„Захвални сиромаси” () је жанр-слика из 1894. године афроамеричког сликара Хенрија Осаве Танера. Приказује двоје Афроамериканаца како се моле за столом и дели заједничке теме са другим Танеровим сликама из 1890-их, укључујући „-{[The Banjo Lesson]}-” (1893) и „-{[The Young Sabot Maker]}-” (1895). Дело је засновано на фотографијама које је Танер снимио, а под утицајем је његових ставова о образовању и раси, који су произашли из ставова његовог оца, Бенџамина Такера Танера, и Афричке методистичке епископалне цркве. Слика се сматра прекретницом у афроамеричкој уметности, посебно због супротстављања расним стереотипима.
Након повратка у Сједињене Америчке Државе 1893. године, Танер је постао расно свеснији и одлучио је да користи уметничка дела, укључујући „Захвалне сиромасе”, као средство за достојанствено приказивање афроамеричке културе. Слика је добила похвале критичара након излагања у Филаделфији у пролеће 1894. године, али је то уједно и Танерово последње афроамеричко жанр-дело, пошто је уметник почео да се фокусира на библијске сцене.
Након што је била скривена годинама, слика је откривена у остави за складиштење Пенсилванијске школе за глуве 1970. године, пре него што су је Камила и Бил Козби купили 1981. за своју приватну колекцију. Године 2020. Козбијеви су продали слику фондацији -{Art Bridges}-, коју је основала Алис Волтон ради позајмљивања уметничких дела. Слика „Захвални сиромаси” била је изложена у Националном музеју афричке уметности, а припремну студију чува Дусејбл музеј афроамеричке историје.
Опис „Захвални сиромаси” приказују старца и младог дечака — можда деду и његовог унука — за столом, како се моле пре оброка. Лево, једини извор светлости на сцени долази са прозора са провидним завесама иза старца. Старац седи на столици високог наслона, лактовима ослоњен на сто, а шаке склопљене испред лица у молитви. Преко пута старца, дечак седи на ниској клупи или гајби, са једном руком на глави у покушају да опонаша старчев молитвени положај. Сто је постављен столњаком, на њему су два бела тањира и шоље, велики бели бокал, прибор за јело и мале порције хране. Слика је потписана, датирана и насловљена доле лево: „-{H.O. TANNER / 1894 / The Thankful Poor}-”. На полеђини се налази рана скица за Танерову слику „-{[The Young Sabot Maker]}-” из 1895. године.
Композиција је можда инспирисана сликом америчке уметнице Елизабет Нурс из 1891. године (Породични оброк), која дели сличан амбијент. Нурсина слика приказује француску сељачку породицу окупљену око стола, сцена која би Танеру била позната јер је своје време у Француској проводио сликајући у бретањском селу где су сеоски сељаци били међу његовим омиљеним темама. Пошто је слика била изложена на Светској колумбијској изложби 1893. године, где је освојила златну медаљу, Танер је могао да види слику када је те године посетио Чикаго да би одржао предавање на Светском конгресу о Африци. Постоје и паралеле у европској уметности, као што је Стенова слика Молитва пре оброка из 1660. године.
Позадина мини|усправно=0.8|alt=Мушкарац са брковима носи наочаре и одело|Хенри Осава Танер 1909. године Танерови родитељи су ценили образовање и њихови ставови су обликовали његов рад. Обоје су дипломирали на Авери колеџу, управљали школама и обезбедили да сам Танер добије ригорозно образовање. Танеров отац, Бенџамин Такер Танер, био је епископ у Афричкој методистичкој епископалној цркви (АМЕ); деноминација је подстицала образовање међу Афроамериканцима и основала је колеџе. На Танера је додатно утицао породични пријатељ и просветитељ Букер Т. Вошингтон, са којим је делио уверење да се вештине које могу да обезбеде живот морају преносити са генерације на генерацију. Раса је била још један фактор који је утицао на Танера: на њега је утицао очев рад, који је укључивао предавања о расном идентитету и црквене проповеди које су наглашавале осећај расне неправде.
