мини|250px|Мојсије прима плоче Закона (слика Жоаа Зеферина да Коште, 1868)
Десет Божјих заповести су низ верских и моралних императива који су препознати као морална основа у неколико аврамских религија, укључујући Католичку цркву. Као што је описано у старосавезним књигама Изласка и Поновљених закона, Заповести су део савеза који је Бог понудио Израелцима да их ослободи духовног ропства греха. Према Катехизму Католичке цркве — званичном излагању хришћанских веровања Католичке цркве — Заповести се сматрају суштинским за духовно здравље и раст, и служе као основа за католичко социјално учење. Преиспитивање Заповести један је од најчешћих облика испитивања савести које користе католици пре примања свете тајне покајања.O'Toole,
Заповести се појављују у најранијим црквеним списима; Катехизам наводи да оне „заузимају преовлађујуће место” у поучавању вере још од времена Августина Хипонског (354–430. н.е.). Црква није имала званичне стандарде за верско поучавање све до Четвртог латеранског сабора 1215. године; докази сугеришу да су Заповести коришћене у хришћанском образовању у раној Цркви и током средњег века. Уочени недостатак поучавања о њима у неким дијецезама био је основа једне од критика упућених Цркви од стране протестантских реформатора. Након тога, први општецрквени катехизам из 1566. пружио је „темељне расправе о свакој заповести”, али је дао већи значај седам светих тајни. Најновији Катехизам посвећује велики одељак тумачењу сваке од заповести.
Црквено учење о Заповестима у великој мери се заснива на Старом и Новом завету и списима раних Црквених отаца. У Новом завету, Исус потврдио је њихову ваљаност и поучио своје ученике да иду даље, захтевајући праведност која превазилази ону књижевника и фарисеја. Сажете од стране Исуса у две „Велике заповести” које уче љубави према Богу и љубави према ближњем, оне упућују појединце о њиховим односима са обома. Прве три заповести захтевају поштовање и страхопоштовање према Божјем имену, светковање Дана Господњег и забрањују обожавање других богова. Остале се баве односима међу појединцима, као што је онај између родитеља и детета; укључују забране лагања, крађе, убиства, прељубе и похлепе.
Нумерисање
Стари завет помиње десет појединачних заповести, иако постоји више од десет императивних реченица у два релевантна текста: Излазак 20:1–17 и Поновљени закони 5:6–21. Стари завет не појашњава како текст треба поделити да би се дошло до десет заповести. Поделу коју традиционално користе Католичка и Лутеранска црква први је извео латински Црквени Отац Августин Хипонски (354–430) који је изменио првобитни редослед у својој књизи Питања о Изласку.Stapleton, "The Ten Commandments" Друге хришћанске заједнице, попут Православне цркве и многих протестантских цркава, користе формулацију коју су стандардизовали Грчки Оци хришћанског Истока. Два облика имају незнатно другачије нумерисање, али задржавају потпуно исту суштину упркос неким протестантским тврдњама о супротном. Рабинско јеврејско нумерисање ближе је традицији Источне цркве, сматрајући текст против похлепе једном јединственом забраном, али се разликује од хришћанских деноминација по томе што оно што многи хришћани називају прологом сматра целом првом заповешћу.
Историја Десет Божјих заповести признате су као морална основа од стране јудаизма, хришћанства и ислама. Први пут се појављују у Књизи изласка, према којој је Мојсије, поступајући по Божјим наредбама, ослободио Израелце физичког ропства у Египту. Према црквеном учењу, Бог је понудио савез — који је укључивао Десет заповести — да их такође ослободи „духовног ропства” греха. Неки историчари описали су ово као „средишњи догађај у историји древног Израела”.
