Михо Маринковић Антун (Комижа, 13. април 1883 — Београд, 13. јун 1933) био је српско-хрватски сликар и ликовни педагог.
Биографија Михо Маринковић је 1901. завршио гимназију у Сплиту. Студирао је на Вишој графичкој школи у Бечу, а од 1902. на Академији ликовних уметности у Минхену. Од 1905. радио је у Сплиту. Радио је као наставник цртања у гимназији у Крагујевцу од 1912, затим у Београду до 1914. У Београду је поново у гимназији од 1919. и од 1920. до краја живота радио је као наставник цртања на Техничком факултету у Београду. У Риму је 1911. излагао у Павиљону Краљевине Србије на Међународној изложби уметности.
Уметнички стил Маринковић је сликао портрете и симболичке композиције. Прву самосталну изложбу имао је у Београду 1911. где је приказао слике засноване на штуковско-беклиновском симболизму. Његове портрете је карактерисао тупи колорит у духу академизма Минхенске школе и убедљива психологизација (примери су његова уља на платну: Филозоп Петрић, 1906–07, и Мој отац, које се чувају у Уметничкој галерији у Сплиту; и Аутопортрет, 1911, који се чувају у Народном музеју у Београду). Маринковићеве симболичке композиције су углавном антропоморфизоване метафоре повишених емоционалних стања (Медуза, 1908, Грешница, око 1912, и Икар, које се налазе у Народном музеју у Београду; Бетовенова маска, која се налази у Уметничкој галерији у Сплиту).
Склон симболизму и мистицизму, Маринковић је ликове сводио на једну психолошку димензију, појачавајући је до драматичне експресивности (Луцифер, Зачети болесник, Болест, Самоћа, Очај). Сликао је такође и пејзаже, видике, ентеријере (Пејзаж из Београда, око 1930, Ентеријер, око 1932, који се налазе у Народном музеју у Београду).
Симболика у Маринковићевом опусу одражава лекције научене у Минхену, који је био европски центар сомнамбулистичких тема и уметничких експеримената крајем 19. и почетком 20. века. Маринковићев опус се посматра у складу са општим структурама симболизма, са посебним освртом на минхенски симболизам. Позитивно прихватање Маринковићевих слика у српском друштву потврђује и чување тридесет пет његових дела у фондовима Народног музеја у Београду.
Изложбе
Самосталне изложбе
Београд (1911).
Групне изложбе
Уметничко друштво (Минхен, 1905); Хрватско уметничком друштво (Загреб, 1906); Југословенско уметничко друштво Лада (Софија 1906, Загреб 1908); Прва далматинска уметничка изложба (Сплит, 1908); Друштво „Медулић“ (Љубљана 1909, Загреб 1910, Сплит 1919); Међународна изложба у Риму (1911); Југословенска уметничка изложба (Београд, 1912, 1922); Јадранска изложба (Сплит, 1925).
Постхумне изложбе
Сплит (1934); "Пола века хрватске уметности" (Загреб, 1938); Друштво „Медулић“ (Загреб, 1962); "Сецесија у Хрватској" (Загреб, 2003); "100 ремек-дела хрватских уметника из колекције Народног музеја у Београду" (Загреб, 2007); Прва далматинска уметничка изложба (Сплит, 2010).
Види још Списак српских сликара
Референце
Категорија:Рођени 1883. Категорија:Умрли 1933. Категорија:Далматинци Категорија:Српски сликари Категорија:Српски ликовни уметници Категорија:Српски уметници Категорија:Српски педагози Категорија:Хрватски сликари Категорија:Хрватски уметници Категорија:Хрватски педагози