Казуистика

мини|Le grand docteur sophiste, илустрација дела Гаргантуа коју је 1886. направио Албер Робида, изражавајући ругање његовом казуистичком образовању

Казуистика је процес резоновања за решавање етичких дилема (моралних проблема) било извлачењем или проширивањем апстрактних правила из одређеног случаја савести, и поновном применом тих апстрактних правила на друге, другачије етичке дилеме. Казуистика је метод резоновања уобичајен за примењену етику и јуриспруденцију. Штавише, у филозофији, термин казуистика представља пејоративну критику употребе паметног, али неваљаног (погрешног) резоновања, посебно у етичким питањима, као што је случај са софистиком. Као метод резоновања, казуистика је уједно:

Студија случајева савести и метод решавања сукоба обавеза применом општих принципа етике, религије и моралне теологије на посебне и конкретне случајеве људског понашања. Ово често захтева опсежно знање природног права и правичности, грађанског права, црквених прописа и изузетну вештину у тумачењу ових различитих норми понашања ...

Етимологија Термин казуистика и именица „казуиста” потичу из око 1600. године и изводе се од латинске именице , „случај”, која се користи у фрази „случај савести” (), а уобичајени смисао употребе био је пејоративан.

Историја Казуистика потиче још од Аристотела (384–322. п. н. е.), а њен врхунац био је у периоду од 1550. до 1650. године, када је Друштво Исусово (језуити) користило казуистичко резоновање, посебно у управљању Светом тајном покајања (или „исповешћу”). Термин је постао пејоративан након напада Блеза Паскала на злоупотребу овог метода у његовим Писмима провинцијалцу (1656–57). Овај француски математичар, религијски филозоф и симпатизер јансениста напао је свештенике који су користили казуистичко резоновање на исповестима како би умирили богате црквене донаторе. Паскал је оптуживао да су „покајани” аристократи могли једног дана да исповеде грех, сутрадан га поново почине, затим великодушно донирају цркви и врате се да поново исповеде свој грех, уверени да им је додељена само формална покора. Ове критике су нарушиле углед казуистике у наредним вековима. На пример, Оксфордски речник енглеског језика цитира есеј из 1738. године аутора Хенрија Сент Џона, 1. виконта Болингброка, у којем се наводи да казуистика „уништава, кроз прављење разлика и изузетака, сав морал и брише суштинску разлику између исправног и погрешног, добра и зла”., quoting

Двадесети век је донео оживљавање интересовања за казуистику. У својој књизи The Abuse of Casuistry: A History of Moral Reasoning (1988), Алберт Џонсен и Стивен ТулминAlbert Jonsen and Stephen Toulmin, , Berkeley, U. California Press (1990, ). тврде да проблем није сама казуистика већ њена злоупотреба; и да је, када се правилно користи, казуистика моћно средство резоновања. Џонсен и Тулмин нуде казуистику као метод за помирење контрадикторних принципа моралног апсолутизма и моралног релативизма. Поред тога, сматра се да етичке филозофије утилитаризма (посебно преференцијалног утилитаризма) и прагматизма користе казуистичко резоновање.

Рана модерна Казуистички метод био је популаран међу католичким мислиоцима у раном модерном периоду. Међу казуистичким ауторима су Антонио Ескобар и Мендоза, чије је дело Summula casuum conscientiae (1627) доживело велики успех, Томас Санчез, Винченцо Филиучи (језуита и пенитенцијар у Базилици Светог Петра), Антонино Дијана, Пол Лејман (Theologia Moralis, 1625), Џон Азор (Institutiones Morales, 1600), Етјен Бони, Луј Село, Валеријус Региналдус и Херман Бузембаум (умро 1668).

Напредак казуистике био је прекинут средином 17. века контроверзом која је настала око доктрине пробабилизма, која је у суштини наводила да особа може изабрати да следи „вероватно мишљење” — односно, мишљење које подржава неки теолог или друга особа — чак и ако је оно у супротности са вероватнијим мишљењем или цитатом неког од црквених отаца.

