Скендербегова побуна () била је готово 25 година дуга антиосманска побуна коју је предводио албански војни командант Скендербег на територији данашње Албаније и Северне Македоније. Био је то редак успешан пример отпора хришћана током 15. века и кроз своје вођство предводио је Албанце у ефикасном герилском рату против Османлија.

Дана 2. марта 1444. године, регионални албански поглавари и племићи ујединили су се против Османског царства и основали Љешку лигу под вођством Скендербега. Коалиција се успешно борила против османских снага све до пада Скадра 1479. године, након чега је распуштена. После Скендербегове смрти 1468. године, лига је наставила борбу под вођством Леке Дукађинија.

Скендербегова побуна представљала је реакцију делова локалног друштва и феудалних господара на губитак привилегија и изнуде османске владе, које су изазивале незадовољство. Због честих сукоба између ривалских породица у Албанији током Скендербегове побуне, посебно између Скендербега и Леке Дукађинија, стручњак за албанистику Роберт Елси описао је овај период више као албански грађански рат. Међутим, Скендербег се помирио са Леком 1453. и поново ушао у савез са Ђорђем Аријанитијем 1456. године.

Позадина мини|Скендербег, дело Кристофана дел Алтисима (1552) У Албанији је побуна против Османлија већ тињала годинама пре него што је Скендербег дезертирао из османске војске. Најистакнутија ранија побуна била је побуна од 1432. до 1436. године коју је углавном предводио Ђорђе Аријанити. Иако су Скендербега његови рођаци позивали током ове побуне, он је остао лојалан султану и није се борио против Османлија. Након што су Османлије угушиле ову побуну, Аријанити се поново побунио против Османлија у региону централне Албаније у августу 1443. године.

Скендербег је одлучио да напусти положај османског санџак-бега и побуни се против Османлија тек након победничког Крсташког рата на Варни 1443. године. Успеси крсташа инспирисали су Скендербегову побуну, као и побуну Константина XI Палеолога у Морејској деспотовини. Почетком новембра 1443. године, Скендербег је дезертирао из снага султана Мурата II током битке код Ниша, док се борио против крсташа Јанка Хуњадија. Скендербег је напустио бојно поље заједно са 300 других Албанаца који су служили у османској војсци. Одмах је повео своје људе у Кроју, где је стигао 28. новембра, и уз помоћ фалсификованог писма султана Мурата упућеног гувернеру Кроје, постао је господар града. Да би учврстио своју намеру да преузме контролу над бившим поседима Зете, Скендербег се прогласио наследником породице Балшић. Након што је заузео неке мање важне околне замкове (Петрела, Преза, Гури и Бард, Светиград, Модрич и друге) и на крају преузео контролу над већим подручјем од поседа свог оца Ивана Кастриота, Скендербег се одрекао ислама и прогласио се осветником своје породице и земље. Подигао је црвену заставу са црним двоглавим орлом: Албанија и данас користи сличну заставу као свој национални симбол.

Снаге

Доротеј, архиепископ охридски, као и свештенство и бољари Охридске архиепископије, заједно са значајним бројем хришћанских грађана Охрида, протерани су од стране султана у Истанбул 1466. године због својих антиосманских активности током Скендербегове побуне. Скендербегову побуну подржали су и Грци у Мореји. Према речима Фана Нолија, најпоузданији Скендербегов саветник био је Владан Јурица. Химара је такође подржала рат и слала људе да се боре под Скендербеговом командом.

Љешка лига (1444—1450)

Дана 2. марта 1444. године регионални албански и зетски поглавари ујединили су се против Османског царства. Овај савез (Љешка лига) склопљен је у Љешу који је био под контролом Млечана. Главни чланови лиге били су Аријанити, Балшићи, Дукађини, Музака, Спани, Топија и Црнојевићи. Сви старији и многи модерни историчари прихватили су вести Марина Барлетија о овом састанку у Љешу (не придајући им сви једнаку тежину), иако га ниједан савремени млетачки документ не помиње. Барлети је састанак назвао generalis concilium или universum concilium [општи или свеобухватни савет]; термин „Љешка лига” сковали су каснији историчари.

Ране битке

Кенет Мејер Сетон тврди да већина извештаја о Скендербеговим активностима у периоду 1443—1444. „дугује много више машти него чињеницама”. Убрзо након што је Скендербег заузео Кроју користећи фалсификовано писмо како би преузео контролу од Забел-паше, његови побуњеници су успели да заузму многе османске тврђаве, укључујући стратешки веома важан Светиград (Коџаџик) уз подршку Мојсија Големија и 3.000 побуњеника из Дебра. Према неким изворима, Скендербег је набијао на колац заробљене османске званичнике који су одбили да буду крштени у хришћанство.

Прва битка Скендербегових побуњеника против Османлија вођена је 10. октобра 1445. године на планини Мокра. Према Сетону, након што је Скендербег наводно победио у бици код Торвиола, каже се да су му Мађари певали хвалоспеве и подстицали га да се придружи савезу Угарске, Папске државе и Бургундије против Османлија. У пролеће 1446. године, уз помоћ дипломата из Дубровника, Скендербег је затражио подршку од папе и Угарске за своју борбу против Османлија.

Рат против Млетачке републике

Марин Спан је био командант Скендербегових снага које су изгубиле тврђаву Балеч од млетачких снага 1448. године током Скендербеговог рата против Млетака. Марин и његови војници повукли су се према Дању након што га је његов рођак Петар Спан обавестио о великим млетачким снагама које су кренуле ка Балечу.

Споразум у Гаети

Дана 26. марта 1451. године у Гаети је склопљен политички споразум између Алфонса V у име Напуљског краљевства и Стефана, епископа кројског, и Николе де Бергучија, амбасадора Скендербега."Scanderbeg", in . Ed. by Robert Elsie Овим споразумом Скендербег је признао себе као вазала Напуљског краљевства, а заузврат је добио заштиту краљевства од Османског царства. Након што је Алфонсо потписао овај споразум са Скендербегом, потписао је сличне споразуме и са другим поглаварима из Албаније: Ђорђем Аријанитијем, Ђином Музаком, Ђорђем Балшићем, Петром Спанијем, Павлем Дукађинијем, Топијом Музаком, Петром од Химаре, Симоном Зеневишијем и Карлом II Током.

У складу са споразумом из Гаете, Напуљ је крајем маја 1451. године послао одред од 100 напуљских војника под командом Бернарда Вакера у замак Кроја. Вакер је именован за специјалног комесара и преузео је Кроју у име Напуљског краљевства, ставивши њен гарнизон под своју команду.

Последице Ђорђе Балшић је од стране Млетака виђен као Скендербегов наследник, док је Лека Дукађини постао вођа Лиге. Након Скендербегове смрти, Иван и његов брат Гојко Балшић, заједно са Леком, Прогоном и Николом Дукађинијем, наставили су да се боре за Млетке.

Види још Хронологија Скендербега

Референце

Литература

Категорија:Историја Албаније у средњем веку