Злочин у Пофалићима односи се на убиства Срба током прве половине маја 1992. године од стране припадника Армије Републике Босне и Херцеговине и Зелених беретки у Доњим Пофалићима и током и након битке на Пофалићима у Горњим Пофалићима.

Позадина У недјељу, завршног дана гласања, 1. марта 1992. у цркви Преображења Господњег у Новом Сарајеву, тачније Пофалићима одржано је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Младожења је био студент Православног богословског факултета у Београду, на посљедњој години студија. Његов отац Никола био је ђакон у цркви Преображења Господњег. Историчар Кенет Морисон атмосферу тога дана у Сарајеву описује као „напету”. Након вјенчања, младенци, њихове породице и сватови упутили су се у Дом Свете Текле у дворишту цркве Светих Арханђела Михаила и Гаврила, познатија као Стара православна црква, која се налазила у старој градској — већински муслиманској — четврти Башчаршија, гдје је требао да се одржи свадбени ручак. Стара православна црква на Башчаршији је најстарија српска православна грађевина у Сарајеву.

Пошто у непосредној близини Старе православне цркве није било мјеста за паркирање, сватови су одлучили да пјешице крену према цркви, образујући поворку која се протезала од најближег паркинг мјеста до саме цркве. Током поворке, сватови су махали српским заставама, што су многи муслимански пролазници протумачили као провокацију. Такве поворке биле су типичне за српске свадбе широм Југославије. Обично их је пратило трубљење аутомобила и пјесама. Око 14.30 часова, четворица младића изашла су из бијелог фолксвагена голфа и покушала да отму заставу једном од сватова. Услиједила је препирка, а према ријечима очевидаца, један од мушкараца је запуцао на свадбену поворку.

Виктор Мајер, дописник њемачког дневног листа -{Frankfurter Allgemeine Zeitung}-, био је случајни очевидац напада и о њему је писао у својој књизи -{R|Yugoslavia: A History of its Demise}- из 1995. године. „У почетку се чинило да је ријеч о детонатору”, написао је Мајер о пуцњави, „али онда сам видио избезумљене људе; чуо сам плач и видио некога како трчи до најближег телефона и видио преплашена лица пролазника”. У нападу је убијен младожењин отац Никола Гардовић, а рањен српски православни свештеник Раденко Мировић.

Злочин Од почетка непријатељстава у Сарајеву у априлу 1992. године, припадници ЈНА и ТО БиХ свакодневно су гранатирали међусобне положаје на овим простору. На Горње Пофалиће, припадници ТО БиХ су пуцали из снајпера, чиме су ограничавали кретање српских цивила.

Почетком маја, паљба са бошњачких положаја у Пофалићима се знатно појачала, у Доњим Пофалићима, који су били под контролом АРБиХ и Зелених беретки, убијани су локални српски цивили, а њихове куће и станови су пљачкани и спаљени. Стога, ВРС, уз подршку полиције и паравојних јединица Бели орлови и Вукодлаци, добија ваљан разлог да пресече Сарајево на два дела и успостави контролу над Доњим Пофалићима. Дана 15. маја, српске снаге су издале ултиматум бошњачким снагама из Доњих и Горњих Пофалића (дела који држе под контролом) да се повуку или предају, али је захтев одбијен. У рану зору 16. маја, сат времена пре него што су српске снаге кренуле у акцију, АРБиХ је била спремна.

У 05:30 сати 16. маја АРБиХ и Зелене беретке покрећу напад на Горње Пофалиће из правца Велешића, Доњих Пофалића, Бућа Потока и Кобиље Главе. На челу овог напада били су Хабиб Идризовић, Јусуф Лошић, Енвер Шеховић и Џевад Топић. Знатно бројније бошњачке јединице пробиле су положаје српске војске и упале у Горње Пофалиће. Припадници Зелених беретки и АРБиХ упадају у куће српских породица које су затим малтретирали и убијали. Од многобројних злостављаних жена, доказано је да су двије малољетнице силоване. Многе куће су спаљене до темеља. Српски цивили и војници који су побегли из Пофалића и повлачили се кроз брда и шуме узвишења Орлић и Жуч да би стигли до Вогошћа, гранатирани су од стране припадника АРБиХ из Велешића и Кобиље Главе, што је резултирало на неколико десетина мртвих. Након битке, бошњачки војници који су пљачкали српску имовину, спровели су детаљне претресе, током којих су узимали накит, намештај, електронику, белу технику, гориво итд. У овом злочиначком делу убијено је око 200 српских цивила, док је број погинулих војника непознат.

