мини|Исус као Добри пастир; средина 3. века.
Историчност Исуса је дебата „на маргинама науке” и у популарној култури у вези са тим да ли је Исус историјски постојао или је био чисто митолошка фигура. Мејнстрим новозаветна наука игнорише хипотезу о непостојању и њене аргументе, будући да је питање историчности генерално решено у науци почетком 20. века, и општи консензус међу модерним научницима јесте да је Исус из Назарета постојао у Иродовском краљевству Јудеје (специфично у Галилеји) и каснијој Иродовској тетрархији у 1. веку н. е., на чијем животу и учењима је касније изграђено хришћанство. Међутим, научници праве разлику између „Христа вере” како је представљен у Новом завету и каснијој хришћанској теологији, и минималног „историјског Исуса”, о коме се готово ништа не може знати са сигурношћу.
Не постоји научни консензус у вези са историчношћу већине елемената Исусовог живота како су описани у Библији, и само два кључна догађаја из библијске приче о Исусовом животу су широко прихваћена као историјска, на основу критеријума непријатности, а то су његово крштење од стране Јована Крститеља и његово распеће по наређењу Понтија Пилата, иако је чак и наратив о крштењу доведен у питање. Поред тога, историчност натприродних елемената попут његових наводних чуда и васкрсења сматра се искључиво стваром „вере” или „теологије”, или њиховог одсуства.
Теорија о митском Христу, развијена у науци 19. века која је стекла популарну привлачност од прелаза у 20. век, јесте гледиште да је Исус чисто митолошка фигура и да је хришћанство почело веровањем у такву фигуру. Заговорници користе троструки аргумент развијен у 19. веку: да Нови завет нема историјску вредност у вези са Исусовим постојањем, да не постоје нехришћанске референце на Исуса из првог века и да је хришћанство имало паганске или митске корене. Идеја да је Исус био чисто митска фигура има статус маргиналне теорије у научним круговима и нема подршку у критичким студијама више од једног века, при чему већина таквих теорија пролази без признања или озбиљног ангажмана.
Академски напори из више области у библијским студијама да се утврде чињенице о Исусовом животу усавршени су кроз континуирану „потрагу за историјским Исусом”, а неколико метода се користи у процени аутентичности елемената јеванђелске приче. Критеријум вишеструке потврде се користи да се тврди како потврда из више независних извора потврђује његово постојање. Постоји најмање четрнаест независних извора за историчност Исуса од више аутора унутар века од Исусовог распећа као што су писма Павла (Исусовог савременика који је лично познавао очевице од средине 30-их година н. е.), јеванђеља (као биографије о историјским личностима сличне Ксенофонтовим Успоменама на Сократа); нехришћански извори попут Јосифа Флавија (јеврејског историчара и заповедника у Галилеји) и Тацита (римског историчара и сенатора). Вишеструки независни извори потврђују да је Исус заиста имао породицу.
Модерна наука
Постојање историјског Исуса Научници сматрају да је питање историчности генерално решено почетком 20. века, и слажу се да је јеврејски човек по имену Исус из Назарета постојао у Иродовском краљевству Јудеје у 1. веку н. е.Роберт М. Прајс (хришћански атеиста) који негира постојање Исуса слаже се да ово перспектива иде против ставова већине научника: Robert M. Price Jesus at the Vanishing Point у The Historical Jesus: Five Views уредили James K. Beilby & Paul Rhodes Eddy, 2009 InterVarsity, Од 18. века одржане су три одвојене научне потраге за историјским Исусом, свака са посебним карактеристикама и заснована на различитим истраживачким критеријумима, који су се често развијали током те фазе.Ben Witherington, The Jesus Quest: The Third Search for the Jew of Nazareth Jesus as a Figure in History: How Modern Historians View the Man from Galilee написао Mark Allan Powell Модерна научна истраживања о историјском Исусу фокусирају се на оно што је историјски вероватно или могуће о Исусу.John, Jesus, and History Volume 1 написали Paul N. Anderson, Felix Just and Tom Thatcher
мини|усправно=1.1|Део Мадабске мапе из 6. века која приказује две могуће локације крштења мини|Распеће Исусово како га је приказао сликар маниризма Ањоло Бронзино (око 1545.)
