Хипотеза о несвестици (или хипотеза о привидној смрти) представља низ идеја које имају за циљ да објасне васкрсење Исуса, предлажући да Исус није умро на крсту, већ да је само пао у несвест, а касније је оживео у гробу. Према поборницима хипотезе о несвестици, појављивања васкрслог Исуса пред његовим ученицима након његовог васкрсења из мртвих су од стране његових следбеника само схваћена као појављивања након смрти; поборници хипотезе верују да је Исус наводно пао у несвест на крсту, преживео распеће, а затим повратио довољно снаге да се појави пред њима док је још био жив.
Ова и друге сличне теорије о Исусовом васкрсењу и сведоцима његовог васкрсења постале су популарне у западном свету након што су их први пут предложили неки западни аутори и филозофи из 18. и 19. века, укључујући Оскара Вајлда и Фридриха Шлајермахера; међутим, од последње деценије 19. века, већина библијских научника и академика одбацила их је као неосноване и неприхватљиве. Ова 200 година стара хипотеза наставља да буде предмет расправе у популарним круговима, али библијска научна литература сматра неспорним да је Исус умро током свог распећа.
18. и 19. век
Рани поборници ове хипотезе укључују немачког теолога Карла Фридриха Барта, који је око 1780. године сугерисао да је Исус намерно одглумио своју смрт, користећи лекове које му је обезбедио лекар Лука, како би се појавио као духовни месија и навео Израел да одбаци идеју о политичком месији. У овој интерпретацији догађаја описаних у Јеванђељима, Исуса је оживео Јосиф из Ариматеје, са којим је био повезан преко тајног реда Есена.
Око 1800. године, Карл Вентурини је предложио да група присталица обучених у бело — који су, заједно са Исусом, били чланови „тајног друштва” — није очекивала да он преживи распеће, али су чули стењање из унутрашњости гробнице, где је Исус повратио свест на хладном, влажном ваздуху. Затим су уплашили и отерали стражаре и спасили га.
Трећи рационалистички теолог, Хајнрих Паулус, писао је у делима од 1802. надаље да верује да је Исус пао у привремену кому и да се некако сам пробудио у гробници без туђе помоћи. Био је критичан према хипотези о визији и тврдио је да су ученици морали веровати да је Бог васкрсао Исуса. Фридрих Шлајермахер је подржао облик Паулусове хипотезе почетком 1830-их.
20. век Иако су је модерни научници одбацили као маргиналну теорију, хипотеза је остала популарна у разним делима псеудоисторије, као што су књига Мајкла Бејџента, Ричарда Лија и Хенрија Линколнa из 1982. Света крв, свети грал, књига Барбаре Тиринг из 1992. Исус и загонетка свитака са Мртвог мора и дело Мајкла Бејџента из 2006. Исусови списи.
Британски библијски научник Хју Џ. Шонфилд у својој књизи Пасхална завера из 1965. године износи сложену теорију да је целокупно распеће пажљиво испланирао и кореографисао сам Исус, укључујући и време разних догађаја који су водили до њега, тако да би провео само неколико сати на крсту пре него што би наступио шабат. И док је био на крсту, један од његових присталица, који је био присутан, дао би му воду (да угаси жеђ) помешану са леком који би га онесвестио; а Јосиф из Ариматеје, добро повезани присталица, скинуо би га са крста док је још био жив (али је изгледао мртав) како би га у тајности излечио.