Одређене врсте казуистике критиковали су рани протестантски теолози јер се она користила за оправдавање многих злоупотреба које су они настојали да реформишу. Познато је да ју је напао католички и јансенистички филозоф Блез Паскал током формуларне контроверзе против језуита, у својим Писмима провинцијалцу, описујући је као употребу реторике за оправдавање моралне попустљивости, што је у јавности поистовећено са језуитизмом; одатле потиче свакодневна употреба овог термина за означавање сложеног и софистичког резоновања у циљу оправдавања моралне попустљивости.170 "Casuistry..destroys, by distinctions and exceptions, all morality, and effaces the essential difference between right and wrong." Henry St. John, Viscount Bolingbroke, Letters on the Spirit of Patriotism 1736 (pub. 1749), quoted in Oxford English Dictionary, 1989 ed. До средине 18. века, „казуистика” је постала синоним за привлачно, али у крајњој линији погрешно морално резоновање.Jonsen, Albert R., The Abuse of Casuistry: A History of Moral Reasoning, University of California Press, 1988. (p. 2).

Године 1679, Папа Иноћентије XI јавно је осудио шездесет пет радикалнијих пропозиција (stricti mentalis), преузетих углавном из списа Ескобара, Суареза и других казуиста као propositiones laxorum moralistarum (пропозиције моралних лаксиста) и забранио било коме да их подучава под претњом екскомуникације.Kelly, J.N.D., The Oxford History of the Popes, Oxford University Press, 1986. (p. 287). Упркос овој осуди од стране папе, и католицизам и протестантизам дозвољавају употребу двосмислених изјава у специфичним околностима.J.-P. Cavaillé, Ruser sans mentir, de la casuistique aux sciences sociales: le recours à l’équivocité, entre efficacité pragmatique et souci éthique, in Serge Latouche, P.-J. Laurent, O. Servais & M. Singleton, , Actes du colloque international «La raison rusée», Louvain la Neuve, mars 2001, Paris, La Découverte, 2004,

Каснија модерна Џ. Е. Мур се бавио казуистиком у поглављу 1.4 свог дела Principia Ethica, у којем је тврдио да „недостаци казуистике нису недостаци принципа; њеном циљу и предмету не може се упутити никаква замерка. Она је заказала само зато што је то превише тешка тема да би се адекватно обрадила у нашем тренутном стању знања”. Штавише, тврдио је да је „казуистика циљ етичког истраживања. Не може се безбедно покушати на почетку наших студија, већ само на крају”.

Од 1960-их година, примењена етика је оживела идеје казуистике у примени моралног резоновања на конкретне случајеве у праву, биоетици и пословној етици. Њена способност суочавања са ситуацијама у којима се правила или вредности међусобно сукобљавају учинила ју је корисним приступом у професионалној етици, због чега се углед казуистике донекле побољшао.

Папа Фрања, и сам језуита, критиковао је казуистику као „праксу постављања општих закона на основу изузетних случајева” у ситуацијама где би се преферирао холистичкији приступ."Pope to meet with sex abuse victims for first time in June", Francis X. Rocca. Catholic News Service. Online.

Види још

Списак мисаоних процеса

Референце

Литература

Bliton, Mark J. (1993). The Ethics of Clinical Ethics Consultation: On the Way to Clinical Philosophy (Diss. Vanderbilt)

Carney, Bridget Mary. (1993). Modern Casuistry: An Essential But Incomplete Method for Clinical Ethical Decision-Making. (Diss., Graduate Theological Union).

Carson, Ronald A. (1988). "Paul Ramsey, Principled Protestant Casuist: A Retrospective." Medical Humanities Review, Vol. 2, pp. 24–35. (1994). Approaches to Clinical Ethical Decision-Making: Ethical Theory, Casuistry and Consultation. (Diss., U of Guelph)

Drane, J.F. (1990). "Methodologies for Clinical Ethics." Bulletin of the Pan American Health Organization, Vol. 24, pp. 394–404. Dworkin, R.B. (1994). "Emerging Paradigms in Bioethics: Symposium." Indiana Law Journal, Vol. 69, pp. 945–1122. New Scientist, Vol. 133, pp. 42–43. Emanuel, Ezekiel J. (1991). The Ends of Human Life: Medical Ethics in a Liberal Polity (Cambridge). (2001). The Science of Conjecture: Evidence and Probability Before Pascal (Johns Hopkins), ch. 4. (1991). Medusa's Gaze: Casuistry and Conscience in the Renaissance (Stanford)

