мини| Изговор имена Десефи. Аристид Дежефи () је био генерал у Мађарској хонведској војсци током револуције и Рата за независност 1848–1849. Као члан мађарског племства, одликовао се у неколико кампања против аустријских и руских снага. Дежефи је командовао војском од око 100.000 људи, али се на крају предао пред огромном руском надмоћи, што је поштедело његове трупе непотребног крвопролића.
Након пораза мађарских снага, суђено му је и погубљен због своје улоге у револуцији. Дежефи се памти као један од Тринаест мученика Арада, националних хероја који су постали симболи мађарске борбе за слободу.
У ноћи пре погубљења, сведоци су изјавили да је мирно спавао, не показујући страх од смрти која му се приближава. У зору, око 4 сата ујутру, суочио се са стрељачким водом заједно са још двојицом официра. Њихова смрт је била нешто мање брутална него што је првобитно планирано: принц Франц де Паула од Лихтенштајна је интервенисао у последњем тренутку да их погуби стрељањем уместо вешањем, облик казне који се тада сматрао јавном срамотом.
Биографија Рођен је у богатој мађарској, евангелистичкој породици у жупанији Абауј. Завршио је средњу школу у Каси (Кошице) и Еперјешу (Прешову) и, са 18 година, пријавио се у кадете 5. (Радецки) хусарског пука Царске војске. Током дугог периода мира након Наполеонових ратова служио је у петом артиљеријском корпусу рудара и петом хусарском пуку. Међутим, није био склон војној каријери, па је 1839. године у чину капетана демобилисан, оженио се и почео да се бави пољопривредом у Еперјешу. Његова жена и деца су умрли пре револуције.Дежефијева кратка биографија
Након што је избила револуција 1848. године, поново је ступио у војну службу 22. септембра као мајор Националне гарде и био је укључен у организовање милиције жупаније Шарош. Дана 26. новембра је унапређен у потпуковника и команданта бригаде Горњег Тиског корпуса.
Учествовао је у бици 11. децембра и био је у окршају. Дана 4. јануара 1849. године, у бици код Каше, похваљен је за храброст и истрајност у вођењу својих трупа против генерала Шлика уз минималне губитке. Учествовао је у реорганизацији Горњетиског корпуса и победоносно се борио против Шлајхеровог корпуса. Дана 14. фебруара унапређен је у чин пуковника. Дана 18. фебруара, командујући малом коњичком снагом, победио је царски одред у бици код Каполне. Истакао се у овој бици и бици пролећне кампање, за шта је 18. априла добио мађарски Орден за војне заслуге III реда, а 30. априла је именован за команданта коњичке дивизије I корпуса. Корпус је био присутан током опсаде Будимпеште. Дана 2. јуна добио је команду над IX корпусом, а такође је добио и чин генерал-мајора.
Дана 5. јула се оженио други пут, Емом Сињеи Мерше. Почев од јула, био је задужен као врховни командант коњице како би ометао напредовање руске војске. Коњица је била јако ангажована у бици код Туре 20. јула. Постао је командант корпуса. Учествовао је у бици код Серега 5. августа, а затим поново у бици код Темишвара 9. августа. Команду над војском предао је 16. августа пуковнику Вилијаму Лазарусу.
Смрт thumb|350px|Погубљење арадских мученика. Дело Јаноша Торме. Након Предаје код Вилагоша (коначног пораза) и опкољавања војске, имао је прилику да побегне у Турску, али један од његових другова, генерал-потпуковник, охрабрен од стране принца Франца фон Лихтенштајна, 19. августа поред Карансебеша положио је оружје пред царским трупама. Добили су услове да ће војници бити поштеђени, али да ће официри бити подвргнути војној дисциплини. Генерал Лихтенштајн је касније молио своје другове на војном суду да поштеде животе већини, али безуспешно; арадски војни суд га је осудио на смрт вешањем. Међутим, принц је успео да убеди суд да их погуби стрељањем, што је виђено као мања увреда јер је то била војна, а не криминална смрт. Погубљен је у другој групи од четворице пред стрељачким водом.<ref name="Историја1" >
Погубљени су сахрањени око арадског замка. Његово тело је касније ексхумирала његова породица и тајно преместила из замка. Његово тело почива на имању Маргоњаи од 1850. године.<ref name="Историја1" >
Референце
Литература
Kedves Gyula: , Budapest, . o. Csorba László: , Budapest, . o.
Új magyar életrajzi lexikon I. (A–Cs). Főszerk. Markó László. Budapest: Magyar Könyvklub. 2001. 228. o.
Роберт Херман: Мученици револуције и рата за независност 1848-49 – 6. октобар.
Спољашње везе Мађарски биографски лексикон Аристид Дежефи(Vasárnapi Ujság, 1. новемнбар 1868.) (PDF) Аристид Дежефи на протестантском веб-сајту Révai nagy lexikona II. köt. (Arány–Beke). Budapest: Révai Testvérek Irodalmi Intézet Részvénytársaság, 132. o. (1911)
Категорија:Рођени 1802. Категорија:Умрли 1849. Категорија:Мађарски војници Категорија:Мађарски генерали Категорија:Учесници револуције 1848. Категорија:Погубљени