мини|400px|Земље у којима су тренутно забрањени сви облици телесног кажњавања деце приказане су црвеном бојом

Физичко или телесно кажњавање од стране родитеља или другог законског старатеља представља сваки чин наношења намерног физичког бола или нелагодности малолетном детету као одговор на неко нежељено понашање. Обично се испољава у виду батинања или шамарања детета отвореном шаком или ударања предметом као што су папуча, варјача, четка за косу, палица, каиш/ремен, прут или штап. У ширем смислу, може обухватати и дрмусање, штипање, присилно гутање супстанци или присиљавање деце да остану у неудобним положајима.

Друштвено прихватање телесног кажњавања је високо у земљама у којима је оно и даље законито, посебно међу традиционалнијим групама. У многим културама, на родитеље се историјски гледало као на оне који имају право, ако не и дужност, да физички кажњавају децу која се лоше понашају како би их научили прикладном понашању или како би одмах или краткорочно зауставили непримерено понашање. Многа истраживања, с друге стране, показала су да телесно кажњавање на дуже стазе може имати супротан ефекат, повећавајући шансе за агресивније понашање деце и мању дугорочну послушност. Други негативни ефекти, као што су депресија, анксиозност, повећан ризик од самоубиства и повећан ризик од физичког злостављања, такође су доследно повезивани са употребом телесног кажњавања, укључујући ретко телесно кажњавање и блаже облике попут ударања по задњици или екстремитетима без употребе предмета од стране родитеља. Докази показују да се батинање и друге физичке казне, иако номинално у сврху дисциплиновања деце, примењују недоследно, често када су родитељи љути (обично због разочарања/незадовољства нечијим понашањем) или под стресом. Озбиљни облици физичког кажњавања, укључујући шутирање, грижење, паљење и опекотине, такође могу представљати злостављање деце.

Међународна тела за људска права и уговорна тела као што су Комитет за права детета, Савет Европе и Интерамеричка комисија за људска права залажу се за престанак свих облика телесног кажњавања, тврдећи да оно нарушава достојанство деце и њихово право на телесни интегритет. Многи постојећи закони против физичког напада, напада или злостављања деце предвиђају изузетке за „разумно” физичко кажњавање од стране родитеља, што је одбрана укорењена у обичајном праву и посебно у енглеском праву. Крајем 20. и почетком 21. века, неке земље су почеле да укидају правне одбране за употребу телесног кажњавања од стране старатеља, након чега су уследиле потпуне забране ове праксе. Већина ових забрана део је грађанског права и стога не намећу кривичне казне осим ако је оправдана оптужба за напад и/или физички напад; међутим, локалне службе за заштиту деце могу и често интервенишу.

Од када је Шведска 1979. године забранила свако телесно кажњавање деце, све већи број земаља донео је сличне забране, посебно након међународног усвајања Конвенције о правима детета. , то обухвата 22 од 27 земаља чланица Европске уније, као и 26 од 38 земаља које припадају ОЕЦД-у. Међутим, телесно кажњавање деце у кући остаје легално у већини света.

Облици кажњавања

Комитет за права детета дефинише телесно кажњавање као „свако кажњавање у коме се користи физичка сила и које има за циљ да проузрокује одређени степен бола или нелагодности, ма колико благ био”. Пауло Серхио Пињеиро, извештавајући о светској студији о насиљу над децом за Генералног секретара Уједињених нација, пише:

Према Америчкој академији за педијатрију (ААП), „Телесно кажњавање подразумева примену неког облика физичког бола као одговор на нежељено понашање”, и „креће се од пљускања по руци детета које ће дотаћи врелу ринглу до препознатљивог злостављања деце, попут батинања, наношења опекотина и паљења. Због овог распона у облику и тежини казне, његова употреба као дисциплинске стратегије је контроверзна.”

Термин „телесно кажњавање” често се користи наизменично са „физичким кажњавањем” или „физичком дисциплином”.