Детаљнији списак поборника различитих хипотеза о несвестици:
Име Датум Књига РеференцаКарл Фридрих Барт1782.Briefe über die Bibel im Volkston: Eine Wochenschrift von einem Prediger auf dem LandeКарл Вентурини1800.Natürliche Geschichte des grossen Propheten von NazarethХајнрих Паулус1828.Das Leben Jesu als Grundlage einer reinen Geschichte des UrchristentumsМирза Гулам Ахмад1899.Jesus in IndiaO'Collins, Gerald; Kendall, Daniel . Хенри Лефман1904.The Mental Condition and Career of Jesus of NazarethLeffmann, Henry (1904). The Mental Condition and Career of Jesus of Nazareth Examined in the Light of Modern Knowledge. Philadelphia.Ернест Бруам Докер1920.If Jesus Did Not Die on the Cross. M. Evans & Company. Харви Спенсер Луис1929.The Mystical Life of JesusВернер Хегеман1933.Christ Rescued. Baker Book House. Суфи М. Р. Бенгали1946.The Tomb of JesusBengalee, Sufi Matiur Rahman (1963 edition). The Tomb of Jesus. Ahmadiyya Muslim Association.Хваџа Назир Ахмад1952.Jesus in Heaven on EarthРоберт Грејвс и Џошуа Подро1957.Jesus in RomeХју Џ. Шонфилд1965.Пасхална завера (енгл. The Passover Plot)Рејмонд В. Бернард1966.The Secret Life of Jesus the EsseneАзиз Кашмири1968.Christ in KashmirДонован Џојс1972.The Jesus ScrollАндреас Фабер-Кајзер1977.Jesus Died in Kashmir. Мајкл Бејџент, Ричард Ли и Хенри Линколн1982.Света крв, свети гралЏ. Данкан М. Дерет1982.The Anastasis: The Resurrection of Jesus as an Historical EventПол Ц. Папас1991.Jesus' Tomb in India: The Debate on His Death and Resurrection. Фида Мухамед Хаснаин1994.A Search for the Historical JesusХолгер Керстен1994.Jesus Lived in IndiaБарбара Тиринг1994.Исус човекКенет В. Хоскинг1995.Yeshua the Nazorean: The Teacher of Righteousness. Eerdmans Publishing. Абубакр Бен Ишмаел Салахудин2001.Saving the Savior: Did Christ Survive the Crucifixion?. Лена Ајнхорн2007.The Jesus Mystery. Јоханес Фрид2019.. Verlag C.H. Beck.
Покрет Раџниш Индијски филозоф Раџниш такође је тврдио да је Исус преживео распеће, а његов аргумент је сличан хипотези о несвестици.
Исламске перспективе
Велики поборник хипотезе о несвестици у модерном добу био би муслимански проповедник Ахмед Дидат из Јужне Африке, чија је књига Распеће или рас-фикција (енгл. Crucifixion or Cruci-fiction) нашироко штампана и дистрибуирана широм муслиманског света. by Ahmed Deedat Он критички сагледава догађаје у четири Јеванђеља и теоретише о алтернативном сценарију онога што се заиста догодило, сценарију који је веома сличан хипотези о несвестици.
Још један савремени муслимански учењак, Закир Наик, такође је користио ове хипотезе у дебати са пастором Рукнудином Хенријем Пиом.
Стварни исламски став о теми распећа више личи на хипотезу о замени, што је истакнуто у стиху из Курана: „и због њихових речи: ’Ми смо убили Месију, Исуса, сина Маријиног, Алаховог посланика.’ Али нису га убили нити су га распели, већ им се тако учинило. Чак и они који се о томе споре у сумњи су; они о томе немају поузданог знања осим нагађања. Али га сигурно нису убили.”
Перспектива Ахмадије Према списима Мирзе Гулама Ахмада с краја 19. века, оснивача покрета Ахмадија, теолошка основа ахмадијског веровања је да је Исус био само „у несвестици” када је скинут са крста. Ахмад је тврдио да је, када је Исус скинут са крста, запао у стање слично стању „несвестице” Јоне у трбуху рибе. Мирза Гулам Ахмад је протумачио фразу у Поновљеним законима 21:23: kī qilelat Elohim taluy, „... јер је обешени проклетство Божије”, као сугестију да „Бог никада не би дозволио да један од Његових истинских пророка буде брутално убијен на тако понижавајући начин као што је распеће”. Након његовог страдања, Исус је излечен од својих рана посебном ’Исусовом машћу’ ().
Аргументи за хипотезу Кратко задржавање Исуса на крсту Било је неуобичајено да распети здрави одрасли мушкарац умре у времену описаном у Јеванђељима; Јеванђеље по Марку извештава да је Исус био распет у девет ујутро и да је умро у три поподне, односно шест сати након распећа. Понтије Пилат је био изненађен када је чуо да је Исус тако брзо умро (Марко 15:44). Неки тврде да је просечно време патње пре смрти распећем износило 2–4 дана; штавише, филозоф из 17. века Јустус Липсијус тврдио је да су жртве распећа преживљавале чак и до 9 дана.
Тачно трајање распећа до тренутка смрти зависило би од врсте распећа, количине губитка крви која је већ нанета бичевањем и шибањем извршеним претходно, као и од општег физичког здравља особе која се погубљује.
