мини|десно|Чувајте се, дечаци (енгл. ) — амерички антихомосексуални филм из 1961. усмерен на тинејџере, који их упозорава да избегавају сусрете са потенцијалним злостављачима Хомосексуално завођење је псеудонаучна теорија завере која сугерише да се хомосексуалност шири кроз међугенерацијски секс, и да старији хомосексуалци имају за циљ да промене сексуалну оријентацију претходно хетеросексуалних младих људи тако што ће их завести. Повезана је са теоријом завере о ЛГБТ грумингу, дискредитованом теоријом о стеченој хомосексуалности, теоријом завере о геј агенди и феноменом панике због дрега.
Идеја о хомосексуалном завођењу, или да се сексуалност може променити, више пута је разоткривена као нетачна у психолошком академском дискурсу. Иако научна истраживања показују да ЛГБТ особе не злостављају децу у већој мери него хетеросексуалци, анти-ЛГБТ групе су промовисале наводну везу у популарној култури током више деценија, сежући у време пре Другог светског рата. Тврдња да је поседовање ЛГБТ идентитета узроковано педофилијом, да је узрокује или на други начин доприноси њој, наставила се као ствар идеолошког убеђења и у 21. веку.
Године 2010, 13 америчких организација, укључујући Америчку академију за педијатрију (ААП), потписало је отворено писмо којим се противи покушајима анти-ЛГБТ група да промовишу ову теорију завере, како би се „заштитила безбедност и емоционално благостање ученика”, укључујући и оне који су ЛГБТ. Према речима Саре Кејт Елис (Sarah Kate Ellis), председнице ЛГБТК заговорничке групе ГЛААД (GLAAD), ова теорија завере је већ изазвала „пораст насиља према [ЛГБТ] заједници”.
Научна позадина Научна истраживања су показала да ЛГБТ особе не злостављају децу у већој мери него особе које нису ЛГБТ. Научници не сматрају сексуалну оријентацију избором. Иако још увек не постоји потпуно разумевање узрока сексуалне оријентације, докази који подржавају биолошке узроке много су јачи од оних који подржавају друштвене факторе, а постоји мало или нимало доказа који подржавају теорију да се хомосексуалност може стећи кроз друштвени или сексуални контакт са одраслим хомосексуалцима. Докази о утицају постнаталног друштвеног окружења и раних искустава у детињству на сексуалну оријентацију су такође слаби, посебно за мушкарце. Насупрот томе, постоје докази да хомосексуалне привлачности претходе понашању, обично за неколико година.
Истраживања су такође показала да су људи који имају негативне ставове према хомосексуалцима склонији веровању да је хомосексуалност резултат друштвених утицаја, попут раних сексуалних искустава. Бејли и сарадници наводе да је „веровање у хипотезу о регрутовању често повезано са снажно негативним ставовима према хомосексуалним особама”, а они који износе овај аргумент углавном не објашњавају емпиријску основу за ово уверење.
Историја Ова теорија је настала почетком 20. века у радовима немачких психолога попут Алберта Мола и Емила Крепелина о сексуалности адолесцената, и коришћена је у раним радовима који су покушавали да објасне феномен мушке проституције. Играла је важну улогу у напорима за обнову становништва након Првог светског рата у Немачкој и утицала је на хомофобичне политике у нацистичкој Немачкој.
У 19. веку, немачки психолози Магнус Хиршфелд и Карл Хајнрих Улрихс тврдили су да је хомосексуалност урођена природа човека. Оспоравајући идеју о урођеној и фиксној сексуалности, Зигмунд Фројд је теоретисао да су људи инхерентно бисексуални, а затим постају или хетеросексуални или хомосексуални као резултат искустава у детињству. Фројд је тврдио да су истополна привлачност и експериментисање суштински делови развоја, при чему је хетеросексуалност пожељнији исход. Иако је тврдио да хомосексуалност не би требало сматрати болешћу, његов фокус на то како друштвено окружење може променити сексуални идентитет инспирисао је теорије о хомосексуалном завођењу.
