мини|Ултраси Нефтохимика из Бургаса на стадиону Лазур у Бургасу, Бугарска, 2014. десно|мини|Ултраси Лација на Олимпијском стадиону у Риму, Италија, 2007. Ултраси су врста фудбалских навијача познатих по својој фанатичној подршци. Термин је настао у Италији, али се користи широм света да опише претежно организоване навијаче фудбалских клубова. Тенденције у понашању ултрас група обухватају певање фудбалских навијачких песама, свирање музичких инструмената попут бубњева, употребу бакљи и димних бомби (првенствено у тифо кореографијама), честу употребу сложених приказа, гласну подршку у великим групама и истицање застава и транспарената на фудбалским стадионима, а све у циљу стварања атмосфере која бодри њихов тим и застрашује противничке играче и њихове навијаче. Ове групе такође често организују путовања како би присуствовале гостујућим утакмицама.
Ултрас групе су одговорне за многе случајеве фудбалског хулиганизма и насиља, иако, за разлику од хулиганских фирми, ултраси немају експлицитни циљ да се туку са другим навијачима. Ултрас групе су у неким случајевима директно повезане са идеологијама попут неонацизма и других облика крајње деснице, а понекад и крајње левице. У неким случајевима, хулиганизам и/или ова политизација иду до те мере да подршка њиховом тиму постаје споредна карактеристика феномена.
Последњих деценија, ова култура постала је фокусна тачка покрета против комерцијализације спорта, а посебно фудбала. Ултраси такође имају регионалне варијанте и аналогне појаве, као што су кежуали у Уједињеном Краљевству, бара бравас у Хиспанској Америци, и torcidas organizadas у Бразилу.
Историја Порекло ултрас покрета је спорно, јер многе навијачке групе из различитих земаља полажу право искључиво на основу свог датума оснивања. Степен спорења и конфузије је појачан савременом тенденцијом (углавном у Европи) да се све групе отворено фанатичних навијача категоришу као ултраси. Прва навијачка група основана је у Салерну, Италија, 1921. године под именом „circolo salernitani fieri” (Кружок поносних Салернитана), а затим у Фиренци 1931. године када су неки навијачи Фјорентине основали групу под називом „ordine del marzocco” (Ред марцока). Ова група, са великим бројем присталица, компоновала је химне, делила заставе и сценски материјал и организовала специјалне возове да би пратила тим. Навијачке групе сличне ултрасима постојале су у Бразилу од 1939. године, када је основана прва torcida organizada (иако су се ове групе почеле фокусирати на насиље тек 1970-их). Инспирисани торсидама и шареним призорима са Светског првенства 1950. године, навијачи Хајдука из Сплита основали су Торциду Сплит 28. октобра 1950. године. Међутим, прве навијачке групе на свету формиране ради стварања насиља биле су бара бравас, настале у Аргентини 1950-их.
мини|Торсида Жовем Сантоса у Бразилу. Пример бразилске Торсиде Органисаде Једна од земаља која се уско повезује са ултрас покретом је Италија. Прве италијанске ултрас групе формиране су 1951. године, укључујући Fedelissimi Granata (Верне гранате) Торина. Шездесете године донеле су наставак ширења и развоја културе формирањем група Фоса деи Леони и Boys San, од којих се прва у Италији често сматра првом потпуно формираном ултрас групом (повезаном са насиљем). Термин „ултраси” први пут је употребљен као име 1969. године, када су навијачи Сампдорије основали Ultras Tito Cucchiaroni, а навијачи Торина основали Ultras Granata. Стил навијања који ће постати синоним за италијански фудбал највише се развио током 1970-их, како је формирано више група, укључујући радикалне ултраше Лација 1974. године, уз снажну превагу фашистичких парола и песама међу другим групама попут навијача Хелас Вероне. Активна подршка ултраса постала је очигледнија, у супротности са „традиционалном” културом; кореографски прикази, препознатљиви транспаренти и симболи, џиновске заставе, бубњеви и ватромет постали су норма јер су групе тежиле да своју подршку подигну на виши ниво. Ова деценија је такође видела како се насиље и немири у италијанском друштву тог времена преклапају са ултрас покретом, додајући димензију која га прогања од тада. Ултрас покрет се проширио широм Европе, Аустралије, Азије и Северне Африке током 1980-их, 1990-их и 2000-их, почевши од земаља географски најближих Италији.