Исусова смрт и васкрсење изгледа да су били део једног од најстаријих кредоа како је пренео Павле, али не постоји научни консензус о већини елемената Исусовог живота како су описани у хришћанским и нехришћанским изворима. Реконструкције „историјског Исуса” су широко дебатоване због своје поузданости, и само два догађаја из овог историјског Исуса су била предмет „готово универзалног слагања”, а то су да је Исуса крстио Јован Крститељ и да је био распет по наређењу римског префекта Понтија Пилата (који је службовао 26–36. н. е.), иако је чак и наратив о крштењу доведен у питање. Професор теологије Џејмс Дан изјавио је да ове две чињенице „заузимају тако високо место на скали 'готово немогуће сумњати или порицати' историјских 'чињеница' да су очигледне полазне тачке за покушај да се разјасни шта и зашто је Исусова мисија.”
мини|Крштење Исусово од Хуана Фернандеза Наваретеа (16. век)
На основу критеријума непријатности, научници тврде да рана хришћанска црква не би измислила болну смрт свог вође.John P. Meier How do we decide what comes from Jesus у The Historical Jesus in Recent Research аутора James D. G. Dunn and Scot McKnight 2006 Научници се разликују у класификацији критеријума непријатности, било да га третирају као подскуп критеријума различитости или га третирају као сопствени критеријум. Критеријум непријатности се такође користи да се аргументује у корист историчности крштења Исуса,Who Is Jesus? аутора John Dominic Crossan, Richard G. Watts 1999 с обзиром на то да је Јован крштавао за опроштење грехова, иако је Исус виђен као безгрешан и то је Јована позиционирало изнад Исуса.Jesus as a figure in history: how modern historians view the man from Galilee аутора Mark Allan Powell Ипак, корисност критеријума непријатности такође је доведена у питање, јер ове различитости саме по себи не доказују да ове најстарије традиције такође нису измишљотине. Ипак, други научници користе друге методе поред критеријума као што су студије памћења за крштење и друге елементе Исусовог живота.
У својој популарној књизи Да ли је Исус постојао? (2012), амерички новозаветни научник Барт Ерман објаснио је:
Прави се разлика између „Исуса историје и Христа вере”, а историчност натприродних елемената каснијег наратива, укључујући његова наводна чуда или васкрсење, изван су домашаја историјских метода.
Теорија о митском Христу Теорија о митском Христу, која се развила унутар научних истраживања у 19. веку, јесте, према речима Џефрија В. Бромилија, гледиште да је „прича о Исусу део митологије” који не поседује „значајне тврдње о историјским чињеницама”. Барт Ерман сумира гледиште Ерла Доертија као тврдњу „да ниједан историјски Исус вредан тог имена није постојао, да је хришћанство почело веровањем у духовну, митску фигуру, да су јеванђеља суштински алегорија и фикција, и да ниједна појединачна идентификована особа није лежала у корену галилејске проповедничке традиције”.
Многи заговорници митицизма користе троструки аргумент развијен у 19. веку: да Нови завет нема историјску вредност у вези са Исусовим постојањем, да не постоје нехришћанске референце на Исуса из првог века и да је хришћанство имало паганске или митске корене.
Митицизам није стекао привлачност међу стручњацима. Теорија о митском Христу налази се на маргинама науке више од два века, са готово никаквом подршком од стране научника. Готово сви научници одбацују теорије о Исусовом непостојању или их сматрају оповргнутим.
Митицизам се критикује по бројним основама као што су то да га обично заговарају нестручњаци, због лоше науке, да је идеолошки вођен, због ослањања на аргументе из тишине, недостатка позитивних доказа, одбацивања или искривљавања извора, упитних или застарелих методологија, било због никаквог објашњења или дивљих објашњења о пореклу хришћанског веровања и раних цркава, и због застарелих поређења са митологијом.
