Исељавање муслимана из Кнежевине Србије (које је обухватало Турке, Бошњаке и Албанце), у делу савремене литературе познато и као протеривање Албанаца, представља процес миграција, присилног расељавања и депортације становништва исламске вероисповести из Кнежевине Србије од 1830. до почетка српско-турских ратова 1876. године. Током овог периода, муслиманско становништво је постепено уклањано како би се српска држава национално и верски хомогенизовала.
Становништво је уклањано из Србије дипломатским договорима, силом или принудним откупом њихових домова. Ова протеривања и миграције су се претежно одвијала у градовима, Моравској долини и западној Србији. Део савремених албанских аутора процењује да број Албанаца који су протерани или су емигрирали из Србије од 1830. до 1876. године износи приближно 150.000. До 1876. године, већина муслимана у Србији протерана је или је самостално напустила земљу.
Историографија и тумачења Догађаји везани за демографске промене и миграције из Кнежевине Србије у 19. веку различито се посматрају у зависности од историјске епохе и перспективе.
У српским и европским изворима 19. и почетка 20. века, ови процеси бележени су примарно као исељавање „Турака” — што је био кровни и често политички термин за све муслимане (укључујући етничке Турке, исламизоване Словене и Албанце). У тадашњој литератури ове миграције су посматране као природна последица ослобађања Србије од вишевековне османске власти и формирања независне државе. Међународни уговори, попут одлука Канлиџке конференције (1862), додатно су легитимизовали и правно регулисали исељавање преосталог муслиманског становништва из српских градова уз финансијску одштету.
Са друге стране, у савременој историографији, посебно међу албанским и косовским ауторима након 1990. године, овај процес се посматра и анализира готово искључиво кроз призму циљаног протеривања етничких Албанаца. Савремени истраживачи из ове групације догађаје квалификују као државни пројекат етничког чишћења и дискриминације у ком су Албанци били главна мета. Док албански историчари истичу бројку од 150.000 протераних људи, демографи и историчари других школа често ове бројке сматрају знатно преувеличаним, узимајући у обзир укупну популацију и ретку насељеност тадашње Србије.
Позадина
Када је српска држава постала потпуно аутономна 1817. године (дефакто 1815), муслимани и албански католици почели су да одлазе у Османско царство или на друга места. Упркос томе што је раније (током устанака) сарађивала са другим народима, укључујући и поједина албанска племена, српска влада је почела да посматра мањине као потенцијалну претњу по консолидацију нације. Као резултат тога, Србија је почела активно да покушава да хомогенизује своје становништво.
Демографија
Око 15% становништва Србије чинили су несрби током раних деценија кнежевине. Велики део овог становништва чинили су тимочки Власи (Румуни) и исламизовани, односно „потурчени Албанци”. У Београдском пашалуку, чије је границе Кнежевина Србија наследила и задржала до 1833. године, већина муслимана били су или Бошњаци или Албанци.
Касније, 1866. године, забележена је следећа структура становништва Србије: 87,01% Срби 10,49% Румуни 2,02% Роми 0,21% Немци 0,27% Остали
Протеривања и миграције
Оснивање Кнежевине Србије било је праћено протеривањем њеног муслиманског становништва. Према појединим изворима, године 1832. кнез Милош Обреновић је наредио да сваки Албанац у Србији буде претучен зато што су одбили да се боре са Мустафа-пашом Бушатлијом. Такође је наредио протеривање муслимана, који су претежно били Албанци, из западне Србије и наложио Милосаву Здравковићу да држава откупљује њихове куће и имања.
Током овог периода, куће муслимана у западној Србији су уништаване, а они су депортовани и присиљени на прелазак у Османско царство. Као резултат ових дуготрајних процеса, Србија је до 1876. године уклонила већину свог муслиманског становништва.
Последице
Тензије и демографске промене кулминирале су током српско-турских ратова. Тада је муслиманско становништво у Нишком санџаку и Скадарском санџаку потиснуто и протерано од стране наступајућих српских снага. Већина муслимана у овим санџацима били су Албанци или су били албанског порекла. Према савременим проценама, између 49.000 и 160.000 Албанаца избегло је или је протерано до 1878. године, чиме је уклоњен и највећи део предратног муслиманског становништва из новоослобођених крајева.
Види још Конференција у Канлиџи Демографска историја Србије Ислам у Србији Српско-албански односи
Референце
Литература
Категорија:Кнежевина Србија Категорија:Демографска историја Србије