Тихи марш (енгл. Negro Silent Protest Parade, обично познат као Тихи марш) био је политички протест у Њујорку 28. јула 1917. године. Основни циљ марша био је да скрене националну пажњу на распрострањено расно насиље и укорењену системску дискриминацију коју су трпели Афроамериканци. Организован је као директан одговор на серију расистичких напада 1916. и 1917. године, укључујући масакр у Ист Сент Луису и линчовања у Вејкоу и Мемфису.
Марш је организовала коалиција афроамеричких група предвођена недавно основаним Националним удружењем за унапређење положаја обојених особа (НААЦП). Почевши од 57. улице, рута параде се кретала низ Пету авенију и завршила се на Медисон скверу. Била је то тиха поворка, са процењених 8.000 до 15.000 афроамеричких учесника који су марширали у знак протеста, праћени пригушеним ритмом бубњева.
Догађај је био нашироко медијски пропраћен и скренуо је пажњу на насиље над Афроамериканцима. Организатори су се надали да ће марш подстаћи савезну владу да донесе законе против линчовања, али председник Вудро Вилсон није реаговао на њихове захтеве. Савезно законодавство је било неопходно јер су јужне државе често одбијале да кривично гоне починиоце линчовања према постојећим државним законима који су забрањивали убиства, киднаповања и нападе. Савезна влада није усвојила закон против линчовања све до 2022. године, када је усвојен Анти-линч закон Емета Тила.
Позадина
Линчовање
мини|алт=Спаљен леш који виси са дрвета|десно|upright=1.2|Линчовање Џесија Вашингтона био је један од догађаја који су подстакли Тихи марш. Он је више пута спуштан у ватру током два сата пред 15.000 белих гледалаца.
Линчовања су вансудска убиства која спроводе — често под изговором кажњавања наводних злочина — појединци или групе који немају законска нити полицијска овлашћења. Ова дела често укључују насиље руље и углавном су мотивисана расном мржњом. У Сједињеним Државама документовани случајеви линчовања датирају из 1830-их. Наводи да су линчовања почела 1830-их.Не постоји консензус о томе да ли су линчовања у Сједињеним Државама престала. Неки коментатори закључују да је линчовање престало средином до крајем 20. века; други карактеришу нека убиства Афроамериканаца у 21. веку као линчовања. Линчовање је било брутална манифестација расизма усмереног против Афроамериканаца, које се дешавало упоредо са системским облицима дискриминације попут одузимања гласачких права и сегрегације.За више детаља о расизму тог доба, видети Надир америчких расних односа. Учесталост линчовања се стално повећавала након Америчког грађанског рата (1861—1865) достигавши врхунац око 1892. године. Остала су честа и почетком 1900-их, са приметним скоком 1915. године након оснивања другог Кју-клукс-клана.
Јужне државе су често пропуштале да процесуирају линчовања према постојећим државним законима који су забрањивали убиство, киднаповање и напад. Савезне власти нису имале правна средства да интервенишу, јер ниједан савезни статут у то време није специфично криминализовао линчовање. Као одговор на то, активисти против линчовања почетком 1900-их залагали су се за ново савезно законодавство које би овластило савезне тужиоце да предузму мере када државни званичници то одбију.
Тихи марш се одржао у време када је покрет против линчовања добијао на замаху, предвођен у великој мери НААЦП-ом. Основан 1909. године, НААЦП је настојао да унапреди једнака права за Афроамериканце. Две године пре Тихог марша, магазин НААЦП-а The Crisis објавио је чланак под насловом „Индустрија линчовања”, који је садржао годишњу табелу од 2.732 линчовања, у периоду од 1884. до 1914. године. Током године која је претходила паради, The Crisis — који је уређивао В. Е. Б. Ду Бојс — објавио је серију чланака документујући специфична линчовања, укључујући: групно линчовање шест Афроамериканаца у округу Ли; линчовање Џесија Вашингтона, ментално заосталог 17-годишњег Афроамериканца, у Вејкоу; „The Waco Horror” је био додатак од осам страница на крају часописа, са сопственом нумерацијом страница, од 1 до 8. као и линчовање Ела Персонса у Мемфису. Према овом чланку о Елу Персонсу, објављен је као додатак од четири странице у тому 14, број 3 часописа The Crisis. Бес због ових линчовања био је један од мотива за Тихи марш.