Дејвид Гулота наводи да је модерно интересовање за митицизам „појачано интернет културом завера, псеудонауком и медијским сензационализмом”. Џастин Мегит, професор студија религије на Универзитету Кембриџ, делимично је приписао наглашено културно присуство митицизма популаризацији новог таласа науке који промовише ову идеју. Морис Кејси и Ерман примећују да су многи заговорници митицизма или атеисти или агностици.
Извори за историчност Исуса
мини|Провинција Јудеја током 1. века
Меметодолошка разматрања
Вишеструка потврда Критеријум вишеструке потврде посматра број раних извора који помињу Исуса и процењује поузданост тих извора. Да би се утврдило постојање особе без икаквих претпоставки, потребан је један извор од једног аутора (било присталице или противника); за Исуса, постоји најмање дванаест независних извора од пет аутора у првом веку од присталица и два независна извора од два аутора који нису присталице, од којих већина представља изворе који су постали канонски за хришћанство. Остали независни извори нису преживели.
Постоје хришћански извори о личности Исуса (Павлова писма и јеванђеља), а постоје и јеврејски и римски извори (нпр. Јосиф Флавије, Светоније, Тацит, Плиније Млађи) који помињу Исуса. Само од Павла, Јосифа Флавија и Тацита може се потврдити постојање Исуса заједно са општим временом и местом његове активности.
Такође постоје апокрифни текстови који су примери широке разноликости списа из раног хришћанства. Ово су додатни независни извори о Исусовом постојању, и они потврђују детаље пронађене у другим преживелим изворима као „темељ историјске традиције”. Савремени нехришћански извори у првом и другом веку никада не поричу постојање Исуса, и такође нема назнака да су пагански или јеврејски писци у антици који су се противили хришћанству доводили у питање постојање Исуса.Encyclopedia of theology: a concise Sacramentum mundi аутора Karl Rahner Van Voorst, Robert E (2000). Jesus Outside the New Testament: An Introduction to the Ancient Evidence. Eerdmans Publishing. Узимајући у обзир да су изворе о другим појединцима из првог века из Галилеје такође писали било присталице или непријатељи, извори о Исусу се не могу одбацити.
Рани датуми хришћанских усмених традиција и Павле Библијска наука претпоставља да су јеванђељске приче засноване на усменим традицијама и сећањима на Исуса. Ове традиције претходе преживелим јеванђељима деценијама, сежући до времена Исуса и времена Павловог прогона раних хришћанских Јевреја, пре његовог преобраћења.
Према британском библијском научнику и англиканском свештенику Кристоферу М. Такету, већина доступних извора су збирке раних усмених традиција о Исусу. Он наводи да историјска вредност традиција није нужно у корелацији са каснијим датумима састављања списа пошто чак и каснији извори могу садржати материјал ране традиције. Теолози Герд Тајсен и Анете Мерц наводе да се ове традиције могу датирати знатно пре састављања синоптичких јеванђеља, да такве традиције показују локално познавање региона и да су такве традиције експлицитно назване „сећањем”, указујући на биографске елементе који су укључивали историјске референце попут значајних људи из његовог времена. Према Морису Кејсију, неки извори, попут делова Јеванђеља по Марку, преводи су раних арамејских извора који указују на блискост са сведочењима очевидаца.
Павлове посланице (генерално датиране у период око 48–62. н. е.) најранији су преживели извори о Исусу. Павле додаје аутобиографске детаље као што су познавање и интеракција са очевицима Исуса, укључујући његове најинтимније ученике (Петра и Јована) и чланове породице (његовог брата Јакова) почев од око 36. године н. е., у року од неколико година од распећа (30. или 33. н. е.). Павле је био Исусов савременик и прилично потпун преглед Исусовог живота може се наћи кроз његова писма.
Поузданост извора