Трасимах (старогрчки: Θρασύμαχος; око 459 – око 400. п. н. е.) био је софиста античке Грчке, најпознатији као лик у Платоновој Републици.
Живот, датум и каријера Трасимах је био грађанин Халкидона, на Босфору. Своју каријеру провео је као софиста у Атини, иако тачна природа његовог рада и мисли није јасна. Заслужан је за повећање ритмичког карактера грчког говорништва, посебно за употребу пеонског ритма у прози, и већи утицај на емоције кроз гест.
Аристофан прави оно што се најпрецизније може датирати од помињања Трасимаха, у успутној шали из изгубљене драме која датира из 427. п. н. е.Нилс Раухут из Интернет енциклопедије филозофије закључује из овог одломка да је Трасимах морао да предаје у Атини неколико година пре овог тренутка. Фрагмент из Климента Александријског пружа додатни контекст упоређујући Трасимаха са македонским Архелајем. „И док Еурипид каже у Телефу: 'Хоћемо ли ми, који смо Грци, бити робови варвара?', Трасимах каже у свом говору За народ Ларисе: 'Хоћемо ли постати робови Архелају, Грци какви јесмо, варварину?'“ Раухут стога проглашава очигледним да је Тразимах постао најистакнутији у последње три деценије 5. века. Дилон и Гергел претпостављају алтернативну могућност да је говор саставио Ирод Атички из 2. века нове ере, од кога имамо одломке сличне по духу Климентовом фрагменту, који се чита као аутентично из 5. века, показујући детаљно познавање тесалске политике.
У Аристотеловој „Политици“ помиње се човек истог имена који је срушио демократију на Кими, али ништа се не зна о том догађају, нити се може са сигурношћу рећи да је реч о истом човеку. Аристотел поново помиње Трасимаха у својим „Софистичким побијањима“, где му приписује кључну улогу у развоју реторичке теорије. Цитирајући текст В. А. Пикарда-Кембриџа: „Јер може бити да у свему, као што се каже 'први почетак је главни део'... То се заправо догодило у вези са реторичким говорима и практично свим другим уметностима: јер они који су открили њихове почетке унапредили су их само мало, док су данашње познате личности наследници дугог низа људи који су их унапредили мало по мало и тако их развили до њиховог садашњег облика, Тисија долази следећи после првих оснивача, затим Трасимах после Тисије, а Теодор поред њега, док је неколико људи дало своје доприносе: и стога не треба чудити што је уметност достигла значајне димензије.“ Дилон и Гергел су опрезни да ово не прочитају као да ово чини Трасимаха учеником Тисије, баш као што не чини Теодора учеником Трасимаха.
Пишући конкретније у „Реторици“, Аристотел приписује Трасимаху духовито поређење. „Поређење најбоље функционише када је у ствари метафора, јер је могуће рећи да је штит попут Аресове чаше за пиће, или да је рушевина попут поцепане крпе куће, и рећи да је Никерат попут Филоктета кога је ујео Пратис – поређење које је направио Трасимах када је видео Никерата, кога је Пратис победио у такмичењу у рецитовању, како и даље хода около са неошишаном и неуредном косом.“ Даље помињање Трасимаха у „Реторици“ затиче Херодика како се игра речима са Трасимаховим именом. „Херодик је рекао за Трасимаха: 'Увек си храбар у борби (thrasymakhos)!'“ Дилон и Гергел сугеришу да би ово могло да објасни Платонов избор Трасимаха као „борбеног и помпезног заговорника теорије 'моћ је право'“ за његову Републику. Међутим, супротно овој теорији, научница Енџи Хобс сугерише да је Трасимахова намера можда била „једноставно да разоткрије тренутна лицемерја, а не да аплаудира њиховој манипулацији“.
Платон помиње Трасимаха као успешног реторичара у свом Федру, али му не приписује ништа значајно. Византијска Суда даје кратак опис Трасимаха потврђујући његов положај реторичког теоретичара. „Халкедонски софиста, из Халкидона у Витинији. Био је први који је открио тачку и двоточку, и увео је модерну врсту реторике. Био је ученик филозофа Платона и ретора Исократа. Писао је саветодавне говоре; уметност реторике; паегније; реторичке ресурсе.“
Код Платона Тразимахов тренутни значај углавном произилази из тога што је лик у Републици. Познат је по својој бестидној, чак и непромишљеној, одбрани свог става и по свом чувеном руменилу на крају Прве књиге, након што је Сократ изнео своје коначно побијање. Значење овог руменила, као и Сократове изјаве у Шестој књизи да су он и Трасимах „управо постали пријатељи, иако раније нисмо били ни непријатељи“ (498ц), извор је извесних спорова.
Постоји дуга филозофска традиција истраживања шта је тачно Трасимах мислио у Првој републици и узимања његових изјава као кохерентне филозофске тврдње, а не као Платоновог сламнатог човека.
У Првој републици, Трасимах се жестоко не сложио са исходом Сократове дискусије са Полемархом о правди. Захтевајући плаћање пре него што проговори, он тврди да је „правда предност јачег“ (338ц) и да је „неправда, ако је довољно велика, јача, слободнија и мајсторскија од правде“ (344ц). Сократ му одговара тако што га приморава да призна да постоји неки стандард мудрог владања — Трасимах заиста тврди да може да подучава тако нешто — а затим тврди да то сугерише стандард правде који превазилази предност јачег. Остатак дијалога је изазван Глауконовим незадовољством Сократовим побијањем.
Његово име значи жестоки борац, што је можда утицало на његову улогу у дијалогу.
Референце
Категорија:Старогрчки филозофи