Супротстављајући се урођеној природи сексуалности коју су предлагали Хиршфелд и Улрихс, други психолози, укључујући Макса Десоара, Алберта Мола и Емила Крепелина, надоградили су Фројдово схватање тинејџерске сексуалности као неодређене и подложне друштвеном утицају. Признали су да су истополне активности попут пољубаца и загрљаја чиниле саставни део развоја, али су сматрали да би ове радње требало да престану када млади сазру. Тврдили су да, уколико рањиви адолесценти дођу у контакт са истополним завођењем, хомосексуална привлачност би могла постати трајно фиксирана. Ово је приказало хомосексуално завођење као опасност по младе људе.
У Немачкој 1920-их година постојала је забринутост због штетних психолошких ефеката Првог светског рата на мушкарце. Могуће ширење хомосексуалности представљало је претњу по брак и рађање деце, што се доживљавало као суштински аспект обнове послератног друштва. Стога су научни радови настали у то време имали за циљ да докажу да је хомосексуалност претња обнови друштва, али да се њено ширење може зауставити.
У СССР-у је 1933. године целокупном кривичном законику Совјетског Савеза додат Члан 121, чиме је мушка хомосексуалност постала злочин кажњив до пет година затвора уз принудни рад. Иако постоји извесно неслагање међу историчарима око тачног разлога за доношење Члана 121, изјаве владе о закону су углавном мешале хомосексуалност са педофилијом. Закон је остао на снази све до распада Совјетског Савеза, када га је 1993. године укинула Руска Федерација.
У послератном периоду, слична расположења појавила су се и у САД; 21 савезна држава и Дистрикт Колумбија усвојили су законе између 1947. и 1955. године који су циљали геј и бисексуалне мушкарце као „сексуалне психопате”. Многи од ових статута су поистовећивали хомосексуалност са педофилијом. Као део антикомунистичке „лаванда панике”, Хуверов комитет је 1950. писао и интервјуисао медицинско особље како би утврдио, између осталог, да ли хомосексуалци заводе млађе мушкарце и жене. Коначни извештај комитета, Запошљавање хомосексуалаца и других сексуалних перверзњака у Влади, укључио је оптужбу да хомосексуалци представљају ризик по млађе људе, те да „један хомосексуалац може загадити владину канцеларију”.
До 1952. године, први Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје (ДСМ), који је објавила Америчка психијатријска асоцијација, званично је класификовао хомосексуалност као „социопатски поремећај личности”. У својој истрази о лаванда паници у часопису Prologue Magazine, Џудит Еткинс (Judith Adkins) тврдила је да је овакво оквиривање допринело повећаном прогону и предрасудама у наредним деценијама.
Од 1958. до 1965. године, Истражни комитет законодавне власти Флориде, који се претходно борио против десегрегације и покушавао да истражи осумњичене комунисте, циљао је ЛГБТ+ особе у школама на Флориди, тврдећи да они преобраћају децу у хомосексуални начин живота. Хју Рајан (Hugh Ryan) тврди да је било уобичајено за расистичке групе да се преусмере на ЛГБТ+ особе, под изговором заштите деце, када су њихове кампање против црнаца пропале, наводећи: „Схватили су да ово функционише, да је то питање које ће створити 'политичку моралну већину'.”
Године 1961, кратки пропагандни филм друштвених смерница Чувајте се, дечаци објављен је преко продукције Сид Дејвис у сарадњи са градском полицијом и Уједињеним школским округом Инглвуда. Филм је приповедао полицијски детектив на путу ка школском састанку како би разговарао о проблему сексуалних предатора који покушавају да намаме адолесценте. Филм је покушао да едукује о наводној опасности по младе дечаке од хомосексуалних предатора.
Године 1970, 70% анкетираних Американаца веровало је да хомосексуалци представљају ризик по децу због злостављања.