Почевши од лета 1888. године, Танер је боравио у Хајландсу у Северној Каролини, у планинама Блу Риџ, где се надао да ће зарађивати за живот фотографијом и побољшати своје здравље. Године 1889. отворио је фотографску радњу у Атланти, Џорџија, али се лета вратио у Хајландс где је фотографисао локалне Афроамериканце. Изгледа да су и „Захвални сиромаси” и ранија слика, „-{[The Banjo Lesson]}-”, засновани на истим људима које је Танер фотографисао у том периоду пре него што се преселио у Париз 1891. године. Обе слике су настале након што се Танер вратио у Сједињене Државе у лето 1893. да се опорави од трбушног тифуса, али пре његовог повратка у Париз 1894. године.
За „Захвалне сиромасе”, направио је студију у уљу на платну (), која се од 2021. налази у Дусејбл музеју афроамеричке историје у Чикагу.
Танерови прикази Афроамериканаца мини|лево|усправно=0.8|alt=Дечак држи банџо на крилу старца|„-{[The Banjo Lesson]}-” (1893) Када се Танер вратио у Сједињене Државе у јулу 1893. године, открио је да се расни односи нису побољшали током претходне две године. Посебно потресен све већим бројем линчовања Афроамериканаца, Танер се укључио у покрет за грађанска права, и научници верују да је постао расно свеснији. Окренуо се афроамеричким темама за своје жанр-слике, поставши први Афроамериканац којем је то пошло за руком. Претходни уметнички прикази Афроамериканаца углавном су потицали од белих сликара, али Танер је сматрао да су многе од тих интерпретација недостатне. Стога је одлучио да искористи своје интимно познавање теме да наслика сопствене сцене афроамеричког живота. Сам Танер је написао у трећем лицу:
Танерово прво веће жанр-дело са афроамериканцима било је „-{[The Banjo Lesson]}-”, које је завршио до октобра 1893. године. Приказ младог дечака кога старац учи да свира банџо на слици подрива популарну асоцијацију банџа на поједностављене црне минстреле тако што уместо тога приказује „истинско дељење црначке културне традиције”. Чинило се да неки критичари нису били свесни Танерове намере да подрије конвенционалне стереотипе о Афроамериканцима. На пример, ликовни писац за Филаделфијски дневни вечерњи телеграф, иако је хвалио Танерову уметничку технику, ословљавао је старији субјект на слици као „стари чика Неда” (). Историчар уметности Наурис Френк Вудс сматра да су такви погрдни одговори на „The Banjo Lesson” навели Танера да се запита да ли његове слике могу утицати на перцепцију јавности о Афроамериканцима. Упркос томе, „Захвални сиромаси” ће показати да Танер уграђује своја уверења о образовању и раси у још један покушај да афроамеричку културу прикаже у позитивном светлу.
Историја Први пријем и улога у Танеровој каријери Негде од јануара до априла 1894. Танер је завршио слику, која је била изложена заједно са „-{The Banjo Lesson}-” од 28. априла до 5. маја 1894. у галерији Џејмс С. Ерл и синови у Филаделфији. Танер је добио повољне критике, а један критичар је назвао „Захвалне сиромасе” „важним делом” и похвалио његово извођење. Ипак, иначе похвална рецензија Танерове слике у „-{[The Philadelphia Inquirer]}-” била је расно обојена и користила је погрдни израз да опише старца. Ликовни дописник који је написао ту рецензију вероватно је написао и слично похвалну али стереотипну рецензију „-{The Banjo Lesson}-” годину дана раније. По Танеровом повратку у Париз 1894. године, „-{The Banjo Lesson}-” је постало његово прво прихваћено дело на Париском салону где је добило почасно место. „Захвални сиромаси” нису доживели сличан пријем. Вудс пише да „док је [„-{The Banjo Lesson}-”] остао предмет интензивног научног испитивања и обожавања јавности, [„Захвални сиромаси”] су неоправдано остали у његовој иконичној сенци”.
