Пролеће () или Жана () је слика француског сликара Едуара Манеа. Насликана 1881. године уљем на платну, димензија 74 × 51,5 cm. Приказује будућу глумицу Жану Демарси у елегантној белој хаљини са цветним декором на позадини од биљака. Слика је део планиране серије у којој су четири годишња доба требало да буду представљена женама, али су изведени само мотиви пролећа и јесени. Мане је изложио Пролеће 1882. године на Париском салону, где је наишло на позитиван пријем код критике. На основу слике настале су разне бакрописне графике, а у боји је репродукована већ 1882. године. Слика Пролеће је део колекције Музеја Џ. Пол Гети у Лос Анђелесу.
Опис
Слика приказује младу жену у полупрофилу до испод струка, на цветној позадини. Портретисана је око шеснаестогодишња Жана Демарси, коју је Мане овде овековечио у виду пролећа. Лице окренуто ка левој ивици слике има светао тен, на појединим местима благо поруменео. Контура од чела, преко прићастог носа и бујних црвених усана до браде изведена је фином линијом. Њене браон очи гледају право ка ивици слике, или како каже историчар уметности Готхард Једличка, „замишљено пред себе, младалачки, готово детињасто”.Готхард Једличка: Manet, Јасно се виде дуге трепавице и густе тамне обрве. И њена тамна коса вири у благо увијеној форми испод капоте (шешира капота).
Капота је напред богато украшена белим воланима. На смеђем шеширу причвршћени су као украс разни цветови у нијансама цикламе и жуто-беле боје. Широке тамне траке иду од задњег дела капоте дуж врата и везане су у машну испод браде. Поред шешира, модеран изглед Жане Демарси употпуњује припијена бела хаљина са цветним дезеном. Закопчана је до врата и има кирас-струк (звани и „виолински струк“), какав је био типичан за париску женску моду око 1880. године. Рукав, досежући до мало изнад лакта, у горњем делу је такође узак, док на крају пада у наборима. Бела тканина прошарана је цветним узорком, где се у горњем делу разазнају поједини плави и жути цветови те зелени листови. Ка доњој ивици слике, Мане уместо детаљног сликања примењује импресионистички потез кистом. Ту се појединости дезена стапају и замењују кратким, вертикалним потезима.
Лева подлактица, окренута ка посматрачу, навучена је у дугачку беж рукавицу која допире све до рукава хаљине, тако да се не види кожа. На зглобу госпођица Демарси носи уску златну наруквицу са малим бисером или драгим каменом. Левом руком држи шипку сунцобрана, пребаченог преко рамена „као војник пушку“.Поређење са војничком пушком потиче од Луја де Фуркоа, у чланку објављеном 4. маја 1882. у листу Le Gaulois поводом Париског салона. Види Адолф Табаран: Manet et ses œuvres, Отворени сунцобран испуњава горњи десни угао и пресеца га десна ивица. Попут рукавица, пресвучен је беж тканином са чипканом бордуром на ободу.
Иза Жане Демарси налази се бујни жбун са мноштвом зелених листова. Могуће је да је реч о рододендрону, који у пролеће цвета. Један такав цвет види се и у горњем левом углу, где кроз жбун провирује плаво небо. Кроз грање у доњем десном углу назире се травњак иза жбуна, а можда је скицирана и баштенска клупа. Две црвене тачкице постављене десно изнад рамена могу бити још цветова, али и кров куће. Слика је у доњем левом углу, у зеленилу поред хаљине, црно потписана „Manet 1881“.
За Готхарда Једличку, позадинска „вртна дивљина“ чини контраст „градској грациозности“ портретисане. У лицу младе жене он види „плод“ који, попут „самог пролећа, изгледа да чека да се раскрили“. Историчарка уметности Џулијет Вилсон-Баро истиче да у спрези цветне хаљине, сунцобрана, цвећа на шеширићу, плавог неба и лишћа, „слика Жане директно буди представу пролећа“.Џулијет Вилсон-Баро: Jeanne – Der Frühling у Réunion des Musées Nationaux Paris и Metropolitan Museum of Art New York: Manet,
Пролеће као део циклуса годишњих доба
Слика Пролеће припада циклусу који је Мане планирао, у коме би лепе жене представљале четири годишња доба. Идеја је потекла од Манеовог школског друга Антонена Пруста, који је касније и купио слику. Приказивање годишњих доба кроз женске ликове има дугу традицију, још из хеленистичке и римске уметности. Од ренесансе сликари су се изнова враћали овој теми, бирајући како женске портрете тако и пејзаже. Тако је Манеов савременик Камиј Писаро 1872. насликао четири годишња доба као импресионистичке пејзаже. Мане, међутим, није намеравао да слика пејзаже, нити да прикаже жене у строгом смислу алегоријски. У жижи је била „типична Парижанка“ – привлачна млада жена у модерној одећи, какву је фланер могао срести у шетњама париским улицама или у врту Тиљеријес.