Први светски рат
У априлу 1917. године, месец дана пре масакра у Ист Сент Луису, Сједињене Државе су објавиле рат Немачком царству и придружиле се Савезничким силама у Првом светском рату. Напор мобилизације доминирао је насловима у Сједињеним Државама. Афроамерички војници тог времена третирани су као грађани другог реда и били су одвојени од белих трупа. Афроамериканци су имали помешана осећања поводом рата: неки су војну службу препознали као прилику да покажу своју вредност; други су је сматрали још једном ситуацијом у којој ће бити експлоатисани од стране своје земље. Неки афроамерички лидери, попут Ду Бојса, изразили су проратне ставове и охрабривали Афроамериканце да се придруже војсци.
Масакр у Ист Сент Луису мини|десно|алт=Афроамеричка жена на коленима, моли председника Вилсона. Вилсон држи новине са насловом који каже „Свет мора бити сигуран за демократију”|Политичка карикатура из 1917. године која приказује Вилсона како игнорише положај Афроамериканаца усред нереда у Ист Сент Луису
Тихи марш покренут је серијом нереда у Ист Сент Луису између маја и јула 1917. године. Нереди, које су изазвали бели становници, настали су када су већински бели радници компаније Aluminum Ore изгласали штрајк у пролеће 1917. године, а компанија је ангажовала стотине Афроамериканаца да их замене.
Настале расне тензије довеле су до широко распрострањеног насиља, са процењеним бројем од 39 до 200 убијених Афроамериканаца од стране белаца. Поред тога, стотине њих је повређено, а хиљаде људи су расељене из својих домова. Девет белих Американаца је такође убијено.
Ду Бојс и активисткиња Марта Грунинг посетили у град након масакра и разговарали са сведоцима и преживелима. У септембру 1917. године објавили су фото-есеј у магазину The Crisis који је детаљно и експлицитно описао нереде. Након нереда, многи Афроамериканци били су обесхрабрени и осећали су да је мало вероватно да ће Сједињене Државе икада дозволити Афроамериканцима да уживају пуно држављанство и једнака права. Бруталност напада белачке руље, у комбинацији са неуспехом полиције да заштити афроамеричку заједницу, довела је до обновљених позива на борбу за грађанска права Афроамериканаца од стране лидера попут Ду Бојса, Хјуберта Харисона и Маркуса Гарвија.Додатне информације о позивима на акцију: . . . Као одговор на то, НААЦП је почео да планира јавни протест.
Марш Планирање мини|алт=Појединачни лист папира, штампан са информацијама о предстојећој паради|Летак који најављује Тихи марш, објављен 24. јула 1917, са потписом Чарлса Мартина
Џејмс Велдон Џонсон, теренски секретар НААЦП-а, сарађивао је са групом утицајних лидера заједнице из цркве Светог Филипа у Њујорку како би одредио најбољи начин за протест против недавног насиља над Афроамериканцима.
Почетни планови су разматрали протест у Карнеги холу, али након нереда у Ист Сент Луису, Џонсон је предложио тихи марш. Идеја о тихом протесту базирана је на предлогу који је 1916. године дао Освалд Гарисон Вилард током конференције НААЦП-а. Тихи марш није био први тихи протест у земљи: Вилардова мајка, антиратна активисткиња Фани Гарисон Вилард, организовала је тихи марш 1914. године у знак протеста против рата.
Џонсон је оркестрирао марш, а његово коришћење тишине — које је оштро контрастирало бруталности линчовања и расних нереда — послужило је да нагласи поруку. Тишину као реторичко средство користила је и протестна група суфражеткиња Тихи стражари, која је организовала тихе протесте испред Беле куће почевши од јануара 1917. године.
