Зграда „Аграрије” (изворно позната као Земљорадничка задруга „Аграрија” или Agrar-Import, а касније и као управна зграда и фабрика предузећа „Електролукс”) представља значајан архитектонски и индустријски комплекс смештен у улици Ласла Гала број 32 у Новом Саду. Овај комплекс, подигнут у периоду између 1938. и 1940. године, сматра се једним од најрепрезентативнијих и најбоље очуваних примера међуратне пословне и индустријске модернистичке архитектуре у главном граду Војводине. Састоји се од управне зграде, магацинског простора и пратећих дворишних објеката, а пројектовали су га истакнути новосадски архитекти Оскар Паквор и Павле Цоцек. Зграда одражава естетска и функционална начела безорнаменталне модерне, стила који је доминирао у градитељству тридесетих година 20. века.
Током последњих неколико деценија, након престанка рада индустријских погона, комплекс се нашао у средишту јавних и урбанистичких дебата поводом његове будуће намене, укључујући планове за његово рушење зарад изградње вишеспратница, што је изазвало реакцију стручне јавности и грађанских покрета који се залажу за очување индустријског наслеђа Новог Сада.
Историјат комплекса
Оснивање и развој „Аграрије” Земљорадничка задруга „Аграрија” (нем. Agraria) основана је 1922. године и представљала је важну економску и пољопривредну институцију југословенских Немаца (Подунавских Шваба) у међуратном периоду. Њена примарна делатност била је везана за откуп, складиштење и дистрибуцију различитих врста пољопривредних производа, пре свега житарица, хмеља и кудеље, који су били окосница привреде тадашње Војводине. Задруга се успешно развијала током двадесетих и тридесетих година 20. века, те се јавила потреба за изградњом наменског, модерног седишта које би објединило управне и складишне функције.
Локација за изградњу одабрана је у тадашњој Железничкој улици број 98 (данас улица Ласла Гала 32). Овај део града био је природни продужетак прве плански грађене новосадске индустријске зоне, смештене у непосредној близини тадашње железничке инфраструктуре, што је омогућавало лакши транспорт робе. Задруга је постојала и активно деловала све до 1944. године, када услед историјских и политичких промена на крају Другог светског рата престаје са радом.
Процес изградње и дозволе Архивски документи похрањени у Техничком архиву Скупштине Града Новог Сада детаљно сведоче о процесу изградње овог комплекса. Изградња се одвијала у две јасно дефинисане фазе.
Прва фаза обухватала је управну зграду Земљорадничке средишње задруге „Аграрија”. Пројекат је израдио архитекта Оскар Паквор, а извођач радова било је грађевинско предузеће „Паквор и Халер” (Paquor & Haller). О пројекту се расправљало 1. јуна 1938. године, након чега је грађевинска дозвола званично издата 8. јула исте године. Зграда је подигнута у изузетно кратком временском року, те је употребна дозвола издата већ 27. октобра 1938. године.
Друга фаза односила се на пространи спратни магацин у дворишту комплекса. Израда пројекта за магацин поверена је архитекти Павлу Цоцеку, чија је фирма „Цоцек и Рајман” (Czoczek & Reimann) била специјализована за индустријске и складишне објекте. Разлог промене пројектанта и извођача лежи управо у Цоцековој стручности за ову специфичну врсту архитектуре. Пројекат је датиран на 2. септембар 1939. године. Након расправе одржане 30. августа 1939. године, грађевинска дозвола је издата 3. октобра исте године. Употребна дозвола за магацински простор издата је 3. јуна 1940. године, чиме је комплекс у потпуности завршен.
Послератни период и „Електролукс” Након Другог светског рата, доласком нових власти и процесом национализације, комплекс мења власника и намену. Земљорадничка задруга „Аграрија” је укинута, а зграда прелази у државно власништво. У објекат се усељава предузеће „Електролукс” (касније фабрика), због чега локално становништво и данас често ову локацију назива тим именом.
