Светлост у сликарству служи и техничким и естетским сврхама. Технички, она је од суштинске важности за визуелну репрезентацију, јер условљава перцепцију боје, текстуре и запремине. Естетски, њена игра са сенком и њени ефекти на боју и осветљење обликују композицију и слику коју уметник жели да пренесе. Светлост такође може добити симболичко значење, посебно у религиозним контекстима, где се често повезује са божанством.
Пошто светлост производи визуелне утиске у људском оку, неопходна је за перцепцију уметности. Она је такође инхерентна сликарству, пошто интеракција светлости и сенке лежи у основи цртања, а њен однос са бојом је фундаменталан за моделовање и рељеф.
Приказивање светлости је еволуирало кроз историју сликарства, дајући повод техникама као што су сенчење, киароскуро, сфумато или тенебризам. Светлост је била посебно утицајна у периодима и стиловима укључујући ренесансу, барок, импресионизам или фовизам.de la Plaza Escudero y Morales Gómez. Појачана пажња посвећена светлости у сликарству позната је као „луминизам”, термин који се примењује на стилове попут барокног тенебризма и импресионизма, као и на покрете с краја 19. и почетка 20. века, укључујући амерички, белгијски и валенсијански луминизам.de la Plaza Escudero y Morales Gómez.
Оптика Светлост (на крају од праиндоевропског *lewktom, са значењем „светлина”) је електромагнетско зрачење са таласном дужином између 380 nm и 750 nm, део видљивог спектра који опажа људско око, смештен између инфрацрвеног и ултраљубичастог зрачења. Састоји се од елементарних честица без масе званих фотони, који се крећу брзином од 299 792 458 m/s у вакууму, док у материји она зависи од њеног индекса преламања . Грана физике која проучава понашање и карактеристике светлости је оптика. центар|600x600п|Електромагнетски спектар Светлост је физички агенс који чини објекте видљивим људском оку. Њено порекло може бити у небеским телима као што су Сунце, Месец или звезде, природним феноменима попут муње, или у материјалима у сагоревању, паљењу или усијању. Кроз историју, људска бића су осмислила различите поступке за добијање светлости у просторима који је немају, као што су бакље, свеће, свећњаци, лампе или, у новије време, електрично осветљење. Светлост омогућава вид и сама је perceptibilna као визуелни феномен. Она чини боју видљивом: светлосни зраци допиру до ретине, која шаље сигнале мозгу путем оптичког нерва.ABC de la pintura. 2002 pp. 4 Перцепција светлости је делимично психолошка, тако да појединци могу различито опажати исти објекат или осветљеност.мини|Примарне, секундарне и терцијарне боје на традиционалном точку боја (RYB)Објекти имају различиту луминанцију (или рефлектансу), апсорбујући или рефлектујући светлост у различитим степенима. Ово утиче на опажену боју, од беле (максимална рефлексија) до црне (максимална апсорпција), при чему се обе сматрају градацијама осветљености пре него хроматским бојама. Када бела светлост падне на обојену површину, само фотони те боје се рефлектују; ако они осветле другу слично обојену површину, појачавају њену сатурацију—ефекат који се назива радијанса. Сунчева светлост садржи непрекидни спектар боја које се могу раздвојити у нијансе дуге. Атмосферско расејање утиче на њихову перцепцију: краће таласне дужине (плава) се лакше расејавају, дајући небу његову боју, док гушћи атмосферски услови при заласку сунца погодују перцепцији дужих таласних дужина (црвена).