Долазак Исуса Католичка црква види као испуњење Старог завета и Јевреја, који су изабрани, према Питеру Крифту, да „покажу правог Бога свету”. Исус је признао Заповести и упутио своје следбенике да иду даље, захтевајући, Крифтовим речима, „више, не мање: 'праведност (која) превазилази ону књижевника и фарисеја. Објашњавајући црквено учење, Крифт наводи: „Заповести су за морални поредак оно што је прича о стварању у Постању 1 за природни поредак. Оне су Божји поредак који побеђује хаос. Оне нису човекове идеје о Богу, већ Божје идеје о човеку.” Црква учи да је Исус ослободио људе држања „тегобног јеврејског закона (Торе или Мојсијевог закона) са његових 613 различитих прописа [али] не и обавезе држања Десет заповести”, јер је Десет „било написано 'прстом Божјим', за разлику од [оних] које је написао Мојсије”. Ово учење је потврђено на Тридентском сабору (1545–1563) и на Другом ватиканском сабору (1962–1965).
Иако је неизвесно какву су улогу Десет заповести имале у ранохришћанском богослужењу, докази сугеришу да су рецитоване током неких служби и коришћене у хришћанском образовању. На пример, Заповести су укључене у један од најранијих хришћанских списа, познат као Учење дванаесторице апостола или Дидахе. Научници тврде да је рана Црква високо ценила Заповести као сажетак Божјег закона. Протестантски научник Клаус Бокмил верује да је Црква заменила Заповести списковима врлина и порока, као што су седам смртних грехова, од 400. до 1200. године. Други научници тврде да су кроз историју Цркве Заповести коришћене као испитивање савести и да су многи теолози писали о њима. Иако постоје докази да су Заповести биле део катехеза у манастирима и другим местима, током средњег века није постојао званичан црквени став за промовисање специфичних метода верског поучавања. Четврти латерански сабор (1215) био је први покушај да се овај проблем реши. Сачувани докази откривају да су напори неких бискупа да спроведу одлуке сабора укључивали посебан нагласак на поучавању Заповести у својим дијецезама. Вековима касније, недостатак поучавања о њима у неким дијецезама чинио је основу једне од критика упућених Цркви од стране протестантских реформатора.
Катехизими настали у појединим дијецезама од средине четрнаестог века наглашавали су Заповести и поставили темељ за први званични општецрквени катехизам, Римски катехизам из 1566. Наручен од Тридентског сабора, пружио је „темељне расправе о свакој заповести”, али је дао већи нагласак на седам светих тајни како би истакао католичко веровање да хришћански живот зависи од благодати искључиво задобијене кроз сакраментални живот који пружа Католичка црква. Овај нагласак био је у сукобу са протестантским веровањима, која су Заповести сматрала извором божанске благодати. Иако новије папске енциклике нуде тумачења црквеног учења о појединачним заповестима, кроз историју званична црквена учења о Заповестима заснивају се на њиховом помињању у Старом и Новом завету и списима раних Црквених отаца Оригена, Иринеја и Августина. Касније су теолози Тома Аквински и Бонавентура дали значајне коментаре на Заповести. Аквински, Црквени учитељ, сматрао их је „примарним прописима правде и сваког закона, и природни разум даје непосредан пристанак на њих као на очигледно јасне принципе.”. Аквински је такође подвукао распоред у две синоптичке плоче, где: „Три од ових Заповести које су биле написане на првој плочи односиле су се на љубав према Богу; а седам Заповести написаних на другој плочи односиле су се на љубав према нашем ближњем”. На исти начин, Господ је дао двоструку Велику заповест, за Бога и за ближњег, по основу четири разлога љубави.
Најновији Катехизам Католичке цркве, званични сажетак црквених веровања, посвећује велики одељак Заповестима, које служе као основа за католичко социјално учење. Према Катехизму, Црква им је дала преовлађујуће место у поучавању вере од петог века. Крифт објашњава да их Црква сматра „путем живота” и „путем ка слободи”, баш као што школска ограда штити децу од „опасности опасних по живот”. Аустралијски писац Мајкл Тејт сугерише да би фраза „десет заповести” могла бити боље замењена са „десет одговора” који би требало да „карактеришу ослобођени народ избављен из ропства од 'Господа, твога Бога'”.
