Ираван, такође познат као ИраватSörensen (1902) стр. 345 индексира име као Irāvat. и Иравант, мањи је лик из хиндуистичког епа Махабхарата. Син пандавског принца Арџуне (једног од главних јунака Махабхарате) и нага принцезе Улупи, Ираван је централно божанство култа Кутантавар (Кутандавар) — што је уједно и име које му се најчешће даје у тој традицији — и игра велику улогу у секти Драупади. Обе ове секте су тамилског порекла, из региона земље где се поштује као сеоско божанство и познат је као Араван. Он је такође бог заштитник познатих трансродних заједница званих Али (такође Аравани на тамилском и хиџра широм Јужне Азије).
Махабхарата приказује Иравана како умире херојском смрћу 8. дана 18-дневног рата на Курукшетри (рат из Махабхарате), што је главна тема епа. Међутим, јужноиндијске традиције имају додатну праксу одавања почасти Аравановим саможртвовањем богињи Кали како би се осигурала њена наклоност и победа Пандава у рату. Кутантаварска традиција се фокусира на један од три благослова које је Аравану подарио бог Кришна у част овог саможртвовања. Араван је тражио да се ожени пре смрти. Кришна му је испунио овај благослов у свом женском облику, Мохини. У Кувагаму (Тамил Наду), овај догађај се реконструише током 18-дневног фестивала, прво кроз церемонијално венчање Аравана са Алијима (хиџрама) и мушким сељанима (који су се заветовали Аравану), а затим кроз њихово удовиштво након ритуалне реконструкције Араванове жртве.
Традиција Драупади наглашава други благослов: Кришна дозвољава Аравану да сведочи целом трајању рата из Махабхарате кроз очи своје одсечене главе. На још једном 18-дневном фестивалу, церемонијална глава Аравана подиже се на стуб како би сведочила ритуалној реконструкцији рата. Араванова глава је чест мотив у храмовима Драупади. Често је то преносива дрвена глава; понекад чак има сопствено светилиште у храмском комплексу или се поставља на углове кровова храма као чувар од духова. Араван се обожава у облику своје одсечене главе и верује се да лечи болести и изазива трудноћу код жена без деце.
Ираван је познат и у Индонезији (где се његово име пише Ираван). Независни скуп традиција развио се око Иравана на главном острву Јава где, на пример, он губи своју повезаност са Нагама. Засебне јаванске традиције представљају драматичан брак Иравана и Титисари, Кришнине ћерке, и смрт која је резултат замене идентитета. Ове приче се приповедају кроз традиционално јаванско позориште (вајанг), посебно у представама позоришта сенки познатим као вајанг кулит.
Етимологија и друга имена
Према санскртско-енглеском речнику Монијера Вилијамса (1899), име Ираван (, ), које се такође пише Irawan, формирано је од корена Ирават (इरावत्, ).putem сандија са ономастичким суфиксом आन्. Ираван је мушки номинатив једнине коренског облика Ирават. Корен Ирават је изведен од Irā (इरा) — уско повезано са Iḍā (इडा) — што значи „који поседује храну”, „обдарен намирницама” или, у ширем смислу, „удобан” (као што се користи у Махабхарати и ригведским и атхарваведским списима). Алф Хилтебајтел, професор религије на Универзитету Џорџ Вашингтон,Види за профил Алфа Хилтебајтела. сугерише да је санскртско име Ираван или Иравант изведено из Iḍā-vant, „онај који је поседовао Iḍā”. Француска индолошкиња Мадлен Бијардо описује религиозну употребу речи Iḍā као референцу на „жртвену супстанцу коју конзумирају учесници, из које проистиче сва плодност жртве”. На основу ове дефиниције, Бијардо закључује да Иравант значи жртва у Махабхарати. Iḍā се такође користи на другим местима за означавање супстанце за коју се надмећу Деве (богови) и Асуре (демони).Hiltebeitel (1988) p. 320, Мадлен Бијардо је цитирана на тој страници.