Савремена наука је такође бацила одређену сумњу на општеприхваћени приказ Исуса прикованог ексерима за крст, насупрот уобичајенијем методу везивања руку и ногу жртве за крст. Овај скептицизам произлази из чињенице да ниједно од јеванђеља не помиње експлицитно да је Исус био прикован за крст, већ се претпоставља да се то догодило, на основу извештаја о ранама на рукама васкрслог Исуса. Само помињање рана налази се једино у Јеванђељу по Јовану.
Недостатак извештаја очевидаца о Исусовом мртвом телу Према јеванђеоским извештајима, очевици нису пријавили да су видели Исусово мртво тело након његовог распећа. Нема забележених сложених погребних аранжмана нити јавног гледања леша. Исусово тело је скинуто са крста и предато у надлежност његовог џелата, Понтија Пилата. Убрзо након тога, Пилат је предао Исусово тело члану јеврејског већа, Јосифу из Ариматеје, богатом човеку и тајном Исусовом следбенику. Јосиф из Ариматеје, заједно са фарисејем по имену Никодим, умотавају Исусово тело у ланено платно и преносе га у оближњу гробну комору затворену каменом.
Јеврејски верски закон (халаха) забрањује балсамовање, и стога Јевреји генерално сахрањују своје мртве што је пре могуће: „Јеврејске сахране одвијају се што је брже могуће, следећи принцип поштовања мртвих (k'vod hamet).” by Lisa Alcalay Klug at the Jewish Federations of North America.
Пребацивање Исусовог тела од стране локалних власти у руке богатог утицајног следбеника и брза сахрана дају подршку хипотези о несвестици, омогућавајући да се онесвешћени Исус уклони са крста, брзо сакрије од очију јавности и да му се пружи простор за опоравак од страдања у надземној гробној комори на приватном поседу.
Контрааргументи Насупрот томе, савремени скептици у вези са тврдњама о несвестици, попут дијагностичара др Александера Метрела, тврде да је немогуће да је Исус преживео распеће и да је то „фантастична теорија без икакве могуће основе у стварности.” Даљи пример се може наћи у темељној анализи коју је спровео Часопис Америчког медицинског удружења (JAMA), који је закључио да је Исус врло вероватно био мртав чак и пре него што му је копље забодено у ребра, те да је свака хипотеза о несвестици потпуно непомирљива са савременом медицинском науком.
Исусово здравствено стање Хипотезу о несвестици критиковали су многи, укључујући медицинске стручњаке који су, на основу извештаја датог у Новом завету, закључили да је Исус дефинитивно био мртав када је скинут са крста. Многи други сматрају мало вероватним да би Исус био способан да инспирише веру код оних који су га видели након што је једва преживео распеће, укључујући рационалистичког теолога из 19. века Давида Штрауса, који је написао: „Немогуће је да је биће које је полумртво испузало из гробнице, које је гмизало около слабо и болесно и коме је било потребно медицинско лечење... могло оставити на ученике утисак да је он победник над смрћу и гробом, Принц живота: утисак који је лежао у основи њихове будуће службе.”, vol. 1, 2nd edition ,
Медицински аргументи Медицински ауторитети В. Д. Едвардс, В. Џ. Гејбел и Ф. Е. Хосмер понудили су следећу анализу у вези са грчким језиком Новог завета и медицинским подацима: Исус из Назарета је прошао кроз јеврејска и римска суђења, био је бичеван и осуђен на смрт распећем. Бичевање је произвело дубоке раздеротине сличне пругама и знатан губитак крви, и вероватно је поставило сцену за хиповолемијски шок, о чему сведочи чињеница да је Исус био превише ослабљен да би носио попречну греду (patibulum) на Голготу. На месту распећа, његови зглобови су приковани за попречну греду, а након што је попречна греда подигнута на усправни стуб (stipes), његова стопала су прикована за стуб. Главни патофизиолошки ефекат распећа био је ометање нормалног дисања. Сходно томе, смрт је првенствено последица хиповолемијског шока и асфиксије услед исцрпљености. Исусова смрт је осигурана убодом војниковог копља у његов бок. Савремена медицинска интерпретација историјских доказа указује да је Исус био мртав када је скинут са крста., by William D. Edwards, MD; Wesley J. Gabel, MDiv; Floyd E. Hosmer, MS, AMI (whole JAMA article in PDF file format).