Филострат или Луције Флавије Филострат (старогрчки: Φιλόστρατος Philostratos; око 170-их – 240-их година нове ере), назван „Атињанин“, био је грчки софиста римског царског периода. Његов отац је био мање познати софиста истог имена. Процветао је током владавине Септимија Севера (193–211) и умро је за време владавине Филипа Арапина (244–249), вероватно у Тиру.
Име и живот Извесна двосмисленост окружује његово име. Номен Флавије дат је у „Животињима софиста и Цеца“. Евнапије и Синезије га називају Лемњанином; Фотије Тирцем; његова писма га помињу као Атињанина. Његов праеномен је вероватно био Луције, иако то није у потпуности потврђено.
Вероватно је рођен на Лемносу, учио и предавао у Атини, а затим се настанио у Риму (где би се природно звао Атхениенсис) као члан ученог круга којим се окружила царица Јулија Домна.
Дела која се приписују Филострату Историчари се слажу да је Филострат аутор најмање пет дела: Живот Аполонија из Тијане (Τα ες τον Τυανεα Απολλωνιον; латински: Вита Аполонии), Животи софиста (старогрчки: Βνοφ, старогрчки: Βνοφ Витае Сопхистарум), Гимнастицус (Γυμναστικος), Хероицус (Ηρωικος) и Епистолае (Επιστολαι). Још једно дело, „Имагинес“ (Εἰκόνες), обично се додељује његовом зету Филострату са Лемноса.
„Хероик“ (О херојима, 213–214. н. е.) је у облику дијалога између феничанског путника и виноградара или чувара земљишта (ἀμπελουργός ампелург), у вези са Протесилајем (или „Протосилајем“), првим ахајским ратником који је убијен током опсаде Троје, како је описано у Илијади. Дијалог се протеже у дискусију и критику Хомеровог представљања хероја и богова, заснованог на већем ауторитету мртвог Протосилеја, који живи после смрти и комуницира са ампелургом. „Хероик“ укључује Ахилову „Оду еху“.
„Животиње Аполонија из Тијане“, написано између 217. и 238. године нове ере, говори о Аполонији из Тијане (око 40. – око 120. године нове ере), питагорејском филозофу и учитељу. Филострат је написао књигу за Јулију Домну, жену Септимија Севера и мајку Каракале. Књига је завршена након њене смрти.
„Животиње софиста“, написано између 231. и 237. године нове ере, је полубиографска историја грчких софиста. Књига је посвећена конзулу Антонију Гордијану, можда једном од двојице Гордијаца који су убијени 238. године. Дело је подељено на два дела: први се бави древним софистима, нпр. Горгијом, а други каснијом школом, нпр. Иродом Атичким. „Животи“ нису у правом смислу биографски, већ пре сликовити утисци водећих представника става ума пуног радозналости, будног и свестраног, али без научне методе, преферирајући спољашњу изврсност стила и начина у односу на чврста достигнућа озбиљног писања. Филозоф, како каже, истражује истину; софиста је улепшава и узима здраво за готово.
„Гимнастикус“, написан после 220. године нове ере, садржи извештаје о Олимпијским играма и атлетским такмичењима уопште.
„Епистоле“, или љубавна писма, одишу духом Нове комедије и александријских песника; делови писма 33 су готово дословно преведени у Бен Џонсоновој „Песми Селији“, „Пиј за мене само својим очима“. Писма су углавном еротског карактера. Њихов датум објављивања је непознат.
Референце
Категорија:Римски филозофи