Године 1953. извршена је значајна обнова и надоградња управне зграде. Оригинални план Оскара Паквора предвиђао је да зграда само делимично буде спратна, али је током ове реконструкције објекат надограђен дуж готово читавог уличног фронта, као и изнад дворишног крака. Овом интервенцијом је скраћена првобитно дужа тераса на првом спрату, а оригинална равна кровна конструкција замењена је новом, масивном армиранобетонском плочом. Магацински простор, који је првобитно био намењен складиштењу пољопривредних производа, прилагођен је и претворен у производно-магацински простор за потребе нове индустрије, али та промена није значајније нарушила његову конструктивну структуру.
Савремени статус и урбанистичке контроверзе У 21. веку, након затварања индустријских погона, комплекс је постепено губио своју примарну функцију. Зграда се нашла у власништву Града Новог Сада, под управом Градске управе за имовину и имовинско-правне послове. Иако објекат представља редак и добро очуван пример међуратне индустријске архитектуре због чега је уживао статус претходне заштите, нашао се на мети инвеститорског урбанизма.
Током 2024. и 2025. године, градске власти су иницирале измене Плана генералне регулације за овај простор, чиме би се омогућило рушење комплекса зарад изградње петоспратног стамбено-пословног објекта. Ове измене су обухватиле површину од 0,20 хектара. Иако је раније постојала иницијатива да се простор ревитализује и претвори у културно-уметнички центар, сличне намене као културне станице широм града, изменама регулације се предност дала комерцијалној станоградњи. Ово је изазвало оштре реакције и протесте грађанских удружења (попут покрета „Браво” и „Истина”), који су апеловали на очување историјског идентитета овог дела града и критиковали продају градске имовине која има архитектонски значај.
Архитектонска анализа комплекса
Комплекс у улици Ласла Гала 32 је изграђен у тада преовлађујућем стилу безорнаменталне модерне. Његова редукована и строго функционална структура представља јединствен градитељски ансамбл у Новом Саду, сведочећи о транзицији града ка модерним европским индустријским токовима.
Управна зграда (Оскар Паквор) Управна зграда „Аграрије” смештена је у низу на самој регулационој линији улице, непосредно уз некадашњи хотел „Оријент” (касније познат као кафана Piros csizma). Зграда је издуженог облика, са основом у виду обрнутог латиничног слова Л.
Фасaда је конципирана у духу модернизма — потпуно је лишена било какве орнаментике или декоративних елемената. Њена естетика почива на строгим геометријским линијама и пропорцијама. На фасадном платну истиче се дуги низ једноставних правоугаоних прозорских отвора који су усађени у раван зида, ослањајући се на равни венац који визуелно пресеца читаву фасаду по хоризонтали.
У приземљу објекта, оријентисаном ка улици, налазио се простор предвиђен за трговину или активности директно везане за откуп пољопривредних производа. Улаз у пространо унутрашње двориште решен је кроз широк ајнфорт пролаз постављен уз леву бразду парцеле. Сам приступ унутрашњости зграде омогућен је кроз краћи, полукружни степенишни тракт позициониран на дворишној фасади. Овај тракт води на спрат, али и у пространи подрумски простор који се простире испод већег дела главног корпуса зграде. Због своје управне намене, унутрашњи распоред просторија био је строго функционалан и оријентисан ка канцеларијском типу рада.
Дворишни магацин (Павле Цоцек) Други кључни објекат комплекса је двоетажни складишни простор (магацин), смештен у дну парцеле. Замишљен као грађевина неправилне Л-основе, магацин својим габаритом затвара дворишни простор, стварајући заокружену и заштићену градитељску целину са само једним улазом са улице.
Магацин карактерише дрвена међуспратна конструкција, прилагођена специфичним захтевима складиштења великих количина житарица и сувих пољопривредних производа. Иако је после Другог светског рата објекат претворен у производно-магацински погон за обраду метала, његова структура је издржала промену намене. Занимљив технички детаљ представља теретни лифт који је инсталиран још у време изградње 1939. године, а који је наставио да врши своју функцију деценијама касније током индустријске експлоатације.