Као прво дело из замишљеног низа настала је слика Пролеће. За композицију женске фигуре у полупрофилу пред баштенским зеленилом могућа је инспирација била Портрет принцезе из куће Есте Антонија Пизанела, коју је Мане сигурно познавао с многобројних посета Лувру. Веза са фигуром Флоре на слици Пролеће Сандра Ботичелија такође се намеће. Мане је то дело видео 1853. у Уфици у Фиренци. Додатна инспирација вероватно су били и јапански укијо-е дрворези, које је познавао најкасније од париске Светске изложбе 1867. У низу портрета куртизана Китагаве Утамара налази се, на пример, приказ Куртизане Ханаоги из куће Огија, која попут Манеове Жане Демарси у Пролећу позира у цветној хаљини.
Мане Пролеће није сликао у природи, како би цветни жбун у позадини могао сугерисати. Жак-Емил Бланш наводи да је настало у његовом атељеу у париској улици Амстердам.Жак-Емил Бланш посетио је Манеа док је радио на слици Пролеће. Види Готхард Једличка: Manet, За модел је одабрао младу шеснаестогодишњу Жану Демарси, која је годинама касније наступала на париским позорницама. Манеов биограф Адолф Табаран описао ју је као bien jolie, mignonne, pimpante, effrontée, un papillon de boulevard („врло лепа, дражесна, кицошки дотерана, дрска, булеварски лептир“). Други аутори су експлицитнији у оцени улоге Жане Демарси у париском друштву, називајући је „полусветкињом“Готхард Једличка: Manet, или је убрајајући у „крем париских куртизана“. Мане ју је портретисао више пута, на пример као попрсје Млада жена с пелерином (Музеј лепих уметности у Лиону). На пастелу На клупи (Пола музеј уметности, Хаконе) њена глава се, као и у Пролећу, види у профилу испред цветне позадине.
Избор гардеробе био је за Манеа барем подједнако важан као и одабир модела. Следио је ставове писца Шарла Бодлера, који је задатак модерног сликара видео у томе да „ухвати поетичност савремене одеће“. Мане је био фасциниран актуелном женском модом и често је пратио своје пријатељице у париске модне салоне. За слику Пролеће набавио је код чувене модисткиње госпође Виро шешир украшен цвећем, а код госпође Деро одабрао тканину за хаљину.Антонен Пруст: Édouard Manet, Souvenirs, Након сеанси са Жаном Демарси у атељеу, замолио ју је да му позајми хаљину како би у њеном одсуству могао даље радити на површинама тканине. Од Жака-Емила Бланша забележено је колико се Мане трудио да на платну дочара свиленкасти сјај материје. Чак му је и плаво небо у позадини задавало потешкоће, јер се плашио да та боја не доминира превише.