Године 1978, дискредитовани психолог Пол Камерон објавио је Сексуални градуализам, у којем је тврдио да родитељи треба да дозволе деци да истражују хетеросексуални секс (пре самог полног односа) како би спречили хомосексуалност. Када је градско веће Линколна у Небраски 1982. године тражило од становника да гласају о предлогу забране дискриминације на основу сексуалне оријенције, Камерон је предводио опозицију као председник Комитета за противљење посебним правима за хомосексуалце. Камерон је одржао говор у лутеранској капели Универзитета у Небраски у којем је изјавио да је четворогодишњи дечак претрпео бруталан хомосексуални напад у локалном тржном центру; полиција није могла да потврди инцидент, а Камерон је признао да је ту причу чуо само као гласину. Након што су гласачи Линколна одбацили предложену меру односом 4:1, Камерон је основао Институт за научна истраживања сексуалности (ИСИС), данас познат као Институт за истраживање породице (ФРИ), објављујући бројне чланке који су правили недоказане везе између хомосексуалности и почињења сексуалног злостављања деце. Ови чланци су оштро критиковани и често дискредитовани од стране других стручњака у тој области, јер су често садржали лажне или непроверљиве тврдње, и лажно приказивање доказа.
Анти-ЛГБТ аргументи поново су ушли у партијске политичке кампање у 21. веку као одговор на растуће прихватање ЛГБТ+ права у САД и другим земљама, попут легализације истополних бракова.
Наслеђе Теорија о хомосексуалном завођењу, попут теорија о стеченој хомосексуалности и ЛГБТ грумингу, касније је коришћена у хомофобичној пропаганди и од стране група које се противе ЛГБТ правима како би одложиле напредак ЛГБТ права, приказујући хомосексуалне мушкарце као „старе первертњаке који лове децу”.
Теоријска веза између хомосексуалних мушкараца и предаторства или злостављања деце прожела је расправе о изједначавању узраста пристанка, напорима против дискриминације, правима на усвајање и хранитељство, брачној једнакости, ЛГБТ парадама поноса, педијатријској здравственој заштити, и инклузији у спорту и јавним просторима. Створила је штетне стереотипе о геј и бисексуалним мушкарцима, што је довело до све већег и несразмерног броја анти-ЛГБТ злочина из мржње, укључујући насиље, па чак и масовна убиства. У неким земљама, то је такође довело до анти-ЛГБТ закона који криминализују хомосексуалност; у Уганди, то чак може резултирати смртном казном.
Према Брину Нелсону (Bryn Nelson) у часопису Scientific American, теорије завере засноване на педофилији користе гађење као облик „стохастичког тероризма”, који подстиче публику већ спремну на насиље да нападне мете тих теорија завере. Рад Џејмса А. Пјаце (James A. Piazza) из 2020. открио је да постоји корелација између политичара који деле предрасуде и пораста домаћег тероризма. Још једна студија у Варшави подржала је ово гледиште.
Идеја да се хомосексуалност шири кроз међугенерацијски секс била је кључни аргумент иза угњетавања и убијања хомосексуалаца у нацистичкој Немачкој. Пошто су се организације попут Хитлерјугенда и Шуцштафела (СС) састојале углавном од младих мушкараца, влада је оштро сузбијала „моралну корупцију” у оквиру Ноћи дугих ножева и Холокауста.
Теоријска веза између хомосексуалне активности и предаторства снажно је утицала на борбу ЛГБТК+ заједнице за једнака права, а последњих година се користи за оправдавање анти-ЛГБТ закона у земљама попут Мађарске и Русије.
У Уједињеном Краљевству, Закон о сексуалним преступима из 1976. године делимично је декриминализовао хомосексуалност, али је поставио узраст пристанка за хомосексуалце на 21 годину, насупрот 16 година за хетеросексуалне особе. У парламенту су политичари често приказивали младе људе као рањиве на хомосексуално завођење. На пример, политичари су тврдили да је „шеснаеста година изузетно формативна... са 16 година, млади људи... су несигурни у себе” (Ерл Ферерс), и да би „те додатне две године могле да спасу [дечака] од уласка у хомосексуалну везу због које би касније у животу могао горко да зажали” (Лорд Греј од Контина). Узраст пристанка за хомосексуалце у Уједињеном Краљевству је на крају изједначен са хетеросексуалним 2000. године.