оптуженог.
ДАРВО се манифестује у правном систему када нападачи подносе тужбе против својих жртава, а оне обично имају облик случајева клевете или увреде где нападачи оптужују своје тужиоце да покушавају да наруше њихов углед. Правне ДАРВО тактике су постајале све чешће од 2022. године. Након овог пораста, многе америчке државе су усвојиле законе против SLAPP-а како би помогле жртвама да одбаце одређене тужбе за клевету засноване на DARVO-у. Мере против SLAPP-а помажу у случајевима где би тужба починиоца очигледно пропала и покренута је само да би се повећао јавни и финансијски притисак на жртву.
Мотивације и уверења Истраживачи су испитали како се уверења злостављајућих партнера подударају са оним што се тврди у DARVO тактикама, где починиоци поричу да се злостављање догодило и криве жртву да је агресор. У једној студији која се тиче насиља интимног партнера међу студентима, истраживачи су замолили студенте да попуне приватне анкете које су мериле интернализована уверења о својим везама и омогућиле студентима да сами пријаве насиље интимног партнера које су починили. Истраживачи су пронашли јаку корелацију између студената свих полова који су раније злостављали своје партнере и уверења да су тешкоће у везама кривица њиховог партнера, а не њихова. Код мушких испитаника, избегавање разговора о тешкоћама у везама такође је било снажно повезано са вероватноћом злостављања у прошлости. Друга истраживања су показала да су насилни мушкарци склонији од ненасилних мушкараца да верују да су њихове партнерке критичне и намерно злонамерне. Студије злостављајућих мушкараца су такође откриле да они често минимизирају или потпуно поричу да су се инциденти злостављања догодили и да је ово понашање најчешће када се злостављачи плаше правних проблема или других ситуационих последица.
Због распрострањености DARVO-а у случајевима сексуалног узнемиравања и насиља, једна студија је испитала како се нечије веровање у митове о силовању пресеца са вероватноћом да користе DARVO. Студија је мерила употребу ДАРВО-а од стране учесника као реакцију на најгори злочин за који су икада били оптужени и открила је да су ДАРВО реакције на било коју врсту злочина биле повезане са већим прихватањем митова о силовању и вероватноћом почињења сексуалног узнемиравања. Аутори предлажу неколико могућих објашњења: људи који користе ДАРВО могу бити прихватљивији према окривљавању жртве, људи који минимизирају насиље могу минимизирати сопствени злочин и осећати се праведно оспособљеним да користе ДАРВО, или су упорни сексуални узнемиравачи можда временом научили да им ДАРВО омогућава да избегну одговорност.
ДАРВО тактике су такође повезане са жртвама које више криве себе за своје злостављање, а једно објашњење је да окривљавање жртве од стране починилаца временом интернализује жртве. У једној студији студената који су се суочили са неким због прошлог злочина, изложеност ДАРВО-у била је снажно повезана са самоокривљавањем суочавача, без обзира на број фраза везаних за извињење које су чули током сукоба. Ова студија је такође открила да је изложеност DARVO-у повезана са осећајем да конфронтација иде лоше и повећаним бројем негативних емоција код сукобљеног.
Спроведени су неки радови који су посебно проверавали везу између DARVO-а и пола. Претходна студија о сукобима на студентским студијама није утврдила ко је био починилац или жртва, али је барем пронашла корелације између сукобљених и оптужених страна и DARVO-а. Утврђено је да су жене биле склоније да буду изложене DARVO тактикама у свим облицима, укључујући порицање и минимизирање, личне нападе, окривљавање жртве и замену улоге починиоца и жртве. Мушкарци и жене су подједнако вероватно користили DARVO у овој студији, иако су претходне студије откриле да су мушки починиоци били склонији да користе аспекте DARVO-а када је у питању била њихова романтична веза. Друга студија је открила да је DARVO у случајевима сексуалног напада имао јачи утицај када је постојала мушка жртва и женска починилац, него женска жртва и мушки починилац.
Увод у метод Током ДАРВО тактике, злостављач прати следећи образац: 1. Пориче да је урадио било шта погрешно Нпр. „То се није десило.“, „Само претерујеш.“ 2. Напада особу која је покренула проблем Нпр. „Ти си тај који увек започиње свађе.“, „Манипулишеш ме.“ 3. Мења улоге и представља себе као жртву, а праву жртву као починиоца Нпр. „Повређујеш ме овим оптужбама.“, „Ја сам тај који је овде неправедно нападнут.“
Циљ тактике је да злостављач исцрпи другу особу и скрене пажњу са првобитног проблема. До краја бесмислене расправе, особа која је покренула проблем биће уморна од расправе, а злостављач ће моћи да избегне преузимање одговорности.
Практичан пример У ситуацији када жртва породичног насиља тврди да њен партнер редовно виче на њу, због чега се плаши, насилник реагује на следећи начин: