Управник града Београда била је једна од најмоћнијих функција у окупираној Србији током Другог светског рата. Позиција је обједињавала све извршне, управне и полицијске надлежности у престоници, делујући као спона између немачких војних власти и локалне администрације.

Историјат и настанак Функција је успостављена непосредно након окупације Краљевине Југославије. Немачке власти су већ 29. августа 1941. именовале Драгомира Драгог Јовановића за управника, препознајући у њему искусног антикомунистичког полицајца из предратног периода.Божовић, Б. (2003). Специјална полиција у Београду: 1941-1944. Српска школска књига. Од 1942. године, Јовановић је именован и за „Изванредног комесара за град Београд”, чиме су му додељена готово диктаторска овлашћења над градском привредом и имовином грађана.Милосављевић, О. (2006). Потиснута истина: Колаборација у Србији 1941-1944. Хелсиншки одбор за људска права.

Реалан утицај и надлежности Иако је формално био део Недићевог државног апарата, Управник града је уживао велику аутономију захваљујући директној подршци Гестапоа и СС-а.

Полицијски терор: Под његовом командом налазила се Специјална полиција Управе града Београда, која је спроводила масовна хапшења и мучења антифашиста и комуниста. Улога у Холокаусту: Управа града је била одговорна за пописивање Јевреја и спровођење антисемитских одредби које су довеле до уништења јеврејске заједнице у Београду. Логор Бањица: Као управник, Јовановић је био директно укључен у рад логора Бањица, одлучујући о судбинама хиљада заточеника. Alex (2017). Ко је био Драги Јовановић?, www.beogradskevesti.info.

Структура и организација Управе Управа града Београда под Јовановићем била је организована као „држава у држави”. Главни ослонац власти био је Општи одсек, али је фактичка моћ лежала у Специјалној полицији, која је била подељена на неколико одсека. Четврти антикомунистички одсек, на чијем су челу били Бошко Бећаревић и Светозар Вујковић, био је најбруталнији део апарата, задужен за ликвидације и истраге против припадника НОВЈ и ЈВуО. Јовановић је лично контролисао кадровску политику, бирајући искључиво предратне полицајце одне лојалности.

Однос са Владом народног спаса Иако је формално био део кабинета Милана Недића, Јовановић је често деловао потпуно независно, што је доводило до честих сукоба са осталим министрима. Његов статус „недодирљивости” произилазио је из чињенице да је за немачки Гестапо он био далеко поузданији партнер од саме владе. Овај двоструки положај омогућио му је да изгради сопствени систем обавештајне службе који је надзирао чак и рад саме Владе народног спаса, подносећи извештаје директно немачком шефу службе безбедности (BdS) Емануелу Шеферу.

Улога у концентрационом систему Као Управник града, Јовановић је био директни саучесник у организацији логора Бањица. Његов потпис се налазио на хиљадама налога за притварање, а он је био тај који је одређивао „категорије” затвореника, што је често значило разлику између живота и смрти током егзекуција на Јајинцима. Поред политичких противника, Управа града је преко својих квислиншких органа активно учествовала у прикупљању преосталих београдских Јевреја након спровођења примарних депортација 1941. године, чиме је Београд међу првим градовима у Европи проглашен за Judenfrei (очишћен од Јевреја).

Крај функције Администрација Управника града престала је да функционише почетком октобра 1944. године, када је Јовановић напустио Београд заједно са немачким трупама. Након ослобођења, функција је трајно укинута.

Референце

Литература

Божовић, Бранислав (2003). Специјална полиција у Београду: 1941-1944. Београд: Српска школска књига. Милосављевић, Оливера (2006). Потиснута истина: Колаборација у Србији 1941-1944. Београд: Хелсиншки одбор за људска права. Петрановић, Бранко (1992). Србија у Другом светском рату 1939—1945. Београд: Војноиздавачки и новински центар.

Категорија:Србија у Другом светском рату Категорија:Београд у Другом светском рату Категорија:Колаборационисти у Другом светском рату