Класични теизам је теолошки и филозофски облик теизма који схвата Бога као крајњу стварност, коју карактеришу атрибути попут сведобрости, свемоћи и свезнања. Укорењен у античкој грчкој филозофији Платона и Аристотела, класични теизам представља Бога као божанство које је непроменљиво, бестрасно, трансцендентно и потпуно самодовољно. Ово схватање Бога наглашава божанску једноставност где су Божја суштина и постојање идентични — чинећи га фундаментално другачијим од свих створених ентитета.
Кроз историју, класични теизам је значајно обликовао доктрине главних религијских традиција, посебно унутар јудаизма, хришћанства и ислама. У јеврејској мисли, филозофи попут Филона и Мајмонида наглашавали су јединство и трансценденцију Бога, уско се усклађујући са принципима класичног теизма. Рани Црквени оци, попут Иринеја, Климента Александријског и Августина инкорпорирали су идеје класичног теизма у хришћанску теологију, успостављајући оквир који су касније дорађивали средњовековни мислиоци попут Томе Аквинског. Исламски филозофи попут Авицене и ел Фарабија усвојили су концепте класичног теизма како би артикулисали визију Бога као потпуно јединственог и изван људског поимања.
Упркос свом дубоком утицају, класични теизам је критикован на теолошким основама. Заговорници процесне теологије тврде да концепција Бога као непроменљивог бића не успева да обухвати динамичну и еволуирајућу природу света. Отворени теисти тумаче класичну доктрину свемоћи као ону која укључује силу и уместо тога предлажу уздржавање у божанској моћи.
Историјски развој мини|лево|Платон је поставио темеље за развој класичног теизма. Класични теизам је повезан са античком грчком филозофијом, посебно у делима Платона и Аристотела. Платонов концепт Идеје добра у делима као што су Држава и Тимеј пружио је рани модел трансцендентне, савршене стварности која стоји као крајњи узрок и извор свих других облика. Аристотел је даље развио ове идеје својим концептом непокретног покретача, као што је дискутовано у његовој Метафизици. Непокретни покретач је крајњи узрок сваког кретања у универзуму, који постоји као савршено, нематеријално и нужно биће. Ови рани филозофски развоји поставили су темеље за каснију формулацију класичног теизма, који ће инкорпорирати ове концепте у шири теолошки оквир.
Утицај неоплатонизма, посебно кроз дела Плотина, био је значајан у обликовању ране хришћанске мисли. Плотин је увео концепт „Једног”, неизрецивог, трансцендентног извора из којег произилази сва стварност, што је имало дубок утицај на ране хришћанске теологе. Црквени оци попут Августина Хипонског интегрисали су ове неоплатонистичке идеје са хришћанском доктрином, наглашавајући Божју једноставност, непроменљивост и свемоћ. Августинова синтеза хришћанског учења са платонистичком и неоплатонистичком филозофијом помогла је у успостављању интелектуалног темеља класичног теизма унутар хришћанске традиције.
Током средњовековног периода, класични теизам су даље дорађивали теолози попут Анселма Кентерберијског и Томе Аквинског. Анселмов онтолошки аргумент у делима као што је Proslogion аргументује у прилог постојању Бога као нужног бића, концепт који се поклапа са класичним теистичким погледом на Бога као самопостојећег и фундаментално другачијег од створених бића. Аквински је у свом делу Сума теологије пружио свеобухватну синтезу аристотеловске филозофије са хришћанском теологијом, развијајући кључне доктрине попут божанске једноставности, непроменљивости и вечности. Томиних Пет путева — пет доказа за постојање Бога — постали су централни аргументи у класичној теистичкој филозофији. Његово дело је изнедрило томистичку теолошку школу.
Периоди ренесансе и реформације донели су наставак бављења идејама класичног теизма, посебно када су научници поново преиспитивали античке текстове и интегрисали их са савременим верским дебатама. Упркос појави научних и филозофских изазова, класични теизам је остао доминантна перспектива, посебно унутар католичке традиције. Рад из ових периода поставио је темеље за текуће теолошке и филозофске расправе, осигуравајући континуирану релевантност класичног теизма у академским и верским контекстима.