Ираван је генерално познат као Араван (, Aravāṇ), такође писан као Aravaan у јужној Индији. Он се поштује као божанство у два јужноиндијска хиндуистичка култа: култу Кутантавар (посвећеном искључиво Аравану) и култу Драупади (Араванове маћехе и Арџунине супруге). У сопственом култу, Араван је познат и као Кутантавар (கூத்தாண்டவர்), што потиче из легенде у којој Кутантавар убија демона Кутачурана. Ово име се понекад пише као Kuttandar, Khoothandavar или Koothandavar.
Верује се да је јужноиндијско, тамилско име Араван популарно изведено од речи aravam (அரவம்) (змија). Араванова повезаност са змијама очигледна је и у његовој иконографији.
Иконографија
мини|Ираванова глава, Музеј азијских цивилизација, Сингапур|алт=Крунисана мушка дрвена глава са великим очима и ушима, ваишнавским тилаком, густим обрвама и великим брковима. Има црвенкасту кожу и два велика очњака који висе ниже од доње усне. Очи су му широм отворене и има велике уши у облику слова С које сежу до браде. У тамној позадини, на задњем зиду под осветљењем су приказане слике.
Араван се у храмовима увек обожава у облику своје одсечене главе. Обично је приказан са брковима, израженим очима и великим ушима. Типично, такође носи конусну круну, ваишнавски тилак на челу и минђуше. Араван се често приказује са капуљачом кобре преко круне, главама кобри које извиру кроз круну или змијом која излази иза круне. Чак и главна икона у Кувагаму садржи змију на Аравановој круни, потврђујући нага порекло његове мајке Улупи.
Још једна препознатљива карактеристика Араванове иконографије је присуство демонских очњака. Иако централна икона у Кувагаму нема такве демонске зубе, они су редовно обележје већине слика у култу Драупади, где се Араванове демонске црте наглашавају.
Иконе Араванове главе су или обојене или необојене преносиве иконе за процесије; чувају се заједно у храмовима његових светилишта. Кувагам, Котадај, Котатај и Пилајаркупам имају иконе офарбане са црвеним лицем и вишебојним украсима. Необојене слике од црног камена Араванове главе могу се видети у Котатају, Мадукарају и Пилајаркупаму.Hiltebeitel (1998) pp. 152, 160, 162, 165 за слике у КувагамуВиди фотографије храма у Мадукарају на Види фотографије храма у Котадају на Види фотографије из Пилајаркупама на Види фотографије из Деванампатинама на
Неке слике такође приказују Араваново жртвовање. У овим сценама често је приказан како се клања Кали, док му глава тек треба бити одсечена; или, као на једној слици из Совкарпета, самообезглављени Араван држи и мач и своју одсечену главу, нудећи ову другу богињи.Види Hiltebeitel (1991) pp. 254–56, 268; Hiltebeitel (1988) p. 249 за слике култа Драупади.
Историјски развој
Ираван се први пут појављује као споредан лик у Махабхарати као син Арџуне, главног јунака епа. Позадина Махабхарате указује на датум који је „након врло раног ведског периода” и пре него што ће се „прво индијско 'царство' уздићи у трећем веку пре нове ере”, дакле „негде у осмом или деветом веку”.Buitenen (1973) pp. xxiv–xxv Међутим, опште је прихваћено да „За разлику од Веда, које морају бити сачуване савршено до слова, еп је био популарно дело чији би га рецитатори неизбежно прилагођавали променама у језику и стилу.” Верује се да најстарије преживеле компоненте овог динамичног текста нису старије од најранијих екстерних референци на еп, што може укључивати алузију у Панинијевом приручнику за граматику из 4. века, Аштадхјаји (4:2:56). Процењује се да је санскртски текст вероватно достигао нешто попут „коригованих облика” до раног периода Гупта (око 4. века н. е.). Уредник првог великог критичког издања Махабхарате прокоментарисао је: „Бескорисно је размишљати о реконструкцији флуидног текста у дословно оригиналном облику, на основу архетипа и stemma codicum. Шта је онда могуће? Наш циљ може бити само реконструкција најстаријег облика текста до којег је могуће доћи на основу доступног рукописног материјала.”Sukthankar (1933) "Prolegomena" p. lxxxvi. Нагласак је у оригиналу.
мини|лево|upright|Преносива дрвена глава Аравана у храму Шри Маријаман у Сингапуру|алт=Крунисана мушка дрвена глава са великим очима и ушима, ваишнавским тилаком и густим обрвама и брковима. Венац се види око врата и на круни. Има ружичасту кожу и два велика очњака који висе ниже од доње усне. Очи су му широм отворене и има велике уши у облику слова С.