Карактеристике Ултрас групе су обично усредсређене на језгро оснивача или вођа (који обично имају извршну контролу), са мањим подгрупама организованим по локацији, пријатељству или политичком ставу. Ултраси обично користе различите стилове и величине транспарената и застава са именом и симболима своје групе. Неке ултрас групе продају сопствену робу како би прикупиле средства за извођење кореографија. Ултрас група може бројати од шачице навијача до стотина или хиљада, при чему веће групе често заузимају читаве секторе стадиона. Ултрас групе често имају представника који редовно контактира са власницима клубова, углавном у вези са улазницама, распоредом седења и просторијама за складиштење. Неки клубови обезбеђују групама јефтиније карте, просторије за одлагање застава и транспарената и рани приступ стадиону пре утакмица ради припреме кореографија. Овакви привилеговани односи често су критиковани када ултрас групе злоупотребе своју моћ.
Хулиганизам мини|Пољски фудбалски хулигани у насилном сукобу Иако ултрас групе могу постати насилне, већина утакмица којима присуствују ултраси завршава се без инцидената са насиљем. За разлику од хулиганских фирми, чији је главни циљ да се боре са хулиганима других клубова, главни фокус ултраса је генерално да подрже сопствени тим. Неки хулигани покушавају да буду неупадљиви када путују; обично не носе клупске боје, како би избегли откривање од стране полиције. Унутар ултрас или хулиганске културе, међутим, они који се облаче да би се „уклопили” називају се кежуалима, што неки виде као грану хулиганизма, али која и даље задржава сопствену независност и културу. Ултраси су обично упадљивији када путују, поносно показујући своје шалове и клупске боје док долазе у маси, што омогућава полицији да пажљиво прати њихово кретање.
Европа Француска СтадионКлубИмеПарк принчеваПариз Сен Жермен Collectif Ultras Paris Стадион ВелодромОлимпик Марсељ Commando Ultra '84 South Winners 1987 Fanatics 1988 Dodger's 1992 Marseille Trop Puissant 1994 Стадион Жофруа ГишарАС Сент Етјен Magic Fans 1991 Green Angels 1992 Стадион ГрупамаОлимпик Лион Bad Gones Lyon 1950 Алијанц ривијераОЖК Ница Ultras Populaire Sud Nice Стадион Пјер МороаЛил ОСК Dogues Virage Est Стадион БожоарФК Нант Brigade Loire Стадион Роазон паркСтад Рен Roazhon Celtic Kop Стадион Луј IIАС Монако Ultras Monaco 1994 Стадион Гастон ЖерарДижон ФКО Lingon's BoysНови стадион у БордоуФК Жиронден де Бордо Ultramarines BordeauxСтадион Болар-ДелелисРК Ланс Red Tigers Kop Sang et OrСтадион де ла МосонМонпеље ОСК Butte Paillade Стадион де ла МеноРК Стразбур Ultra Boys 90 Стадион Сен СимфорјенФК Мец Horda Frénétik Gruppa MetzСтадион Абе ДешанАЖ Оксер Ultras Auxerre 1990Стадион ОкеанАвр АК Barbarians Havrais Стадион Марсел ПикоАС Нанси Saturday FC Стадион дез АлпГренобл фут 38 Red Kaos Diables Bleus 07Стадион Жан Буен (Париз)Париз ФК Ultras Lutetia 2014Стадион Марсел ТрибуУСЛ Денкерк Ultras Dunkerquois 2007
Немачка
мини| Кореографија ултрас групе „UF97” Ајнтрахта из Франкфурта на отварању сезоне 2007/2008.