Боја одговара специфичним таласним дужинама светлости. Круг боја представља примарне боје (лимун жута, магента црвена, цијан плава), њихове секундарне мешавине (наранџасто црвена, плавичасто љубичаста, зелена) и терцијарне комбинације. Комплементарне боје су супротне на кругу, док се сродне боје налазе близу једна другој. Мешање сродних боја производи сенчење; мешање комплементарних боја ствара неутрализацију. Боја је дефинисана нијансом (позиција на кругу), сатурацијом (чистоћа) и вредношћу (осветљеност), која се повећава са белом, а смањује са црном или комплементарним бојама. мини|Девети вал (1850), Иван Ајвазовски, Државни руски музеј, Санкт Петербург|лево Сунце је главни извор природне светлости, чији се изглед мења током дана. Светлост средином преподнева и средином поподнева је генерално јасна и плавичаста; подневна светлост је бела и интензивна, са јаким контрастима; светлост у сумрак и при заласку сунца је мекша и топлија, у распону од жуте до црвене. Облачни услови производе дифузну светлост са меким сенкама, док је ноћна светлост—месечева или преломљена сунчева—пригушена и расута. У затвореном простору, природна светлост је слично дифузна и нижег интензитета; њен контраст и боја зависе од броја отвора, доба дана и рефлектујућих површина. Северна светлост, која улази кроз прозоре окренуте ка северу, цењена је због свог константног, меког и равномерног осветљења. мини|Залив Магдалена (1841), Франсоа-Огист Бијар, Лувр, Париз Вештачка светлост обухвата неколико главних типова: ватру и свеће, које производе црвену или наранџасту светлост; електричну светлост—обично волфрамску—типично жуту или наранџасту и директну или дифузну; флуоресцентну светлост, која је зеленкаста; и фотографски блиц, који је бео. Многа окружења садрже мешовито осветљење, комбинујући природне и вештачке изворе.
Видљива стварност се састоји од равнотеже између светлости и сенке, при чему сенке настају када непрозиран објекат блокира светлост. Прелаз између светлости и сенке зависи од осветљења и од објеката који могу генерисати додатне сенке. Под одређеним условима, један елемент може доминирати, као код сјаја снега или магле или таме ноћи. Осветљење у коме доминирају светли тонови назива се високи кључ, док се осветљење у коме доминирају тамни тонови назива ниски кључ.
Сенке могу бити сопствене сенке (осенчене области на самом објекту) или бачене сенке (сенке пројектоване на околне површине). Сопствене сенке откривају запремину и текстуру; бачене сенке дефинишу просторне односе. Структура сенке укључује полусенку (најтамнију област) и сенку (најсветлију област). Њихов изглед зависи од величине и удаљености извора светлости: мали или удаљени извори производе оштрије сенке са доминантном полусенком, док велики или блиски извори стварају дифузније ивице са јачом сенком. Сенке такође могу бити модификоване секундарним или „допунским” светлом. Њихова боја, генерално између плаве и црне, варира у зависности од контраста, транспарентности и провидности. Природна светлост производи паралелне снопове и сенке које блиско реагују на терен и препреке; вештачка светлост производи дивергентне снопове са мекшим границама и може створити преклапајуће сенке када је присутно више извора.
Рефлексија светлости производи четири сродна феномена: одсјаје, који су директни одрази извора светлости; блескове, створене осветљеним рефлектујућим површинама; рефлексије боја, генерисане суседним обојеним објектима; и рефлексије слике, произведене полираним површинама као што су огледала или вода. Светлост такође генерише феномене транспарентности и провидности у непрозирним телима, производећи филтрирану светлост. Овај ефекат се такође може створити кроз материјале као што су завесе, ролетне, тканине, или кроз дрвеће и друге делимично пропусне површине.
Сликовна репрезентација светлости лево|мини|Каспар Давид Фридрих у свом атељеу (1819), Георг Фридрих Керстинг, Стара национална галерија, Берлин У уметничкој терминологији, светлост се односи на тачку или центар светлосне дифузије унутар слике, или на осветљене области у односу на сенке. Такође означава тип коришћеног осветљења—зенитално (вертикално), високо (косо), право (хоризонтално) или студијско светло (вештачко). Акцидентална светлост означава несоларно осветљење, попут месечине или вештачких извора.Lucie-Smith. Светлост може ући у композицију из различитих праваца: бочно светло наглашава текстуру; фронтално светло минимизира сенке и запремину; зенитално светло, падајући одозго, благо изобличује форме; узлазно или контрапикадо светло преувеличава изобличење; а позадинско светло замагљује силуету фигуре.