Green, Bryan S. (1988). Literary Methods and Sociological Theory: Case Studies of Simmel and Weber (Albany)

(1983). The Fictions of Casuistry and Pascal's Jesuit in "Les Provinciales" (Diss. U California, San Diego)

Jonsen, Albert R. (1986). "Casuistry" in J.F. Childress and J. Macgvarrie, eds. Westminster Dictionary of Christian Ethics (Philadelphia)

Jonsen, Albert R. and Stephen Toulmin (1988). The Abuse of Casuistry: A History of Moral Reasoning (California). Keenan, James F., S.J. and Thomas A. Shannon. (1995). The Context of Casuistry (Washington). Kirk, K. (1936). Conscience and Its Problems, An Introduction to Casuistry (London)

Kuczewski, Mark G. (1994). Fragmentation and Consensus in Contemporary Neo-Aristotelian Ethics: A Study in Communitarianism and Casuistry (Diss., Duquesne U).

(1954). Conscience and Compromise: an Approach to Protestant Casuistry (Philadelphia, Penn.: Westminster Press)

Mackler, Aaron Leonard. Cases of Judgments in Ethical Reasoning: An Appraisal of Contemporary Casuistry and Holistic Model for the Mutual Support of Norms and Case Judgments (Diss., Georgetown U).

McCready, Amy R. (1992). "Milton's Casuistry: The Case of 'The Doctrine and Discipline of Divorce.' " Journal of Medieval and Renaissance Studies, Vol. 22, pp. 393–428.

(1989). Richard A. McCormick and Casuistry: Moral Decision-Making in Conflict Situations (M.A. Thesis, St. Michael's College). Pack, Rolland W. (1988). Case Studies and Moral Conclusions: The Philosophical Use of Case Studies in Biomedical Ethics (Diss., Georgetown U). (1967). The Provincial Letters (London).

Río Parra, Elena del (2008). Cartografías de la conciencia española en la Edad de Oro (Mexico).

(1990). Measure for Measure: Casuistry and Artistry (Washington).

Smith, David H. (1991). "Stories, Values, and Patient Care Decisions." in Charles Conrad, ed. The Ethical Nexus: Values in Organizational Decision Making. (New Jersey).

Starr, G. (1971). Defoe and Casuistry (Princeton).

in The Encyclopedia of Rhetoric. Ed. Thomas O. Sloane. New York: Oxford University Press, pp. 83–88. (1993). Casuistry and the Quest for Rhetorical Reason: Conceptualizing a Method of Shared Moral Inquiry (Diss., U of Washington).

(1984). Good and Evil – A New Direction: A Foreceful Attack on the Rationalist Tradition in Ethics (Buffalo).

The American Scholar, Vol. 57, pp. 337–352.

(1989). The Possibility of Ethical Expertise (Diss. Georgetown U).

Wildes, Kevin Wm., S.J. (1993). The View for Somewhere: Moral Judgment in Bioethics (Diss. Rice U).

Zacker, David J. (1991). Reflection and Particulars: Does Casuistry Offer Us Stable Beliefs About Ethics? (M.A. Thesis, Western Michigan U).

Спољашње везе Dictionary of the History of Ideas: "Casuistry" Рачуноводство као рачунарска казуистика, чланак о томе како модерни режими усклађености у рачуноводству и праву примењују казуистику Мортимер Адлер - Велике идеје: Казуистика Сажетак казуистике од Џеремија Таунслија Казуистика – Онлајн водич кроз етику и моралну филозофију Казуистика – Оксфордска енциклопедија реторике каталогизовано на she-philosopher.com

Категорија:Схоластика Категорија:Примењена етика Категорија:Обичајно право Категорија:Правно резоновање Категорија:Јуриспруденција Категорија:Критика религије Категорија:Заобилажење