Убијени

Позната имена убијених српских цивила, мај 1992.

Божидар Елек, убијена током гранатирања пре главног напада, мај 1992. Славица Ђуровић, убијена маја 1992. Саво Марић, убијен током гранатирања пре главног напада, маја 1992. Обрен Пантовић, убијен током гранатирања пре главног напада, маја 1992. Рајко Савић, убијен из снајпера 14. маја 1992. Мирко Савић, убијен маја 1992. Роса Савић, убијена маја 1992. Млађен Братић, пензионисани полицајац, убијен 4. маја 1992. Вида Братић, убијена секиром на кућном прагу маја 1992. Нада Васковић, убијена маја 1992. Војислав Пикулић, убијена маја 1992. Марица Пикулић, убијен маја 1992. Божидар Елек, убијен, а затим запаљен маја 1992. Љубица Елек, убијена, а затим запаљена маја 1992. Стана Васковић, убијена маја 1992. Стеван Васковић, убијен маја 1992. Бранко Јеремић, убијен маја 1992. Бранко Бозало, убијен маја 1992. Војин Вукадин, убијен маја 1992. Слободан Оцаковић, убијен маја 1992. Неђо Оцаковић, убијен маја 1992. Саво Елез, заклан маја 1992. Гојко Радовић, убијен маја 1992. Перо Пикула, убијен маја 1992. Станко Кузман, убијен маја 1992. Блажо Шаровић, убијен маја 1992. Тихомир Братић, убијен 16. маја 1992. Радован Буха, убијен 16. маја 1992. Миле Вујичић, убијен 16. маја 1992. Драган Драганић, убијен 16. маја 1992. Вид Ђуроњић, убијен 16. маја 1992. Зоран Игњатовић, убијен 16. маја 1992. Љубица Ковач, убијена 16. маја 1992. Милинко Ковачевић, убијен 16. маја 1992. Сретко Мађаревић, убијен 16. маја 1992. Ковиљка Мијовић, убијена 16. маја 1992. Љубиша Мињовић, убијен 16. маја 1992. Предраг Нишевић, убијен 16. маја 1992. Станко Пикулић, убијен 16. маја 1992. Милорад Рајчевић, убијен 16. маја 1992. Славко Рајчевић, убијен 16. маја 1992. Мирослав Роган, убијен 16. маја 1992. Славко Симанић, убијен 16. маја 1992. Гојко Шараба, убијен 16. маја 1992. Сока Шкобо, убијена 16. маја 1992. Ранко Шојић, убијен 16. маја 1992.

Последице Министарство унутрашњих послова Републике Српске је 5. јуна 2009. године поднијело службени извјештај Окружном тужилаштву у Источном Сарајеву против 51 лица због сумње да су починили ратни злочин над цивилним становништвом Пофалића. Предмет је из Окружног тужилаштва Источно Сарајево прослијеђен Тужилаштву Босне и Херцеговине на оцјену и даље поступање. Истрага у овом предмету и даље нема коначан правосудни епилог, а надлежне институције одбијају износити детаље у јавност због заштите истражног поступка.

Референце

Литература

Категорија:Општина Ново Сарајево Категорија:Покољи у Рату у Босни и Херцеговини Категорија:Покољи над Србима Категорија:Срби у Сарајеву Категорија:Опсада Сарајева Категорија:Босна и Херцеговина у 1992. Категорија:Историја Сарајева Категорија:Бошњачки ратни злочини у рату у Босни и Херцеговини