Карактеристике Бога
мини|Тома Аквински је развио доктрину асеитета у свом делу Сума теологије. Класични теизам карактерише скуп основних атрибута који дефинишу Бога као апсолутног, савршеног и трансцендентног. Ови атрибути укључују асеитет, божанску једноставност, вечност, непроменљивост, сведоброст, свемоћ и свезнање, од којих је сваки развијан и усавршаван кроз векове филозофског и теолошког дискурса.
Асеитет
Асеитет се односи на Божје самопостојање и независност од било чега другог. Бог је неузроковани узрок, који постоји по нужди сопствене природе, и не зависи ни од чега спољашњег за своје постојање. Овај атрибут наглашава Божју апсолутну сувереност и идеју да све остало у универзуму зависи од њега. Асеитет такође имплицира да је Божја воља потпуно слободна и није ограничена ничим изван њега самог. Овај концепт је централан за класични теизам од раних црквених отаца и био је кључна тема у делима теолога попут Августина и Аквинског.
Божанска једноставност
Божанска једноставност је темељни концепт у класичном теизму, који тврди да Бог није састављен из делова, било физичких или метафизичких. За разлику од створених бића, која се састоје од различитих компоненти и атрибута, Божја суштина и постојање су идентични. То значи да сви Божји атрибути — попут свемоћи, свезнања и сведобрости — нису засебни квалитети већ су уједињени у Божјем једноставном бићу. Доктрина божанске једноставности осигурава да је Бог апсолутно један, недељив и да не подлеже било каквом облику композиције или промене. Овај концепт је најпознатије артикулисао Тома Аквински у делу Сума теологије.
Вечност
У класичном теизму, Бог је вечан, што значи да постоји изван времена и није подложан временском следоследу. Божја вечност се често схвата на два главна начина: као безвременост (где Бог постоји у вечном „сада” без пре или после) или као вековечност (где Бог постоји кроз сво време, али није њиме ограничен). Поглед на безвременост, који су заступали мислиоци попут Боетија и Аквинског, претпоставља да Божје акције нису ограничене временом, омогућавајући му да у потпуности познаје и ступа у интеракцију са временским догађајима, а да притом није везан њима. Овај атрибут наглашава Божју трансценденцију и његов јединствен начин постојања у поређењу са створеним поретком.
Непроменљивост
Непроменљивост Бога односи се на идеју да се Бог не мења током времена нити као одговор на било шта. У класичном теизму, схвата се да је Бог савршен, и свака промена би имплицирала кретање од или ка савршенству, што је немогуће за биће које је већ апсолутно савршено. Овај атрибут је уско повезан са божанском једноставношћу, јер би свака промена у Богу имплицирала да се он састоји од делова који се могу мењати. Непроменљивост Бога бране класични теисти као неопходну за Божје свезнање и свемоћ, осигуравајући да је Бог доследан и поуздан у својим делима и одлукама.
Сведоброст
Сведоброст, или савршена доброта, још је један суштински атрибут Бога у класичном теизму. Овај атрибут значи да је Бог морално савршен, отелотворује највише добро и представља крајњи извор свег добра. Класични теизам тврди да су све Божје акције усмерене ка добру и да је његова воља увек усклађена са оним што је морално исправно. Божја сведоброст такође имплицира да он брине за универзум који је створио на савршено праведан и пун љубави начин, пружајући темељ за морални поредак.
Свемоћ
Свемоћ се односи на Божји атрибут да је свемогућ. У класичном теизму, то значи да Бог може учинити све што је логички могуће. Свемоћ се не схвата као моћ да се учини логички немогуће, попут стварања квадратног круга, већ као капацитет да се оствари било које стање ствари које је логички кохерентно. Овај атрибут наглашава Божји врховни ауторитет и способност да управља целокупном творевином, делујући у складу са својом вољом без икаквих ограничења која су спољашња његовој природи.
