Овај чланак описује употребу тортуре (мучења) од усвајања Универзалне декларације о људским правима (УДЉП) из 1948. године, којом је она забрањена. Тортура је забрањена међународним правом и илегална је у већини земаља. Међутим, и даље је користе многе владе.
Тортура се широко примењује широм света: Амнести интернашонал је примио извештаје о тортури или окрутном, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању у више од 150 земаља током четворогодишњег периода од 1997. до 2001. године. Ове оптужбе су се односиле на поступке против политичких затвореника у 70 земаља и других затвореника и притвореника у више од 130 земаља.. 10. 2002, Државна тортура је опсежно документована и проучавана, често као део напора за колективно сећање и помирење у друштвима која су искусила промену власти. Истраживања међу преживелим жртвама тортуре откривају да тортура „није превасходно усмерена на извлачење информација... Њен прави циљ је сламање личности и идентитета жртве.”Orlando Tizon, CovertAction Quarterly, лето 2002. Тизон је помоћник директора Коалиције за укидање тортуре и подршку преживелима (TASSC) у Вашингтону. Када се примењује неселективно, тортура се користи као оруђе репресије и одвраћања од неслагања и оснаживања заједнице.
Иако многе државе користе тортуру, мало њих жели да буде тако описано, било пред сопственим грађанима или пред међународним телима. Зато се користе разне стратегије како би се заобишле њихове правне и хуманитарне дужности, укључујући веродостојно порицање, тајну полицију, принцип „потребе да се зна”, порицање да одређене активности представљају тортуру, позивање на различите законе (националне или међународне), употребу аргумента надлежности, тврдње о „прекој потреби”, коришћење тортуре преко посредника и тако даље.Amnesty International, End impunity: Justice for the victims of torture , 2001. Готово сви режими и владе који спроводе тортуру (и друге злочине против човечности) доследно поричу да то чине, упркос неодољивим доказима из гласина и физичким доказима грађана које су мучили. Кроз порицање и избегавање кривичног гоњења, већина људи која наређује или спроводи акте тортуре не суочава се са правним последицама за своје поступке. Специјални известилац УН-а за Комисију за људска права, сер Најџел Родли, сматра да „некажњивост наставља да буде главни узрок одржавања и подстицања кршења људских права и, посебно, тортуре.”Nigel Rodley, "Report on torture and other cruel, inhuman or degrading treatment or punishment," UN Document A/54/426, 1. 10. 1999.
Иако су државе, посебно њихови затвори, органи за спровођење закона, војни и обавештајни апарати, главни починиоци тортуре, многи недржавни актери такође је спроводе. Ово укључује паравојне формације и герилце, криминалне актере попут синдиката организованог криминала и отмичара.
Недавни приступ испитивањима био је коришћење техника попут симулираног дављења (енгл. waterboarding), сексуалног понижавања и сексуалног злостављања, као и паса за застрашивање или вршење притиска на затворенике на начин за који се тврди да је легалан према националном или међународном праву. Технике електрошокова попут употребе појасева за омамљивање и тејзера сматране су прикладним под условом да се користе за „контролу” затвореника или осумњичених, чак и оних који нису насилни, а не за извлачење информација. Ове технике су нашироко критиковане као тортура.
Технологија Иако су методе тортуре често веома грубе, мучитељи су последњих година користили и бројне нове технологије контроле. Бразилска влада је осмислила бројна нова електрична и механичка средства за тортуру током војне диктатуре од 1964. до 1985. године, и наставила да обучава војне званичнике из других десничарских латиноамеричких земаља својим техникама.Lawrence Weschler, A Miracle, A Universe: Settling Accounts with Torturers, 1990: 62–63.
Међудржавна сарадња мини|Затвореник Вијетконга којег је 1967. заробила Америчка војска чека на испитивање. Стављен је у стресни положај везивањем даске између руку. Документована је значајна сарадња међу државама у методама и координацији тортуре. Кроз Програм Феникс, Сједињене Америчке Државе су помогле Јужном Вијетнаму да координира систем притвора, тортуре и атентата на осумњичене чланове Националног ослободилачког фронта, односно Вијетконга. Током ратова у Централној Америци 1980-их, влада САД је обезбедила приручнике и обуку за испитивање која се проширила на употребу тортуре (види Приручници за испитивање Америчке војске и ЦИА-е). Приручнике су такође дистрибуирали мобилни тимови за обуку Специјалних снага војном особљу и обавештајним школама у Колумбији, Еквадору, Ел Салвадору, Гватемали и Перуу. Приручници имају поглавље посвећено „техникама принуде”.
Владе јужне купе Јужне Америке – Чиле, Аргентина, Уругвај, Боливија, Парагвај и Бразил – укључене у Операцију Кондор координирале су нестанак, тортуру и погубљења дисидената 1970-их година. Стотине људи је убијено у координираним операцијама, а тела оних који су пронађени често су била унакажена и показивала су знакове мучења. Овај систем је функционисао уз знање и подршку владе Сједињених Америчких Држава преко Стејт департмента, Централне обавештајне агенције и Министарства одбране.
Влада Сједињених Америчких Држава је, барем од Бушове администрације, користила тактику законског изручења у којој су осумњичени терористи изручивани земљама у којима је требало да буду кривично гоњени за наводно почињена кривична дела. У „рату против тероризма” ово је еволуирало у ванредно изручење, испоруку затвореника или других недавно заробљених особа, укључујући осумњичене за тероризам, страним владама за које се зна да спроводе тортуру, као што су Јужноафричка Република, Египат, Јордан, Мароко и Авганистан. Активисти за људска права су тврдили да ова пракса представља отмицу у сврху тортуре, или тортуру преко посредника. Сродна пракса је рад објеката за затварање, а верује се и тортуру, у страним земљама. У новембру 2005. године, Вашингтон пост је известио — позивајући се на изворе из администрације — да таквим објектима управља ЦИА на Тајланду (до 2004), Авганистану и неколико неименованих источноевропских земаља.Dana Priest, "CIA Holds Terror Suspects in Secret Prisons", The Washington Post, 2. 11. 2005. Хуман рајтс воч извештава да су авиони повезани са изручењима више пута слетели у Пољску и Румунију."Statement on U.S. Secret Detention Facilities in Europe", Human Rights Watch, 7. 11. 2005.