Након што је завршио Пролеће, Мане се у оквиру низа посветио јесени. За то платно, такође настало 1881, позирала је његова 32-годишња пријатељица Мери Лоран. Она је данас мање позната по сценској каријери него као куртизана која је живела од издашних прихода богатих мушкараца.Франсоаз Кашин: Herbst у Réunion des Musées Nationaux Paris и Metropolitan Museum of Art New York: Manet, И њу је Мане већ раније портретисао. За слику Јесен (Музеј лепих уметности у Нансију) Мери Лоран је посебно набавила јакну опточену крзном у модној кући Чарлса Фредерика Ворта. Као и у Пролећу, позадина је и у Јесени украшена цвећем, с тим што она не стоји у баштенском амбијенту већ пред јапанским огртачем окаченим о зид. Историчарка уметности Мануела Б. Мена Маркес указала је на блиску везу жена и цвећа у Манеовом опусу. Већ на сликама из 1860-их година појављују се жене којима је цвеће декоративни атрибут. Тако лежећи акт Олимпија има цвет у коси, а на слици Балкон поред жене са цветним шеширом налази се расцветала биљка у саксији, постављена поред главног женског лика који седи. За Манеа су, како тврди Мена Маркес, цветови били природна допуна жени. Обоје одликује пролазна, нежна и чулна лепота, па чак и мирис у доба тешких парфема делује слично. Историчарка уметности Маријен Стивенс такође у Манеовим делима види изражен однос жене и цвећа. У Пролећу, сматра она, Жана Демарси израња попут цвета из зеленог лишћа позадине. Већ приликом представљања слике на Париском салону, новинар Морис де Сењер одушевљено је упоредио Жану Демарси са живим цветом: она није жена, већ букет., објављено у L’Artiste, јул 1882, стр. 21, цитирано према Џорџ Херд Хамилтон: Manet and his critics,
На Салону 1882. Мане је, поред Пролећа, изложио и велико платно Бар у Фоли-Бержеру (Кортаулд институт, Лондон). Оба дела су наишла на позитиван пријем критике, што за Манеа није било само по себи разумљиво, јер је претходних година често доживљавао одбацивање. Јесен није јавно приказао за живота, али је портретисана Мери Лоран ипак била присутна на Салону 1882 – појављује се, као и Жана Демарси, у гомили посматрача у позадини Бара у Фоли-Бержеру.Мери Лоран је жена у белој хаљини, а изнад десно седи Жана Демарси. Види и Metropolitan Museum of Art New York: Manet, Након Пролећа и Јесени, Мане није довршио замишљени циклус. Последњих месеци пред смрт 1883. био је сувише исцрпљен болешћу. Историчарка уметности Ен Кофин Хансон изнела је претпоставку да је слика Амазонка, плава позадина (Музеј Тисен-Борнемиса, Мадрид), за коју је позирала Анријета Шабо, требало да постане персонификација лета. Против те тезе, међутим, говори сведочење Манеовог кумчета Леона Ленхофа, по коме је за лето такође била предвиђена Жана Демарси, а за зиму Мери Лоран.
Манеове репродукције слике Пролеће
Слике Бар у Фоли-Бержеру и Пролеће, изложене на Париском салону 1882, одмах су постигле успех код публике. Критичар Гистав Гоеши замолио је Манеа 29. априла 1882. за репродукцију која би сутрадан илустровала приказ Салона у листу Le Soir. Мане је одговорио да не може направити цртеж Бара који би изоставио полутонове, али да ће урадити слику Жана. Међутим, таква репродукција се појавила тек 1. јуна 1882. у Gazette des Beaux-Arts. Мане је за ту сврху наручио обрнуту црно-белу фотографију слике. На полеђини фотографије на албуминском папиру затим је оловком исцртао контуре које су се назирале, а даља разрада цртежа изведена је тушем. Оригинална фотографија са цртежом на полеђини данас се налази у Фог музеју у Кембриџу (Масачусетс).Џулијет Вилсон-Баро: Jeanne – Der Frühling у Réunion des Musées Nationaux Paris и Metropolitan Museum of Art New York: Manet, Бакропис настао према том цртежу, без полутонова, познат је само као репродукција у Gazette des Beaux-Arts. Мане, изгледа, није био задовољан резултатом и ангажовао је Анрија Герара да изради други бакропис, али ни та верзија му није одговарала.Џулијет Вилсон-Баро: Jeanne – Der Frühling у Réunion des Musées Nationaux Paris и Metropolitan Museum of Art New York: Manet, Тај други бакропис умножен је тек после Манеове смрти, 1890, 1894, 1902. и 1905. године. Од тог отиска постоје бројне копије у јавним и приватним збиркама, а оригинална бакарна плоча чува се у Националној библиотеци Француске у Паризу.
Поред тога, Мане је од Шарла Кроа наручио колорну литографију. Репродукција у боји настала тробојном фотографијом појавила се у брошури Impressions de mon voyage au Salon de 1882 коју је објавио Ернест Ошеде. Фотографски отисак у боји према снимку уљаног платна приказује слику обрнуто. Била је то прва колорна фотогравура израђена поступком Шарла Кроа.Џулијет Вилсон-Баро: Jeanne – Der Frühling у Réunion des Musées Nationaux Paris и Metropolitan Museum of Art New York: Manet, Чини се да је репродукција, коју је одштампао Толмер, задовољила барем Шарла Кроа, који је у писму Манеу написао: „Подухват је надмашио сва очекивања. Веома сам срећан што сам завршне радове обавио према једном вашем делу.“