Параду је организовао комитет састављен од представника НААЦП-а, цркава и бизниса. Два истакнута члана њујоршког свештенства деловала су као извршни директори параде: председник је био Хаченс Чус Бишоп, ректор најстарије афроамеричке епископалне парохије у граду; а секретар је био Чарлс Мартин, оснивач Четврте моравске цркве. Фредерик Асбери Кален обављао је функцију потпредседника. Међу маршалима параде били су национално истакнути Афроамериканци Џ. Розамонд Џонсон, Кристофер Пејн, Еверард В. Данијел, Џејмс Велдон Џонсон и Џон Е. Нејл. Ду Бојс је марширао у групи вођа параде.
Иако организатори Тихог марша нису експлицитно искључили белце из марширања (многи лидери НААЦП-а су били белци), ниједан белац није учествовао јер је марш требало да буде демонстрација афроамеричке солидарности и јединства.
Недељу дана пре параде, најава у афроамеричким новинама The New York Age описала га је као „неми али свечани протест против злочина и дискриминације који се врше над расом у разним деловима земље.” Званични назив параде био је Тихи протестни марш црнаца (енгл. Negro Silent Protest Parade), иако су га неки савремени извори називали Тихи марш црнаца (енгл. Negro Silent Parade). И мушкарци, и жене, и деца били су позвани да учествују. Очекивало се да ће учествовати десет хиљада људи, и да ће Афроамериканци у другим градовима организовати сопствене параде. Током недеље пре параде, велике новине у неколико држава објавиле су чланке најављујући марш.
Циљ параде био је протест против линчовања конкретно, и насиља над Афроамериканцима уопште. Специфичан циљ био је да се председник Вудро Вилсон позове да подржи усвајање савезног закона против линчовања. Организатори су припремили летак који је дистрибуиран пре параде као позивница, и током параде пролазницима. Летак је садржао одељак под насловом „Зашто марширамо” који је делимично гласио:
Током марша мини|алт=Филм који приказује велику групу лепо обучених Афроамериканаца како марширају широком улицом|Редак филмски журнал о паради, пронађен у Јукону 1978. године након што је 50 година био закопан у пермафросту
Усред рекордног топлотног таласа у Њујорку у суботу, 28. јула, процењених 8.000 до 15.000 Афроамериканаца марширало је у тихом протесту. Марш је почео код 57. улице и ишао је низ Пету авенију, завршавајући се на Медисон скверу. Коњичка полиција је пратила параду.
Многи учесници марша носили су знакове и транспаренте који су описивали доприносе Афроамериканаца америчком друштву или наводили разлоге за протест. Неки знакови су апеловали директно на председника Вилсона. Један транспарент приказивао је афроамеричку породицу у рушевинама Ист Сент Луиса, како моли Вилсона да донесе демократију у САД пре него што је однесе у Европу. Полиција је сматрала да је транспарент неукусан, па су га организатори повукли пре почетка параде.
Неколико стотина деце предводило је параду, а затим је следило неколико хиљада жена обучених у бело, па онда мушкарци. Мушкарци су носили свечану одећу или војне униформе, и марширали су у редовима. Неки од мушкараца су носили бубњеве, који су били пригушени, и ударали спор ритам.
Постављање деце и жена на чело параде скренуло је пажњу на дубок утицај који су линчовање и расизам имали на афроамеричке породице. Након марша, The Crisis је објавио неколико фотографија параде, од којих су све осим једне приказивале жене и децу. Њихова префињена одећа визуелно је нагласила везу између угледа и грађанских права. Визуелни знакови су такође успоставили везу између војне службе Афроамериканаца и њихових захтева за једнаким правима. Неки од мушкараца носили су своје униформе Војске САД и носили плакате скрећући пажњу на чињеницу да су — само неколико месеци пре параде — Афроамериканци били међу првим америчким војницима који су стигли у Француску након што су се САД придружиле Првом светском рату. Велики знак који се носио на челу женског сектора гласио је: „Прву крв за америчку независност пролио је црнац — Криспус Атукс”.