Помоћни објекти У самом дворишту налазио се још један мањи објекат специфичне структуре, који је највероватније служио као пријавница и стражара. Овај објекат је у архитектонском смислу понављао полукружни облик степенишног тракта главне управне зграде, чиме је постигнут визуелни и стилски склад унутар дворишта. Након рата, овај простор је испражњен и коришћен као додатно складиште. Почетком педесетих година објекат је обновљен и делимично надограђен, те је претворен у мању занатско-индустријску радионицу за обраду метала. Сведочанства истраживача говоре да су се још у мају 1992. године у овом простору могли видети стругови и активни радници.
О архитектама
Комплекс „Аграрије” представља резултат рада двојице значајних представника новосадске међуратне архитектуре. Обојица су трагично настрадала недуго након Другог светског рата у заробљеништву у Совјетском Савезу.
Оскар Паквор Оскар Паквор (Oskar Paquor, понекад и Оскар Паквер) рођен је у Новом Саду 25. јула 1902. године. Након завршене Реалне гимназије у Вршцу, уписује Високу техничку школу у Бечу, где је дипломирао 1931. године. Већ наредне године, декретом Министарства грађевине Краљевине Југославије, диплома му је нострификована чиме му је званично одобрена архитектонска и грађевинска пракса на целој територији државе.
У периоду од 1934. до 1945. године, Паквор је био водећи пројектант и сувласник грађевинског предузећа „Паквор и Халер” (Paquor & Haller). Његова фирма се бавила пројектовањем и извођењем широке лепезе објеката — од стамбених и стамбено-пословних зграда, преко индустријских постројења, до јавних установа широм Војводине. Његов брат, грађевински инжењер Адалберт Паквор (1908—1987), био је такође укључен у струку и након рата је наставио каријеру у Аустрији. Оскар се 1937. године оженио Ани Захорај (Anny Zahoray).
Током Другог светског рата, услед опште стагнације и недостатка великих грађевинских пројеката, Паквор је радио на мањим обновама, доградњама и реконструкцијама. Његов живот трагично се завршио 2. априла 1946. године у логору Наљчик, у регији Кабардино-Балкарија у Совјетском Савезу.
Најзначајнија дела Оскара Паквора припадају струји поједностављене модерне и функционализма. Поред управне зграде „Аграрије” (1938), истичу се зграда немачке културне заједнице „Хабаг” (1932), објекат Немачке евангелистичке црквене општине (данас зграда Новосадског позоришта, изграђена 1940. године), као и бројне стамбено-пословне зграде у улицама Футошкој, Стојановићевој, Валентина Шупљикца, Железничкој, Светозара Марковића, Барона Бајића и на Малом Лиману (1935—1941). Његова архитектура представља врхунски пример регионалног модернизма, где је фокус стављен на поједностављивање процеса изградње и максималну функционалну искоришћеност унутрашњег простора.
Павле Цоцек Павле Цоцек (Pál Czoczek) рођен је у Новом Саду 19. јуна 1904. године. Он је био последњи у низу градитеља из чувене новосадске породице Цоцек, која је генерацијама уназад давала признате неимаре и грађевинаре чији је рад обликовао Нови Сад. Цоцек је студирао архитектуру у Будимпешти и Бечу. Почетком тридесетих година 20. века враћа се у родни град и врло брзо постаје један од најтраженијих локалних архитеката.
Био је сувласник угледне грађевинске фирме „Цоцек и Рајман” (Czoczek & Reimann). Углавном је пројектовао вишеспратне стамбене зграде намењене за најам. Само током тридесетих година подигао је преко двадесет стамбених објеката висине од две до четири етаже. Његов стил карактерише једноставна, безорнаментална архитектура блиска градитељству развијених европских провинција тог доба. Поред високе градње, Цоцек је оставио траг и у јавном простору Новог Сада — током 1937. године извео је делове урбаног мобилијара, попут огласних стубова и партерних уређења улица, од којих су неки опстали до данашњих дана.