Андрија Мирковић, 1879 – 14. мај 1913) био је аустроугарски држављанин српског порекла. Он је једини затвореник икада погубљен стрељањем у америчкој савезној држави Невади. Био је осуђен на смрт због убиства с предумишљајем Џона Греговича у Тонопи, у Невади. Мирковић је сматрао да му дугују више новца од Греговичевог управљања заоставштином његовог покојног рођака и прибегао је решавању ствари тако што је избо Греговича на смрт.

Закон из 1911. године, који је донела Скупштина Неваде, дозвољавао је осуђенику на смрт да бира да ли ће умрети стрељањем или вешањем; тај закон је укинут 1921. године. Мирковић је инсистирао на стрељању, тврдећи да вешање често траје предуго. Након што управник Државног затвора Неваде, Џорџ В. Кауинг, није успео да пронађе пет људи да формирају стрељачки вод, наручена је и направљена машина за стрељање како би се погубљење извршило.

Позадина мини|Мирковићев рођак је погинуо у руднику Тонопа Белмонт у фебруару 1911. Андрија Мирковић је био 31-годишњи рудар и који се недавно доселио у САД из Аустроугарске. Мирковић је слабо знао енглески и био је једва писмен на свом матерњем српском дијалекту. Његов рођак Кристофер Мирковић је погинуо у пожару у руднику Тонопа Белмонт 23. фебруара 1911. године. Пошто Кристофер није имао тестамент, његова заоставштина је предата јавном администратору округа Нај, Артуру Х. Кинану. На препоруку окружног тужиоца Џејмса А. Сандерса, Андрија Мирковић и преживели Кристоферови рођаци, Васо и Марија, састали су се са Џоном Греговичем 10. маја 1911. године. Грегович, који је такође користио презиме Грегори, био је Србин из Кастеластве (данашњи Петровац), који је водио случајеве других српских рудара погинулих у пожару. Мирковић, који није био упознат са законима о оставини у Невади, почео је да псује Греговича и Сандерса јер је био фрустриран што не може сам да преузме контролу над заоставштином.

У тренутку његове смрти, заоставштина Кристофера Мирковића укључивала је 520 долара у готовини и одштету од 2.000 долара од компаније Тонопа Белмонт. Дана 17. јула 1911. године, Грегович је издао чек на 50 долара Андрији Мирковићу, а затим још један чек на 1.742,50 долара Васу и Марији 22. јула. На заоставштину је додато 507,32 долара за новчане упутнице на Кристоферово име. Након што су плаћене правне и административне таксе, у заоставштини је остало 966,25 долара нерасподељених средстава. Мирковић је веровао да му се дугује више новца и његови захтеви су прерасли у претње Греговичу. Дана 14. новембра 1911. године, Грегович је затражио од окружног судије Питера Џ. Самерса да буде разрешен дужности извршиоца заоставштине. Осећајући се превареним, Мирковић се заклео да ће узети ствар у своје руке. У то време, јужнословенски имигранти су традиционално решавали несугласице у рударским камповима употребом ножа.

Смрт Џона Греговича мини|лево|Тонопа, Невада, место где је Мирковић убио Џона Греговича у мају 1912. Рано ујутру 14. маја 1912. године, Грегович је био на железничкој станици Тонопа и Голдфилд да наплати рачун за намирнице и разговарао је са човеком по имену Џ. Р. Мастерсон. Мирковић је дошао на станицу са гробља да види ко стиже јутарњим возом. Када је угледао Греговича на перону, Мирковић је рекао: „Средићу те, стари копиљане!” Затим је убо Греговича ножем у груди и препоне, пробушивши му плућно крило и пресекавши бутну артерију. Мастерсон је успео да стегне артерију хемостатом из своје лекарске торбе. Заменик шерифа Вилијам Вокер је одмах ухапсио Мирковића, који му је рекао да је оружје његово и да му је Грегович узео новац. Упркос напорима лекара, Грегович је преминуо од шока у 13:00 часова у Рударској болници. У затвору округа Нај, Мирковић је рекао шерифу Еду Малију да је „желео да Џон Грегович умре”, иако га Мали није упозорио да би такве изјаве могле бити искоришћене против њега на суду.

Суђење и пресуда мини|Мирковић је осуђен у Судници округа Нај 15. јуна 1912. На саслушању пред великом поротом следећег дана, судија округа Нај Марк Р. Аверил је одбио кауцију, јер се Мирковићев случај односио на капитално убиство. Џорџ Б. Тачер је био Мирковићев адвокат постављен по службеној дужности, али је морао да напусти град 1. јуна 1912. године ради Државне конвенције демократа у Фалону. Аверил је затим поставио Патрика М. Боулера да заступа Мирковића док се Тачер не врати 5. јуна. Случај је водио окружни тужилац Сандерс. Сведоци су изјавили да је Мирковић упућивао претње Греговичевом животу и да је једном избачен из Греговичевог пословног простора. У својој завршној речи Сандерс је изазвао пороту састављену само од мушкараца да има „мушкости” да „брани закон моје земље и њеног слободољубивог народа” или ћемо у супротном „можда једноставно дигнути у ваздух ову стару судницу. Можда једноставно скинемо његову Висост са клупе и кажемо да немамо закон у округу Нај.”

