thumb|Прво издање драме

Смрт трговачког путника () је позоришни комад из 1949. године који је написао амерички драмски писац Артур Милер. Представа је премијерно изведена 10. фебруара 1949. на Бродвеју, након чега је имала преко 700 извођења. Реч је о трагедији у два чина — чији је поднаслов „Одређени приватни разговори у два чина и Реквијем” — смештеној у Бруклин крајем четрдесетих година 20. века. Прича се одвија кроз колаж сећања, снова и расправа главног јунака Вилија Ломана, трговачког путника који је очајан својим животом и који очигледно тоне у сенилност.

Драма се бави различитим темама, као што су амерички сан, анатомија истине и неверство. Освојила је Пулицерову награду за драму и награду Тони за најбољи позоришни комад 1949. године. Од своје премијере, представа је на Бродвеју обновљена пет пута, освојивши три награде Тони за најбољу обновљену представу. Екранизована је десет пута. Позоришни критичар Џон Лар изјавио је 1999. да је ова драма, са 11 милиона продатих примерака, „вероватно најуспешнији модерни позоришни комад икада објављен”.

Радња Прича је смештена 1949. године у дому породице Ломан у Бруклину, који се налази ушушкан између типичних градских стамбених зграда.

Први чин thumb|Вили Ломан се враћа кући (Џон Гобау у верзији представе из 1950) Шездесеттрогодишњи трговачки путник Вили Ломан се изненада враћа кући усред ноћи, потпуно исцрпљен након неуспешног пословног пута у Бостон. Забринута због Вилијевог све горег психичког стања и недавне саобраћајне несреће у којој је за длаку избегао смрт, његова супруга Линда му предлаже да замоли свог шефа Хауарда да му дозволи рад у родном граду, како више не би морао да путује. Вили се жали Линди на њиховог сина Бифа, који има 34 године, а још увек није урадио ништа значајно у животу. Иако је Биф имао обећавајућу каријеру у средњошколском америчком фудбалу и бројне понуде за стипендије на престижним универзитетима, пао је на тесту из математике због чега није успео да упише факултет. Након тога је провео године лутајући по западном делу Сједињених Америчких Држава, радећи разне привремене послове без икаквог јасног циља.

Биф и његов млађи брат Хепи, који привремено борави код Вилија и Линде након Бифовог неочекиваног повратка са запада, евоцирају успомене на заједничко детињство. Разговарају о очевом менталном пропадању, које се огледа у његовој сталној неодлучности и маштарењу о средњошколским данима својих синова. Утом улази Вили, бесан што њих двојица никада ништа нису постигли у животу. У покушају да умире оца, Биф и Хепи му саопштавају како Биф већ сутрадан планира да изнесе једну амбициозну пословну понуду.

Други чин thumb|left|Вили вечера са синовима Сутрадан, Вили одлази у Хауардову канцеларију како би затражио посао у граду који не захтева путовања, док Биф одлази да изнесе своју пословну понуду, али обојица доживљавају неуспех. Хауард одлучно одбија да Вилију да посао у Њујорку, упркос његовим очајничким молбама и потпуно игноришући Вилијеве 34 године оданости компанији. Вили тада губи контролу, што се завршава његовим отказом када му Хауард саопшти да му је потребан дуг одмор и да му више није дозвољено да представља компанију Вагнер. Са друге стране, Биф сатима чека да га прими бивши послодавац Бил Оливер, који га се уопште не сећа и грубо га одбија. Сломљен због тога, Биф импулсивно краде Оливерово наливперо. Вили потом одлази у канцеларију свог комшије Чарлија, где наилази на Чарлијевог сина Бернарда — кога је некада, док су му синови били у средњој школи, арогантно отписивао као „анемичног” губитника. Бернард је сада богат и успешан адвокат који управо треба да заступа један случај пред Врховним судом, срећно је ожењен и има двоје деце. Бернард му открива да је Биф првобитно хтео да похађа летњу школу како би надокнадио тест из математике, али да се у Бостону, када је отишао да посети оца, догодило нешто што му је потпуно променило мишљење. Чарли тада нуди Вилију стабилан посао у ком не мора ништа да ради, али Вили то енергично одбија. Увређени Чарли му невољно даје новац да плати рату за животно осигурање, а Вили га шокира опаском да, на крају крајева, човек „вреди више мртав него жив”.