Прва ултрас група на немачком тлу основана је 1985. године и деловала је под именом „Ultras 85”. Основани су као група присталица немачког клуба 1. ФК Сарбрикен. Друга група која се помиње у литератури су „Fortuna Eagles Supporters” повезани са СЦ Фортуна Келн и основани 1986. године. Године 1989. формирана је још једна група под именом „Soccer Boyz” (данас: „Ultras Leverkusen”). Они су повезани са бундеслигашем Леверкузеном.ultras-leverkusen.de: Die Geschichte der Leverkusener Ultra-Szene Током 1990-их, ултрас покрет је стално растао. Са почетком новог миленијума, многе ултрас групе преузеле су одговорност на трибинама да допринесу атмосфери, замењујући појединачне навијаче и неорганизоване групе.
Ултрас покрет је затим доживео врхунац средином 2000-их. И број појединачних чланова и укупан број група драстично су порасли. Ултраси су сада из супкултуре прешли у мејнстрим. Као резултат мешања са другим супкултурама попут хип-хопа, панка, графита и уличне уметности, ултрас групе су чак сарађивале са уметницима, а они су их референцирали у свом раду.
Због растућег броја чланства, развиле су се промене и после супкултурне фазе, која је била делимично политичка, ултрас групе су углавном постале самореферентне током 2010-их. Такође је дошло до промене у начину на који се гледа на насиље, што је довело до сукоба и раздвајања чак и унутар група.Peter Czoch: Die Geschichte der deutschen Ultras. Ein Streiflicht zu ihrer Entwicklung. 2016 Један пример насилних сукоба догодио се у Алеманији из Ахена где су се две различите групе насилно сукобиле на њиховом домаћем терену, левичарски оријентисани „Aachen Ultras” и десничарска „Karlsbande”.Gründung der Karlsbande
Данас, за скоро све клубове у три највише немачке лиге, и за неке у нижим лигама, постоје групе које се идентификују као ултраси. У Немачкој, наводно, има више од 25.000 ултраса организованих у преко 300 различитих група.
Ултрас покрет против НФС Како је јаз између ултрас група и Немачког фудбалског савеза (Deutscher Fußball-Bund) наставио да расте, ултрас група Динама из Дрездена симболично је објавила рат против НФС-а у мају 2017. Око 2.000 њих дивљало је Карлсруеом, палило пиротехнику, упало на стадион и истакло транспарент са натписом „Рат против НФС-а”. Ултраси Дрездена били су жестоко критиковани због свог ратоборног понашања, али им је следећег кола аплаудирало преко 30 других ултрас група због њихове агенде.
Током 2000-их, већ је било националних кампања немачког ултрас покрета. Након кампање ProFans, демонстрација навијача на Купу конфедерација 2005. и неколико година сарадње под ознаком „Zum Erhalt der Fankultur” (Очување навијачке културе), 2017. године, иницијатива из Дрездена виђена је као нови почетак за умрежавање у Немачкој. Велики број ултрас група тражио је дијалог како би организовали заједнички протест. Састанци, који су се одржавали чак и између ривалских група, били су до тада изузетно ретки у Немачкој. Ултрас групе су се сложиле око питања попут истраге „летње бајке 2006.”, окончања уситњавања кола, термина почетка утакмица прилагођених навијачима, укидања колективног кажњавања, окончања корупције, очувања правила 50+1, транспарентности у спортским судовима и окончања ивентизације.
Након ових договора, сличан протест против савеза одржан је широм земље током првог кола Купа Немачке у августу 2017. На 28 куп утакмица, одржане су 32 демонстрације. На крају, притисак на НФС постао је толико велики да је у августу 2017. савез саопштио да ће се до даљњег уздржавати од изрицања колективних казни и понудио је „озбиљан дијалог, овог пута”.
Први такав дијалог одржан је између руководства савеза и око 30 представника различитих ултрас група 9. новембра 2017. Обе стране су се сложиле око консензуса, или барем приближавања, у вези са правилима промоције за Регионалну лигу, терминима почетка утакмица, дозвољеним навијачким реквизитима и забранама присуствовања на стадионима. Дана 1. јуна 2018, НФС је увео утакмице понедељком за 3. лигу, што је навело ултрас групе да се повуку из дијалога.
Само дан раније одржан је други састанак, током којег НФС није открио свој план. Навијачи су дијалог сматрали неуспешним и критиковали су да није дошло до побољшања. Оптужили су НФС да је пристао на дијалог само ради публицитета.
Шкотска