мини|Свети Петар, први папа у католицизму, држи кључеве царства небеског, насликао Петер Паул Рубенс 1610—1612.

Историја католичке теологије, или веровања и учења Католичке цркве, почела је у 1. веку са јудаизмом и учењима Исуса, који је тврдио да је јеврејски Месија. Ови корени су се даље развијали у периоду раног хришћанства, када су црквени оци и васељенски сабори дефинисали концепте попут Светог тројства. У средњем веку, католичка теологија је била позната као схоластика. Након Протестантске реформације у 16. веку, Католичка црква је покренула контрареформацију, која је потврдила неке аспекте католичке теологије док је истовремено реформисала или стандардизовала одређене традиције. Модерна питања као што су побачај, еутаназија и контрола рађања осуђена су на Другом ватиканском сабору 1960-их година.

Порекло

Католичка црква верује да католицизам потиче од Исуса и његових апостола. Хришћанство је започело као покрет унутар јудаизма који је тврдио да је Исус испунио обећање које је Бог дао Авраму, Исаку и Јакову, познатим као Патријарси. Јеванђеље је такође настојало да буде испуњење и корекција филозофија старе Грчке и старог Рима. Хришћански апологетици из другог века, као што су Јустин Мученик, Теофил и Атинагора Атински, такође су покушавали да помире грчку филозофију. Исус је потврдио Аврамовог Бога и догађај Изласка (Егзодуса).

Јеванђеља по Матеју и Луки наводе да је Марија била девица када је родила Исуса и да је зачела по Светом духу.

Исус је називан Христом, што је грчки превод за Месију или помазаника. Његови следбеници су веровали да потиче из Давидове лозе и да је он Месија у јудаизму.

Матеј 16:18 у Новом завету бележи како Исус говори Петру, једном од апостола: А и ја теби кажем: ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата пакла неће је надвладати. Ово је, према католичкој теологији, учинило Петра првим папом.

Исус је подучавао о Царству Божјем и да га човек мора прихватити да би у њега ушао. Учио је да оданост Богу долази пре свега осталог, укључујући сопствену породицу и самог себе. Осудио је мржњу, пожуду, убиство, прељубу и развод.

Између 29. и 33. године нове ере, Исус је био разапет. Његови следбеници су затим тврдили да је васкрсао из мртвих.

Рано хришћанство

Апостолско доба

Пре преобраћења апостола Павла од прогонитеља ране цркве, поред Петра, најистакнутији међу апостолима био је Јаков, Исусов брат. Он је био поглавар заједнице и одиграо је одлучујућу улогу на Јерусалимском сабору, тачније у састављању писма које је дозволило паганима улазак у тек насталу цркву. Апостол Павле је повремено називан првим хришћанским теологом, због свог тумачења Исусовог живота и учења. Он је Исуса називао Сином Божјим и тврдио да је умро за наше грехе.

Апостолско прејемство

Католичка доктрина тврди да постоји непрекинута линија папског наслеђивања од њеног првог римског бискупа, Петра, кога је наследио Лин, до тренутног поглавара, папе Лава XIV.

Контроверзе

Поделе унутар Цркве су увек постојале. Током првог века Цркве, људи су расправљали о томе да ли незнабошци (пагани) могу постати хришћани. До краја тог века, расправе о томе су се водиле у Антиохији, где је Игњатије био епископ. Други су тврдили да Исус није био прави човек, већ дух, и да заправо није умро. Игњатије се томе успротивио тврдећи да, ако он није умро, онда се ни васкрсење није могло догодити. Постојали су контроверзни покрети попут гностицизма који су се појавили и претили да поделе Цркву. Те покрете су осудили црквени оци, попут Иринеја у његовом делу Против јереси.

Гностици су веровали да постоје два бога: један из Старог завета, који је инфериоран, и благонаклони бог који се показао кроз Христа. Иринеј се томе успротивио користећи и Стари завет (Поновљени закони 5:8) и Нови завет (1. Коринћанима 8:4), који наводе да постоји само један Бог који је створио све. Такође је упоредио гностицизам са селективним бирањем делова Илијаде од стране Хомера како би се створила потпуно другачија порука од оне која је првобитно замишљена. Као пример, гностици су користили фразу „бог овога света” (2. Коринћанима 4:4) као доказ за постојање нижег бога, док је у ствари та фраза говорила о Сатани.

Улога Библије

Игњатије и Папија, између осталих, веровали су да је усмено предање важније од писаних књига Библије. Папија је написао: „информације из књига не би ми толико помогле колико реч живог гласа који опстаје”. У наредним деценијама, како је усмено предање постајало све теже одрживо, књиге су почеле да добијају шире прихватање.

Писани текстови су постали важни за хришћанство. Евхаристија је почињала читањем из јеванђеља и Септуагинте, грчког превода Старог завета. Тада није постојао једногласан консензус о библијском канону. Одлуке о томе које књиге користити често су доношене на основу традиције: књиге које су биле чешће и дуже у употреби имале су већу шансу да буду укључене. Процес одлучивања које књиге ће се користити био је постепен, а неке књиге су биле доведене у питање, као што су Друга Петрова посланица, Јаковљева посланица, Откривење и Посланица Јеврејима.

Каснији развој мини|Константин Велики, римски цар и његова мајка са часним крстом из Јерусалима. Насликао Никола, син Онуфрија, у другој половини 16. века.