Ираван се такође помиње, као син Арџуне и Улупи, у успутним референцама у две Пуране („свети текстови”) познате као Вишну Пурана (4:20:12) — такође са историјом текста од касног ведског до периода Гупта — и Бхагавата Пурана (9:22:32) — традиционално датираној у ведски период, али коју модерни научници датирају у 9. или 10. век н. е.За Viṣṇu Purana 4:20:49 и чланак о Irāvat, види Dikshitar Вишну Пурана 4:20:12 превод на
Иако оригинална санскртска верзија Махабхарате бележи смрт Иравана (санскртско име) током 18-дневног рата из Махабхарате, тамилске верзије говоре о Аравановом (тамилско име) ритуалном саможртвовању Кали пре рата. Хилтебајтел повезује ово са јужноиндијском глорификацијом „херојског” самоосакаћивања и самообезглављивања пред богињом. Он посебно скреће пажњу на сцену пред крај пуранског текста, Деви Махатмјам, при тумачењу старих тамилских скулптура које приказују краља ратника како пролива сопствену крв, као у Пурани, у обожавању богиње победе. У тамилским скулптурама, богиња је Кораваи, која је постала повезана са Дургом, а тиме и са Кали. Он такође проналази паралеле у телугу легенди из Андра Прадеша о жртвовању БарбарикеБарбарика је описан као син Иравановог рођака, Гатоткаче, у Махабхарати. — још једног лика из Махабхарате — и њеним варијантама у Раџастану, Химачал Прадешу, Гарвалу, Курукшетри, Бунделканду и Ориси. Најзапаженија међу сличностима између Аравана и Барбарике је благослов да сведоче целом трајању рата из Махабхарате — кроз очи одсечене главе, упркос жртви.Види Hiltebeitel (1999) за паралеле са причом о Барбарики
Први извештај о Аравановој жртви налази се у Парата Венпи — најстаријој сачуваној тамилској верзији Махабхарате — коју је написао Перунтеванар (9. век). Причу касније препричава Вилипутуралвар у свом Макапаратаму из 14. века и Налапилај у 18. веку. Легенда се такође помиње у тексту Кутанвар Стхала Пурана, повезаном са светилиштем Кутантавара.
Други извор Араванових традиција је народно позориште Тамил Надуа, звано куту. Aravan Kalappali (или Aravan Kalabali), „Араванова жртва на бојном пољу”, популарна је тема традиционалног терукутуа („уличног позоришта”). Aravan Kalappali прича причу о Аравановом саможртвовању богињи Кали пре битке како би освојио њену подршку, гарантујући победу Пандавама (Арџуни и његовој браћи) у рату из Махабхарате. Представа Aravan Kalappali се годишње поставља у селима Мелатуру, Кодукижију и Јервадију, у складу са различитим облицима куту народног позоришта. У Карамбају, Aravan Kalappali се изводи као део култа Драупади, 18. дана годишњег фестивала (април–мај), како би се умилостивила богиња.
У модерним интерпретацијама, Араванова глава не симболизује само саможртвовање већ и регенерацију и континуитет, због његове способности да види рат након свог жртвовања. На пример, Ирамачамипулаваров Merkolvilakka Kkatai Akaravaricai (1963) — који приповеда причу о Аравану — завршава се закључком да Араван наставља да живи као народни херој у Тамил Надуу, јер оличава „идеал саможртвовања”.Shulman (1978) p. 132. Iramacamippulavar, Merkolvilakka kkatai akaravaricai (Madras, 1963), Араван се сматра репрезентацијом цене рата; он евоцира „безобројне невине” које су њихове мајке невољно послале „да их прогута незасита Богиња Рата”. Индолог Дејвид Шулман, с друге стране, сматра Араванову жртву прерадом змијске жртве у тамилској епској традицији.
Махабхарата
мини|Сцена из рата из Махабхарате, рељеф у Ангкор Вату|алт=Рељеф од црног камена који приказује бројне мушкарце са крунама и дотијима како се боре копљима, мачевима и луковима. У средини се види кочија са половином коња ван кадра.