У извештају истраживачице Елизабет Гершоф из 2008. године под називом Извештај о физичком кажњавању у Сједињеним Државама наводи се да се наношење бола са специфичном намером кажњавања разликује од „заштитног физичког обуздавања”, где се физичка сила користи ради заштите детета од повређивања себе или других.

Такође се показало да језик који се користи да би се описао овај облик кажњавања може да ублажи уочену тежину или осећај одговорности за тај чин. Коришћење термина попут „батинање” уместо ударац, шамар или тући има тенденцију да нормализује и умањи насиље телесног кажњавања.

Фактори који доприносе

Међу различитим већ постојећим факторима који утичу на то да ли родитељи користе физичко кажњавање су: искуство са физичким кажњавањем у детињству, знање о дечјем развоју, социоекономски статус, образовање родитеља и религиозна идеологија. Повољни ставови према употреби физичког кажњавања такође су значајан предиктор његове употребе. Истраживачица дечјег развоја Елизабет Гершоф пише да родитељи чешће користе физичко кажњавање ако:

Родитељи обично користе телесно кажњавање деце из жеље за послушношћу, како краткорочно тако и дугорочно, а посебно како би смањили агресивно понашање деце. Ово је упркос значајним доказима да физичко кажњавање деце обично има супротан ефекат, наиме, смањење дугорочне послушности и повећање агресије. Други разлози за употребу физичког кажњавања од стране родитеља могу бити да изразе своје незадовољство дететом, да потврде свој ауторитет или да следе традицију.

Чини се и да родитељи користе физичко кажњавање деце као одушак за бес. ААП примећује да „родитељи чешће користе аверзивне технике дисциплиновања када су љути или раздражљиви, депресивни, уморни и под стресом”, и процењује да такво ослобађање нагомиланог беса повећава вероватноћу да ће родитељи у будућности ударити или батинати своју децу. Штавише, последице сиромаштва, стреса, неразумевања дечјег развоја и потреба да се контролише сопствено дете су фактори који доприносе одобравању и употреби телесних казни. Родитељи често прибегавају батинању након што изгубе живце, а већина анкетираних родитеља изразила је значајна осећања беса, кајања и узнемирености док физички кажњавају своју децу. Према ААП-у, „Ови налази у великој мери доводе у питање идеју да родитељи могу да батинају на миран, планиран начин”.

Такође је откривено да је снажан доприносни фактор томе да родитељи користе телесно кажњавање ако верују да је оно нормативно и да је очекивани део подизања детета, или сматрају да је неопходан део родитељства. Стрес такође игра велику улогу у томе.

Друштво и култура

Налази студије из 2005. године у Кини, Индији, Италији, Кенији, на Филипинима и у Тајланду открили су разлике у пријављеној употреби телесног кажњавања, његовом прихватању у друштву и његовој повезаности са социјалним прилагођавањем деце. Тамо где се сматрало да је телесно кажњавање културолошки прихваћеније, оно је било слабије повезано са агресијом и анксиозношћу код деце. Међутим, телесно кажњавање је и даље било позитивно повезано са дечјом агресијом и анксиозношћу у свим проучаваним земљама. Повезаност између телесног кажњавања и повећане дечје агресије документована је у горе наведеним земљама, као и на Јамајци, у Јордану и Сингапуру, као и веза између телесног кажњавања деце и каснијег антисоцијалног понашања у Бразилу, Хонг Конгу, Јордану, Монголији, Норвешкој и Уједињеном Краљевству. Према речима Елизабет Гершоф, чини се да ови налази оспоравају идеју да је телесно кажњавање „добро” за децу, чак и у културама са историјом насиља.

Истраживачи су открили да, иако употреба телесног кажњавања слабије предвиђа варијације у дечјој агресији у земљама у којима је оно друштвено прихваћеније, културе у којима је телесно кажњавање прихваћеније имају виши укупни ниво друштвеног насиља.