Након приказивања „-{The Banjo Lesson}-”, многи — укључујући породичног пријатеља и водећег афроамеричког научника Вилијама Сандерса Скарбороа — очекивали су да ће Танер наставити да се супротставља црначким стереотипима кроз своју уметност. Сам Скарборо је прокоментарисао: „... многи пријатељи расе искрено су се надали да се појавио приказивач црначког живота од стране црначког уметника, заиста... да би пружио противтежу... најекстравагантније апсурдном и гротескном”. Упркос подршци и успеху код критике, Танер се удаљио од сликања Афроамериканаца након што је завршио „Захвалне сиромасе”, чиме је ово дело постало Танерова последња позната жанр-сцена овог типа. Вудс претпоставља да су недостатак продаје у комбинацији са погрдним расним референцама из рецензија попут оне у „-{The Philadelphia Inquirer}-” навели Танера да своје две жанр-слике сматра „пропалим експериментом”. Вудс примећује да прихватање „-{The Banjo Lesson}-” на Салону није много допринело продаји Танерових жанр-дела у Сједињеним Државама. Стога је Танер „једноставно прешао” на друге теме. Скарборо такође сугерише да је Танерово одбацивање црначких тема произашло и из његових верских убеђења и из очеве жеље да постане религијски сликар. У годинама након „Захвалних сиромаса”, Танер је заиста постао религијски сликар, проналазећи више успеха код критике и комерцијалног успеха са библијским сценама. Танер је о овој промени рекао:
Иако Танер није помињао „Захвалне сиромасе” у својој аутобиографији и интервјуима, слика се сматра једном од његових најзначајнијих. У својој биографији Танера из 2017, Вудс оцењује да је слика „прва која је у потпуности истражила афроамеричку религиозност” и „претеча” Танерових каснијих религиозних дела. Закључује да је слика „кључно прелазно дело ка ’дубљим стварима’ које ће [Танера] водити ка успешној каријери”.
Провенијенција и историја излагања мини|alt=Камена фасада и улаз вишеспратнице|Пенсилванијска школа за глуве У децембру 1893. године, док је његова слика „-{[The Bagpipe Lesson]}-” била изложена на Пенсилванијској академији лепих уметности у Филаделфији, Танер је упознао Џона Т. Мориса, шефа изложбеног одбора академије. Морис је затим купио „Захвалне сиромасе” у октобру 1894. године када је Танер ставио на аукцију сва своја дела како би платио повратак у Француску. Морис је позајмио слику Пенсилванијској школи за глуве, где је био члан одбора, а затим ју је завештао школи након своје смрти 1915. године. Дело је стајало непримећено у школском подруму пола века све до 1970. године, када га је у остави за складиштење открио директор Филип Белфлер. Дато је на позајмицу Филаделфијском музеју уметности пре него што га је у децембру 1981. на Сотбијевој аукцији купила Камила Козби, као божићни поклон свом супругу, комичару Билу Козбију. Кустос уметности Дејвид Дрискел лицитирао је за Козбијеве на аукцији и достигао је највећу понуду од 250.000 УСД — што је био рекордни износ у то време за слику једног Афроамериканца.
Студија за „Захвалне сиромасе” била је део изложбе „Преко континената и култура” () од 25. јуна до 20. августа 1995. у Музеју уметности Нелсон-Аткинс у Канзас Ситију, Мисури. Изложба је била посвећена Танеровим делима и потом је била приказана у Далас музеју уметности у Тексасу и Тера музеју америчке уметности у Чикагу. Године 2014. Козбијеви су позајмили саме „Захвалне сиромасе” из своје приватне колекције Националном музеју афричке уметности у Вашингтону као део музејске изложбе „Разговори: Афричка и афроамеричка уметничка дела у дијалогу” (), која је трајала од 9. новембра 2014. до 24. јануара 2016. године. Године 2016. студија је била представљена у Дусејбл музеју афроамеричке историје на изложби под називом „Дусејбл колекција ремек-дела” (). Изложба је славила дела афроамеричких уметника попут Танера од касног 19. до средине 20. века. Године 2020. Козбијеви су приватно продали слику преко галерије „М. Хенкс” непрофитној фондацији Алис Волтон „-{Art Bridges}-”, која позајмљује уметничка дела америчким уметничким изложбама. Фондација „-{Art Bridges}-” позајмила је слику Далас музеју уметности за Танерову изложбу која је трајала од 17. августа 2021. до 2. јануара 2022. године. Фондација је такође подржала конзерваторски третман и техничку студију слике коју је спровео музејски конзерватор за слике 2021. године. Од тада, слика је такође излагана на позајмици у Мемфис Брукс музеју уметности и Метрополитен музеју уметности.
Интерпретација