Према својој дистрибуцији, светлост може бити хомогена (равномерно распоређена), дуална (фигуре израњају из тамне позадине) или инсертивна (игра светлости и сенке).Triadó and Subirana. По пореклу, светлост може бити интринзична (уједначена, без јаких ефеката), карактеристична за романичку и готичку уметност, или екстринзична (са контрастима и усмереним изворима), честа у ренесанси и бароку. Екстринзична светлост укључује фокалну светлост, која може бити опипљива (од видљивог објекта који емитује светлост) или неопипљива (од невидљивог извора); дифузну светлост, која омекшава контуре; реалну светлост, са циљем прецизног представљања сунчеве светлости; и нереалну или симболичку светлост, типичну за сакралне представе.Triadó and Subirana. У зависности од намере, светлост може бити композициона (организује сцену) или концептуална (појачава значење), као код Каравађовог селективног осветљења.Triadó and Subirana. Светлост може бити амбијентална—без дефинисаних сенки—или пројектована, која производи сенке и помаже моделовању. Извор светлости је објекат који емитује светлост, док је фокус светлости најосветљенији део слике. Игра светлости и сенке је киароскуро; када тама преовладава, постаје тенебризам.мини|У планинама Сијера Неваде у Калифорнији (1868), Алберт Бирштат, Смитсоновски музеј америчке уметности, ВашингтонУ сликарству, светлост је представљена, а не физички присутна, што уметнику омогућава потпуну контролу над њеним пореклом, интензитетом и визуелним ефектима.Gualis, Lorente, and Zamora. Светлост структурира композицију, док сенка пружа чврстину, запремину и експресивни потенцијал. Представљање светлости захтева дефинисање њене природе (природна или вештачка), порекла, интензитета и хроматских квалитета. Природна светлост варира у зависности од годишњег доба, доба дана и времена; вештачка светлост варира у зависности од извора—свеће, бакље, лампе, неон и тако даље. Светлост може бити фокусирана или дифузна, а њена хроматска вредност утиче на тоналитет објеката, као и на амбијент и пројектоване сенке.Braunstein and Roig. Боје изгледају потпуно засићене под исправним осветљењем; у сенци, оне тамне и помажу у дефинисању форме. Светлост је неодвојива од сликовног простора, а тиме и од перспективе. У линеарној перспективи, светлост моделује запремину кроз градације вредности; у ваздушној перспективи, она репродукује атмосферске ефекте. Извор светлости се може појавити унутар или изван сцене, и може деловати директно или индиректно. Просторна дефиниција произилази из контраста светлости и сенке, са скалама вредности у распону од меких прелаза до оштрих контраста. Просторне границе могу бити објективне (објекти, архитектура, пејзаж) или субјективне (атмосфера, дубина, празнине). У перцепцији, светлост ствара близину, а тама удаљеност, тако да прелаз од светла ка сенци производи осећај дубине.лево|мини|Котопакси (1862), Фредерик Едвин Черч, Детроитски институт уметности.Аспекти као што су контраст, рељеф, текстура, запремина, прелази и тактилни квалитет слике зависе од светлости. Игра светлости и сенке дефинише позицију и оријентацију објеката у простору; за прецизно представљање, облик, густина и обим сенки, као и њихове варијације у интензитету, морају се узети у обзир. Поред својих физичких својстава, светлост такође може увести драмске ефекте и дати емоционалну атмосферу.Braunstein and Roig. Контраст је фундаментални сликарски ресурс, који обликује структуру слике. Може бити светлосни—или киароскуро (светлост и сенка) или површински контраст (тачка јаког сјаја)—или хроматски, који може бити тонски (контраст између тонова) или заснован на сатурацији (жива боја наспрам неутралне). Ови типови контраста се често поклапају на једној слици. Варирање интензитета контраста је главно уметничко средство за одређивање експресивног карактера, од благости до оштре драматизације. Позадинско осветљење је један од најдраматичнијих ефеката, који производи издужене сенке и дубље тоналитете.