Студија из 2013. године коју је спровео Мари А. Штраус на Универзитету у Њу Хемпширу открила је да су деца из различитих култура која су батинана починила више кривичних дела као одрасле особе од деце која нису батинана, без обзира на квалитет њиховог односа са родитељима. мини|Кратки филм Велшке владе: преглед Акта о укидању одбране разумног кажњавања (Велс) из 2020. године.

Мишљења се разликују међу културама о томе да ли су батинање и други облици физичког кажњавања прикладне технике за подизање деце. На пример, у Сједињеним Државама и у Енглеској, друштвено прихватање батинања деце задржава већински став, од око 61% до 80%. Године 2020, Велшка влада забранила је све облике физичког кажњавања у Велсу. У Шведској је пре забране 1979. године више од половине становништва сматрало да је телесно кажњавање неопходан део подизања деце. До 1996. године тај проценат је износио 11%, а мање од 34% га је сматрало прихватљивим у националној анкети.Statistics Sweden. (1996). Spanking and other forms of physical punishment. Stockholm: Statistics Sweden. Елизабет Гершоф сматра да је телесно кажњавање у Сједињеним Државама у великој мери подржано „сазвежђем веровања о породици и подизању деце, наиме, да су деца власништво, да деца немају право да преговарају о свом третману од стране родитеља и да су понашања унутар породице приватна ствар”.

Друштвено прихватање и преваленција телесног кажњавања од стране родитеља у неким земљама остају високи упркос растућем научном консензусу да ризици од значајне штете превазилазе потенцијалне користи. Социјални психолози сматрају да ова дивергенција између популарног мишљења и емпиријских доказа може бити укорењена у когнитивној дисонанци. У земљама попут САД и УК (осим Шкотске и Велса), батинање је законски дозвољено, али је отворено злостављање деце и незаконито и веома друштвено стигматизовано. Због тога би сваком родитељу који је икада батинао дете било изузетно тешко да прихвати резултате истраживања. Ако би признали, макар и у најмањој мери, да је батинање штетно, вероватно би осећали да признају да су повредили сопствено дете и да су стога злостављачи деце. Слично томе, одрасле особе које су батинане као деца често се суочавају са сличном когнитивном дисонанцом, јер признање да је то штетно може бити схваћено као оптуживање њихових родитеља за злостављање, а такође може значити и признање да су били виктимизирани у ситуацији у којој су били беспомоћни да то спрече. Таква осећања изазвала би интензивну емоционалну нелагоду, наводећи их да одбаце научне доказе у корист слабих анегдотских доказа и искривљене саморефлексије. Ово се обично изражава као „Ја сам батинао своју децу и сва су испала добро” или „Мене су батинали и ја сам испао добро”.

Треба напоменути, међутим, да многи ресурси за родитељство заправо саветују против физичког кажњавања. Већина се слаже у закључку да употребом физичког кажњавања дете учи да је насиље прихватљиво, а често је праћено и негативним односом родитељ-дете.

Законитост

мини|Закони о телесном кажњавању малолетника

Традиционално, телесно кажњавање малолетне деце је законски дозвољено осим ако није изричито забрањено. Према процени организације Human Rights Watch из 2014. године, „Деведесет посто светске деце живи у земљама у којима су телесно кажњавање и друго физичко насиље над децом и даље законски дозвољени”."25th Anniversary of the Convention on the Rights of the Child". Human Rights Watch. 17. 11. 2014. Закони многих земаља предвиђају одбрану „разумног кажњавања” од оптужби за напад и других кривичних дела за родитеље који користе телесно кажњавање. Ова одбрана потиче из енглеског права. Након што је Непал забранио телесно кажњавање у септембру 2018. године, телесно кажњавање деце од стране родитеља (или других одраслих особа) сада је забрањено у 58 земаља.