Ориген, црквени отац, развио је идеје које су касније постале концепт чистилишта. Веровао је да су делови Библије метафорични и да се не смеју увек буквално тумачити. Међутим, његова учења су осуђена у шестом веку.

Прва четири васељенска сабора била су усредсређена на Христа и питања попут његовог односа према Оцу и односа између његове људске и божанске природе.

Константин, римски цар који је прешао у хришћанство током 310-их година, сазвао је Први васељенски сабор. Сабор је усвојио Никејски симбол вере, који наводи следеће: „Верујемо у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље... Верујемо у једнога Господа, Исуса Христа, јединородног Сина Божјег... који је једносуштан Оцу... [који] је постао човек... претрпео смрт и... васкрсао... и седи са десне стране Оца... Верујемо у Светога Духа... животворног, који од Оца (и Сина) исходи... који је говорио кроз пророке.”

Касна антика Августин је био хришћански теолог чији је „препознатљив теолошки стил обликовао латинско хришћанство на начин који је надмашило само Свето писмо.” Често је користио учења Платона, а савремени католицизам је снажно инспирисан њиме. Бранио је предодређење (предестинацију). Августин је учио да, баш као што Свето тројство има три дела, тако и љубав има три дела: особу која воли, особу која је вољена и сам чин љубави. Он је, заједно са Павлом и Платоном, веровао да је истински филозоф љубитељ Бога, јер је права мудрост исто што и Бог. Августин је то користио да објасни како су права филозофија и права религија једно те исто. Оштро је критиковао оно што је називао „филозофијом овог света” — мислећи на паганизам, стоицизам и платонизам; оптуживао их је за понос, за покушаје неговања среће кроз сопствене заслуге, као и за одбацивање Исуса и хришћанства. Такође је развио концепт праведног рата. Августинова учења била су једногласно прихваћена, не само у католицизму, већ и у целом западном хришћанству, све до деветнаестог века.

Средњовековна схоластика Схоластичари су комбиновали хришћанску догму, августинизам и аристотелизам. Један од најутицајнијих схоластичара био је Тома Аквински, кога Католичка црква признаје као водећег теолога. Његова најзначајнија дела су Summa theologica и Summa contra Gentiles, од којих прво представља сажетак теологије.

Учесталост мучења и погубљења током овог доба преувеличана је због пропаганде настале током ренесансе и од стране личности као што су Волтер и Бекарија. Већина ухваћених криминалаца добијала је благе и милосрдне казне. Новчане казне, кратке затворске казне или прогонства били су далеко вероватнији облици кажњавања него мучење и погубљење.

Готово нико у овом периоду, као ни пре ни после њега, није веровао да је Земља равна.

Модерно доба мини|Други ватикански сабор, фотографисао Лотар Воле (1930—1979). Модерни филозофи, почев од ренесансе, често су презирали схоластику. Хегел је написао да би „обуо чизме од седам миља” како би прескочио средњи век и да би могао да „викне копно као морнар” када се појавио Декарт. Међутим, током доба романтизма, људи су били веома наклоњени схоластици и средњем веку.

Католици су често комбиновали науку и теологију. Галилео, Коперник, Галвани и Пастер били су побожни католици. Џон Хајлброн је изјавио да је Католичка црква вероватно пружила више финансијске помоћи астрономији него све друге институције током средњег века и векова након њега. Ниједан познати научник никада није погубљен од стране Католичке цркве због својих научних уверења.

У 16. и раном 17. веку, Католичка црква је покренула контрареформацију као одговор на Протестантску реформацију. Као одговор на критике протестаната, Католичка црква се ослободила корупције и двосмислених области у својој теологији.

Први ватикански сабор одржан је под папом Пијем IX од 1869. до 1870. године и створио је догму о папској непогрешивости.

Други ватикански сабор је један од најважнијих догађаја у историји католицизма. Одржан је од 1962. до 1965. године, а најавио га је папа Јован XXIII. Ово је био први сабор којем је женама било дозвољено да присуствују. Сабор је осудио побачај, еутаназију и контролу рађања. Папа Лав XIV, изабран 2025. године, потврдио је важност овог сабора.

Данас се Католичка црква противи промени пола, родној теорији, сурогат мајчинству, побачају и еутаназији, док истовремено упозорава на опасности од сиромаштва, миграција и трговине људима. Католицизам подржава Свето тројство, али и даље постоји схватање да постоји само један Бог, који је свемоћан, изван универзума и који је створио људска бића по свом лику, што значи да сва људска бића имају посебан однос са њим, те да католици треба да ставе нагласак на то да друге људе третирају са љубављу и праштањем. Црква учи да је Исус био и потпуно човек и потпуно Бог, и да је након Тајне вечере био издат од стране Јуде Искариотског, изведен на суђење пред Синедрион због наводне богохулности, разапет под Понтијем Пилатом, да је васкрсао из мртвих и вазнео се на небо; тиме показујући не само своју моћ, већ и то да његови ученици не треба да се плаше смрти. Такође учи да након смрти одлазимо или у чистилиште након чега следи рај, или одлазимо у пакао.

Види још Историја Католичке цркве Католичка теологија

Напомене

Референце

Категорија:Историја канонског права Категорија:Историја Католичке цркве Категорија:Католичка теологија и доктрина