Недавни примери тортуре у одабраним земљама мини|300px|десно|
Извори: Амнести интернашоналRendition' and secret detention: A global system of human rights violations", Amnesty International, 1. 1. 2006. Хуман рајтс воч Употреба тортуре је географски распрострањена. Преглед који је спровео Амнести интернашонал, а који није користио Конвенцију Уједињених нација против тортуре као дефиницију тортуре, на основу својих досијеа открио је „извештаје о тортури или злостављању од стране државних службеника у више од 150 земаља од 1997. до 2000. године”. Ови извештаји су описали широко распрострањене или упорне обрасце злостављања у више од 70 земаља и смртне случајеве повезане са тортуром у више од 80 земаља. , Amnesty International.
Авганистан Тортура је пријављена у Авганистану под сваком од његових недавних влада. Под Наџибулаховим режимом који је имао подршку Совјетског Савеза, пребијање и струјни удари су били широко пријављивани.Richard S. Ehrlich, "Psychiatric center treats victims of Afghanistan torture", The Washington Times, 11. 4. 1988. Након победе муџахедина, Авганистан је запао у стање хаоса, и, према Амнести интернашоналу, „Тортура цивила у њиховим домовима постала је ендемска... У скоро сваком затвору који воде оружане политичке групе, пријављено је да је тортура део свакодневне рутине”. , Amnesty International, 11. 1995. > AI Index: ASA/11/09/95. За Талибане је такође објављено да су се бавили тортуром.Christina Lamb, "I was one of the Taliban's torturers: I crucified people", The Daily Telegraph, London, 30. 9. 2005. Од америчког свргавања Талибана, тортура је пријављена у неколико наврата, како од стране авганистанских група, тако и од стране америчких трупа. У региону Херат, којим је доминирао војсковођа Исмаил Кан, Хуман рајтс воч је 2002. године известио о опсежној тортури."Afghanistan: Torture and Political Repression in Herat", Human Rights Watch, 5. 11. 2002. Њујорк тајмс је у новинским извештајима навео наводе о тортури од стране америчких трупа.Tim Golden, "In U.S. Report, Brutal Details of 2 Afghan Inmates' Deaths", The New York Times, 20. 5. 2005. У марту 2008. године британско Министарство одбране тврдило је да су они и авганистанска војска открили талибанску собу за мучење у којој се веровало да су две особе претучене. , Ministry of Defence, 11. 3. 2008.
Албанија Под Народној Социјалистичкој Републици Албанији Енвера Хоџе, полиција и стражари у затворским логорима су нашироко користили тортуру. Од пада комунизма, Амнести интернашонал извештава о полицијским злоупотребама које представљају тортуру; влада каже да је „уложила напоре да казни све акте тортуре према албанском систему кривичног правосуђа”. Године 2020. више од 3.000 Албанаца потписало је петицију оптужујући владу Едија Раме за тортуру над муслиманским свештеником Генцијем Балом, који је био изолован у самици по затворском режиму из члана 41-бис и лишен халал хране.
Алжир Према Пјеру Видал-Накеу у делу Тортура: Рак демократије и Францу Фанону у делу Презирени на свету, тортуру су ендемски практиковале француске снаге, под командом генерала Жака Масуа, спајајући искуство трупа из рата у Индокини и немачких трупа у Легији странаца. Једна од најозлоглашенијих метода била је gegène или генератор, где су жртве биле везиване и ударане струјом помоћу примитивног уређаја који је испоручивао струјне ударе на гениталије.
Ангола Током 27-годишњег грађанског рата у Анголи, према Амнести интернашоналу, „многи су мучени” од стране обе стране."Report of the Special Rapporteur on torture and cruel, inhuman or degrading treatment or punishment", U.N. Commission on Human Rights. , Amnesty International USA, AI Index AFR 12/002/2002 – News Service Nr.60, 5. 4. 2002. Од тог времена, АИ је такође известио да се „ненаоружани цивили вансудски погубљују и муче”"Angola: Extrajudicial executions and torture in Cabinda", Amnesty International Index: AFR 12/002/1998, 1. 4. 1998. у рату Анголе против кабиндских сепаратиста.
Аргентина Током „Прљавог рата” који је вођен 1970-их, посебно, али не искључиво, од стране војне диктатуре од 1976. до 1983. године, десетине хиљада Аргентинаца је „нестало” од стране хунте, и многи никада више нису виђени. Национална комисија за нестанак особа (КОНАДЕП) је закључила:
Бахреин Влада Бахреина је у 20. веку често користила тортуру. Значајни случајеви укључују случај Ијана Хендерсона, бившег колонијалног официра запосленог у Бахреину кога су бројни сведоци оптужили за мучење затвореника. Адел Флајфел, озлоглашени службеник безбедности кога су многи притвореници идентификовали као надзорника тортуре, добио је имунитет према Краљевском декрету 56 из 2002.. Између 1980. и 1998. године, девет особа је умрло у притвору као последица тортуре, док је још пет умрло убрзо након пуштања на слободу због повреда задобијених од мучења. Извештаји које су објавили Амнести интернашонал и Хуман рајтс воч током 1990-их година указују на широку употребу тортуре у затворима у Бахреину.