Прва заповест "Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље египатске, из куће ропске. Немој имати других богова осим мене."Прва заповест према Катехизму Католичке цркве Прва заповест, према црквеном учењу, „значи да [следбеници] морају обожавати и поштовати само Бога јер Бог јесте једини.” Катехизам објашњава да ово забрањује идолопоклонство, наводећи примере забрањених пракси као што су обожавање било каквог створења, и „'демона... моћи, задовољства, расе, предака, државе [и] новца. Августин је протумачио ову заповест као „Воли Бога и онда чини што хоћеш”. Објашњавајући ово осећање, Крифт наводи да сваки грех „служи неком другом богу, слуша другог заповедника: свет или тело или ђавола”, ако се Бог истински воли онда ће се чинити оно што Бог хоће.
Катехизам повезује ову заповест са три теолошке врлине. Прва врлина, вера, упућује католике да верују у Бога и избегавају јерес, апостазију и шизму. Друга врлина, нада, упозорава католике на очајање и предузимљивост. Према Катехизму, последња врлина, љубав, може се остварити само ако се католици уздрже од равнодушности или незахвалности према Богу, и избегавају духовну лењост и мржњу према Богу која проистиче из гордости. Катехизам набраја специфична кршења ове заповести, укључујући сујеверје, политеизам, скрнављење, атеизам и све праксе магије и врачања. Даље забрањује астрологију, читање длана и консултовање хороскопа или медијума. Катехизам приписује ове потоње поступке „жељи за моћи над временом, историјом, и у крајњој анализи, другим људским бићима, као и жељи да се умилостиве скривене силе”.
Ликови резани
мини|лево|Ковчег завета унет у Јеврејски храм|upright Иако су католици понекад оптужени да обожавају ликове, кршећи прву заповест, Црква каже да је то неспоразум. По мишљењу Цркве, „част која се указује светим ликовима је 'побожно поштовање', а не обожавање које припада само Богу”. У 8. веку, распламсале су се жестоке расправе око тога да ли су верске иконе (у овом контексту слике) забрањене првом заповешћу. Спор је био готово у потпуности ограничен на Источну цркву; иконоборци су желели да забране иконе, док су иконодули подржавали њихово поштовање, став који је Западна црква доследно подржавала. На Другом никејском сабору 787. године, васељенски сабор је утврдио да поштовање икона и статуа није у супротности са заповешћу и изјавио: „ко поштује лик, поштује особу приказану на њему.” Отприлике у време контроверзе око иконоборства, Западна црква је почела да користи монументалну скулптуру, која је до романичког периода постала главно обележје западне хришћанске уметности, што је остало део католичке традиције, за разлику од источног хришћанства, које избегава велике верске скулптуре. Катехизам, користећи веома традиционалне аргументе, поставља да је Бог дао дозволу за ликове који симболизују хришћанско спасење остављајући симболе као што су бронзана змија и херувими на Ковчегу завета. Наводи да је „оваплоћењем Син Божји увео нову економију ликова”.
Конференција католичких бискупа Сједињених Америчких Држава (USCCB) објашњава Катехизам у својој књизи под насловом United States Catechism for Adults, објављеној 2006. У вези са резаним ликовима, они излажу да се ова заповест бави идолопоклонством које се у древним временима изражавало у обожавању ствари као што су „сунце, месец, звезде, дрвеће, бикови, орлови и змије”, као и „цареви и краљеви”. Они објашњавају да се данас идолопоклонство изражава у обожавању других ствари, и наводе неке као „моћ, новац, материјализам и спорт.”USCCB,
Друга заповест "Не узимај узалуд имена Господа, Бога свога."Друга заповест према Катехизму Католичке цркве