Свезнање
Свезнање је атрибут Божјег свеобухватног знања. Класични теизам сматра да Бог зна све — прошлост, садашњост и будућност — на савршен и потпун начин. Божје знање се не стиче кроз учење или посматрање; напротив, оно је инхерентно његовој природи. Ово укључује знање о свим стварним догађајима, као и о свим потенцијалним сценаријима и исходима. Божје свезнање је уско повезано са његовим другим атрибутима, осигуравајући да су његово знање и акције савршени и непроменљиви.
У главним религијским традицијама Класични теизам је дубоко утицао на теолошке оквире главних религијских традиција, посебно хришћанства, јудаизма и ислама. Свака традиција је прилагодила основне атрибуте класичног теизма како би се уклопили у њен сопствени доктринарни и филозофски контекст, што је резултирало богатом разноликошћу интерпретација које ипак деле заједничке корене у античкој филозофској мисли.
Хришћанство upright|мини|Иринеј (–) је увео класични теизам у хришћанску теологију заједно са Климентом Александријским. Класични теизам је уведен у хришћанство већ у 2. веку преко Иринеја и Климента Александријског. Аутобиографско дело Августина Хипонског из 4. века, Исповести, садржало је утицаје платонизма и сматра се класично теистичким. Класични теизам је дубоко интегрисан у хришћанско схватање Бога, посебно кроз рад теолога попут Августина и Томе Аквинског.
Августин, под утицајем неоплатонизма, наглашавао је Божју непроменљивост, једноставност и вечност, видећи ове атрибуте као суштинске за разумевање Божје природе као крајњег извора свег бића и доброте. Аквински је даље развио ове идеје, систематски их инкорпорирајући у хришћанску доктрину кроз своју Сума теологије. Аквинскова синтеза аристотеловске филозофије са хришћанском теологијом постала је камен темељац хришћанске мисли, посебно у католицизму, и наставила је да утиче на хришћанску теологију све до данас.
У протестантским традицијама, иако класични теизам остаје утицајан, дошло је до извесног размимоилажења, посебно у наглашавању Божјег личног односа са човечанством и улоге божанског откровења кроз Свето писмо. Међутим, основни атрибути Бога, како су дефинисани у класичном теизму, и даље подупиру велики део протестантске теологије, посебно у традиционалнијим деноминацијама.
Јудаизам upright|мини|Филон Александријски (–) је увео класични теизам у јеврејску теологију. Класични теизам је уведен у јеврејску теологију пре почетка хришћанства од стране Филона Александријског. Међутим, у јудаизму, класични теизам је најближе повезан са делима средњовековних јеврејских филозофа попут Мајмонида. У свом делу Водич за збуњене, Мајмонид аргументује концепцију Бога која је фундаментално усклађена са принципима класичног теизма, посебно са божанском једноставношћу, непроменљивошћу и свемоћи. Мајмонид је био под дубоким утицајем аристотеловске филозофије и настојао је да је помири са јеврејском теологијом, што је довело до визије Бога који је трансцендентан, несазнатљив у својој суштини, а ипак интимно укључен у управљање универзумом.
Јеврејски класични теизам наглашава јединство и јединственост Бога, одбацујући било какав облик поделе унутар божанске природе. То је у складу са монотеистичким темељима јудаизма, који истичу сингуларност и недељивост Бога. Утицај класичног теизма у јудаизму очигледан је у континуираном наглашавању Божје апсолутне суверености и одбацивању антропоморфних описа божанског.
Ислам мини|лево|Ел Кинди (–) је увео класични теизам у исламску теологију. Исламска теологија је такође била обликована класичним теизмом, који је у исламску традицију уведен већ у 9. веку преко ел Киндија. Метафизика Авицене у његовом делу Књига исцељења представља концепцију Бога као нужног бића, чије је постојање идентично његовој суштини, уско се усклађујући са принципима божанске једноставности и асеитета.