thumb|Породица Ломан

Хепи, Биф и Вили се састају на вечери у ресторану, али Вили одбија да чује лоше вести од Бифа и непрестано га прекида. Хепи покушава да наговори Бифа да слаже оца. Док Биф бесно покушава да исприча шта се заиста десило, Вили постаје све фрустриранији, повлачи се у тоалет ресторана и упада у флешбек о ономе што се догодило у Бостону оног дана када је Биф дошао да га посети: Биф је стигао у Бостон да замоли Вилија да убеди професора да му поклони прелазну оцену из математике како би могао да матурира. Међутим, Вили је у том тренутку био насамо са секретарицом, госпођицом Френсис. Биф је затекао полуголу жену у његовој соби и није поверовао у очеву измишљену причу којом је покушао да оправда њено присуство. Бесно га је одбацио као лажова и фолиранта пре него што је излетео напоље. Од тог тренутка, Биф потпуно мења мишљење о свом оцу, што га оставља без животног путоказа.

thumb|left|Сцена сахране

Биф у фрустрацији напушта ресторан, а за њим креће и Хепи у друштву две атрактивне девојке, госпођице Форсајт и Лете, остављајући збуњеног и сломљеног Вилија самог. Када се касније врате кући, Линда их грди што су напустили оца, док Вили остаје напољу и прича сам са собом. Биф покушава да се помири са Вилијем, али разговор брзо прераста у жестоку свађу. Биф отворено ставља до знања свом оцу да није створен за велика дела, наглашавајући да су обојица само обични, просечни људи осуђени да живе обичним животима. Свађа достиже врхунац када Биф загрли Вилија и почне да плаче, преклињући га да се окане нереалних очекивања. Уместо да заиста чује шта му син говори, Вили верује да му је Биф опростио и да ће кренути његовим стопама. Након што Линда оде у кревет, Вили последњи пут упада у халуцинацију, умишљајући да разговара са својим давно преминулим, богатим братом Беном. У Вилијевој глави, Бен „одобрава” план који је смислио — да одузме себи живот како би Биф добио новац од животног осигурања за покретање бизниса. Верује да ће му сахрана бити изузетно посећена, пуна поштовалаца, и да ће Биф остати „запрепашћен”. Вили потом брзо излази из куће, а Биф и Линда очајнички крикну када се зачује снажан звук паљења аутомобила који се затим удаљава и нестаје. Ауто доживљава удес и Вили остаје на месту мртав.

Последња сцена одвија се на Вилијевој сахрани. Линда и Хепи стоје затечени јер је на сахрану дошло јако мало људи — само породица, Чарли и Бернард, који током ове сцене ништа не говори. Биф остаје при своме да га више не занима да буде пословни човек као његов отац и одлучује да се врати на запад. Хепи, са друге стране, бира да крене очевим стопама. Линда, коначно ослобођена финансијских дугова, почиње да јеца, понављајући: „Слободни смо...” Сви излазе и завеса пада.

Ликови thumb|Ли Џ. Коб и Милдред Данок у телевизијској верзији Смрти трговачког путника из 1966.