Дана 15. јуна 1912. године, Мирковић је осуђен за убиство с предумишљајем. На смрт га је осудио судија Аверил. Мирковић се укрцао на воз за Државни затвор Неваде у Карсон Ситију 17. јуна у пратњи шерифа Малија и управника затвора Џорџа В. Кауинга. Мирковић се опростио речима: „Почастиће ме тушем хладног олова.” Позлило му је током путовања и молио је своје чуваре да га одмах упуцају, не схватајући да ће адвокати улагати жалбе у његово име.

Адвокат Џеј Е. Мекнамара је тврдио пред Врховним судом Неваде да је Сандерс непоштено утицао на пороту изјавом: „Зашто, господо поротници, ако својом пресудом не можете да изрекнете смртну казну овом оптуженом, ја кажем, хајде да васкрснемо старог Кејсија [који је убио госпођу Хислоп у Голдфилду] и пустимо га да поново живи.” Међутим, жалба је одбијена и пресуда нижег суда је потврђена, при чему је судија Пет Макеран био изузет из мишљења.

Погубљење Државни затвор Неваде био је одређен као државна установа за вешања од 1903. године. На наговор мормонског становништва, Скупштина Неваде донела је закон 1910. године који је ступио на снагу у јануару 1911. године, а који је дозвољавао осуђеницима на смрт да бирају између погубљења стрељањем или вешања. Само су Мирковић и још један затвореник изабрали стрељање. Међутим, казна том другом затворенику је преиначена. Управник Кауинг је покушао да одговори Мирковића од те одлуке. Мирковић није желео да буде обешен и инсистирао је да буде упуцан, тврдећи да би то било брже. Кауинг се суочио са проблемом да испоштује заказани датум погубљења 29. августа 1912. године, јер није могао да пронађе пет стрелаца вољних да учествују у стрељачком воду.

Машина за стрељање мини|лево|upright|Денвер С. Дикерсон надгледао је погубљење. Држава је затим наручила сталак са пушкама који је требало да буде постављен на рам од стране једне источне убојне ливнице. Машина за погубљење тешка 1000 фунти (450 кг), названа „челична стрељана”, укључивала је три пушке Саваж Модел 1899 калибра .30-30 са пригушивачима Максим. Када је уређај стигао у затвор, Кауинг више није желео да има икакве везе са погубљењем и поднео је оставку. Денвер С. Дикерсон, бивши гувернер Неваде и реформатор затвора, постављен је за новог управника. Дана 13. маја 1913. године, затворски капелан Лојд Б. Томас из Епископалне цркве Светог Петра у Карсон Ситију, Невада, неуспешно је апеловао на Одбор за помиловања за преиначење Мирковићеве казне.

„Машина за стрељање” је дизајнирана да буде напуњена са два смртоносна метка и једним маневарским метком, од којих је сваки повезан са спиралним опружним механизмом. Уређај је могао да се активира пресецањем три канапа, од којих би само један опалио пушке. Овакав дизајн је требало да спречи да тројица насумично изабраних затворских чувара знају ко ће бити одговоран за испаљивање смртоносног хица. Ујутро 14. маја, тројица чувара су ушла у простор за пуцање, а затим је 12 позваних сведока пуштено у одређени ограђени простор у дворишту. Мирковић је одбио понуду управника Дикерсона за повез на очима и руковао се с њим, изјавивши: „Много сам Вам захвалан. Били сте добри према мени.” Мирковић је затим везан за столицу причвршћену за платформу испред машине. Затворски лекар, Доналд Т. Меклин, поставио је мету у облику срца на Мирковићеве груди. Нишан на напуњеним пушкама је намештен на срце оптуженог, и сваки чувар га је проверио. Мирковић је опсовао име судије Аверила и рекао: „Умирем као војник” пре него што је упуцан.

Последице мини|Пушке из машине којом је упуцан Мирковић сада се налазе у Државном музеју Неваде у Карсон Ситију. Доктор Меклин је констатовао да је смрт била тренутна. Аутопсија је открила два мека зрна на удаљености од 2/3 инча (17 мм) једно од другог у Мирковићевом срцу. Пречасни Томас је одржао неформалну службу на затворском гробљу тог поподнева. Мирковићево тело је сахрањено у боровом ковчегу истог дана.

У извештају Скупштини Неваде из 1915. године, Дикерсон је навео да су, упркос његовим личним резервама, „погубљења стрељањем нешто мање варварска од вешања и имају додатну предност што елиминишу многе могућности за грешке.” Међутим, машина за стрељање никада више није коришћена и стављена је у складиште поред затворског каменолома. У јулу 1942. године, донирана је са 50 тона старог гвожђа за акцију прикупљања током Другог светског рата. Пушке из машине пронађене су током пописа затворске оружарнице у јуну 1977. године и дониране Државном музеју Неваде у Карсон Ситију.

Види још Смртна казна у Невади Списак убистава у Невади Смртна казна у Сједињеним Државама Џи Џон Мираднино упозорење

Референце

Литература

Спољашње везе Досијеи затвореника Државног затвора Неваде: Андрија Мирковић у Државној библиотеци и архиви Неваде Држава Невада против Андрије Мирковића, 35 Nev. 485 - 1913

Категорија:Рођени 1870-их Категорија:Умрли 1913. Категорија:Црногорци погубљени у иностранству