Вилијам „Вили” Ломан: Трговачки путник из наслова комада. У представи се ни у једном тренутку не открива шта он заправо продаје. Има 63 године, несигуран је у себе и живи у сопственим илузијама. Кроз читав комад он лута између различитих раздобља свог живота, поново их проживљавајући у садашњости. Због својих година и све горег менталног стања, Вили на моменте делује детињасто. Линда Ломан: Вилијева верна супруга. Она стрпљиво слуша Вилијева нереална маштарења о будућности, иако се чини да и те како добро зна шта се у стварности дешава. Грди своје синове, нарочито Бифа, зато што не помажу оцу, и пружа подршку свом мужу чак и када се он лоше понаша према њој. Она прва схвата да Вили размишља о самоубиству. Биф Ломан: Вилијев старији син. Биф је имао обећавајућу средњошколску каријеру у америчком фудбалу, али је пао математику на завршној години, а потом је одустао од летње школе када је ухватио Вилија у прељуби са другом женом. Он се стално колеба између повратка кући, како би покушао да оствари очев сан и постане пословни човек, и потпуног игнорисања оца одласком на запад, где ужива радећи као помоћни радник на фарми. Биф крађе користи као начин да дође до било каквог доказа о успеху, па макар тај доказ био и лажан. Харолд „Хепи” Ломан: Вилијев млађи син. Читав живот је провео у сенци свог старијег брата Бифа, али и даље покушава да буде подршка породици. Води немиран живот као женскарош, а у каријери има велике амбиције — на послу чак прима и мито. Очајнички жуди за признањем својих родитеља, али га ретко добија. Његов однос са Линдом је затегнут; она га презире због начина живота који води. Чарли: Вилијев духовити, али добродушни комшија. Често позајмљује Вилију новац и игра карте са њим, иако се Вили према њему лоше понаша. Вили му завиди јер је Чарлијев син много успешнији од његових, али и зато што Чарли има сопствени бизнис. Током целог комада, Чарли нуди Вилију стабилан посао на ком не би морао ништа да ради, али Вили то сваки пут одбија, чак и након што изгуби претходни посао. Бернард: Чарлијев син. У Вилијевим флешбековима, он је приказан као типични штребер. Вили га тера да Бифу помаже на тестовима и доживљава га као „анемичног” губитника у поређењу са Бифом. Касније, Бернард постаје богат и успешан адвокат који је у срећном браку и чека другог сина — остварујући управо онај успех који је Вили желео за своју децу.

Позадина Повод за настанак овог комада био је случајни сусрет између Милера и његовог тече Менија Њумана, трговачког путника, кога је срео 1947. године у холу једног бостонског позоришта у којем се изводила представа Сви моји синови. Милер се касније присећао да је, када је угледао Менија у позоришту, могао да „види суморну хотелску собу иза њега, дуг пут који је превалио од Њујорка у свом малом ауту и безнадежну наду у предстојећи пословни дан”. Не осврћући се на Милеров поздрав, нити му честитајући на представи, Мени је само изустио: „Бадију иде јако добро”. Бади је био Менијев син, а Мени је Милера и његовог старијег брата видео као учеснике који „трче раме уз раме” са његова два сина у „некаквој трци која у његовој глави никада није престајала”. Када је као младић одлазио у посету код Менија, Милер се осећао „незграпно и непривлачно” и углавном би слушао „неку врсту алузија на то како ће му цео живот вероватно бити промашај”. Видевши га поново у Бостону, Мени је драмском писцу деловао толико „апсурдно” и „толико упетљано у сопствене фантастичне измишљотине”, да му је потпуно „обузео машту”. Недуго након тога, Мени је извршио самоубиство.

Милер је годинама размишљао о комаду који би говорио о трговачком путнику. Такође га је веома занимала симултаност прошлости и садашњости. Милер је тежио томе да „створи комад уопште без прелаза, са дијалогом који би једноставно прескакао са кости на кост костура који ни на тренутак не престаје да се гради — организам економичан попут листа и складан попут мрава”. Сам Милер је послужио као модел за лик младог Бернарда.

Теме Стварност и илузија Стварност и илузија су истакнуте теме у Смрти трговачког путника. Комад користи флешбекове како би приказао Вилијева сећања, али остаје нејасно колико су она заправо веродостојна. Он измишља лажи о сопственом и Бифовом успеху. Што се више препушта илузији, то му је теже да се суочи са стварношћу. Биф увиђа овај проблем и жели да погледа истини у очи. Кроз тај сукоб, драма показује на који начин амерички сан може бити обмана.

Трагедија У неколико наврата, Милер је ликове из овог комада упоредио са ликовима из грчких трагедија. Аутор је желео да покаже како обичан човек и они на високом положају имају много тога заједничког.