мини|upright=1.2|alt=Парк и Болтон се грле, обојица носе викторијанске женске хаљине|Фредерик Парк (десно) и Ернест Болтон као Фани и Стела, 1869.
Томас Ернест Болтон () и Фредерик Вилијам Парк (), познатији као Стела () и Фани (), били су викторијански кросдресери. Обојица су били хомосексуалци из породица више средње класе, уживали су у ношењу женске одеће и учествовању у позоришним представама, играјући искључиво женске улоге. Постоји могућност да су тражили новац за секс у оквиру мушке проституције, иако о томе постоје спорења. Крајем 1860-их, Болтон је био у вези са лордом Артуром Клинтоном, чланом парламента за Њуарк из редова Либералне партије; Болтон је себе називао Клинтоновом супругом и имао је штампане визиткарте са именом леди Артур Клинтон. Клинтон се придружио Болтону на позоришној турнеји, играјући мушке улоге наспрам њега.
Болтон и Парк су били несмотрени када су се у јавности појављивали у женској одећи, што је привукло пажњу полиције. Били су под полицијском присмотром годину дана пре него што су ухапшени 1870. године у дрегу, након изласка из једног лондонског позоришта. Када су се појавили пред Прекршајним судом у улици Боу јутро након хапшења, и даље су на себи имали женске хаљине од претходне вечери, а у публици је било неколико стотина људи који су дошли да их виде. Двојица мушкараца су била подвргнута инвазивном физичком прегледу од стране полицијског хирурга и задржани су у притвору два месеца. Оптужени су за заверу за извршење содомије, кривично дело за које је била прописана максимална казна доживотног затвора са тешким радом. Непосредно пред почетак суђења Клинтон је преминуо, вероватно од шарлаха или самоубиства; постоји и могућност да је лажирао своју смрт у иностранству. Случај је наредне године дошао пред Суд Краљичине клупе, где су се Болтон и Парк нашли са још три мушкарца. Сва петорица су проглашена невиним након што тужилаштво није успело да докаже да су имали анални секс. Судија, сер Александар Кокберн, врховни судија, оштро је критиковао полицијску истрагу и третман мушкараца од стране полицијског хирурга. Болтон и Парк су признали да су се у јавности појављивали обучени као жене, што је представљало „прекршај против јавног морала и опште пристојности”. Били су обавезани на добро владање у периоду од две године.
Случај су пренеле све главне новине, често на врло сензационалистички начин. Објављено је неколико јефтиних брошура фокусираних на сензационалистички аспект случаја. Догађаји око Болтона и Парка виде се као кључни тренуци у геј историји Уједињеног Краљевства. Хапшење и суђење тумачени су различито током времена, од невиног викторијанског сентиментализма до намерног игнорисања сексуалности ових мушкараца од стране судова како би се избегла осуда. Новија истраживања баве се овим догађајима из перспективе трансродне историје. Случај је био један од фактора који је довео до увођења Лабушеровог амандмана 1885. године, којим су мушки хомосексуални чинови постали кажњиви затвором до две године уз тешки рад. И Болтон и Парк наставили су да наступају на сцени након суђења, а обојица су неко време радили и у САД. Парк је умро 1881. године, вероватно од сифилиса; Болтон је преминуо 1904. године од тумора на мозгу.
Позадина У другој половини деветнаестог века, мушки хомосексуални чинови били су илегални према енглеском праву и кажњиви затвором према члану 61 Закона о кривичним делима против личности из 1861. године. Овај закон је укинуо смртну казну за содомију, која је претходно била део Закона о бугерији Хенрија VIII из 1533. године. Према закону из 1861. године, содомија у Уједињеном Краљевству повлачила је казну доживотног затвора уз тешки рад. Међутим, случајеви који су укључивали хомосексуалне активности ретко су долазили до суда, а они који јесу имали су нижу стопу осуђивања у поређењу са другим злочинима — стопа осуђивања за содомију износила је 28 одсто наспрам 77 одсто за сва остала кривична дела. Социолог Ари Адут примећује да су већина осумњичених били или ухваћени током секса на јавном месту или су били мете политички мотивисаног кривичног гоњења. Многим осумњиченима је дозвољено да напусте земљу пре суђења.
Властима током 1870-их концепт хомосексуалности био је познат, али га нису разумеле. Историчар и социолог Џефри Викс сматра да је идеја хомосексуалности била „изузетно неразвијена како у Метрополитен полицији, тако и у високим медицинским и правним круговима, што сугерише одсуство било какве јасне представе о хомосексуалној категорији или било какве друштвене свести о томе шта би хомосексуални идентитет могао да представља”. Овакво незнање медицинске професије сматрало се доказом да се хомосексуалне активности не практикују у Британији, за разлику од знања које су стекли француски и немачки лекари. За британска медицинско-правна дела, попут рада Алфреда Свејна Тејлора из 1846. године , чин содомије био је повезан са бестијалношћу и описиван као „неприродна веза мушкарца са мушкарцем или са животињом. Докази потребни да се то утврди исти су као код силовања, те је стога само пенетрација довољна да га чини”.
мини|upright=1.1|alt=Улаз у Аркаду Берлингтон, са три висока лука.|Аркада Берлингтон, Лондон, која је до 1870-их била позната по мушкој и женској проституцији Иако су власти биле у незнању о размерама хомосексуалности у Британији, неки делови лондонског Западног Енда — укључујући Аркаду Берлингтон поред Пикадилија — били су повезани са хомосексуалношћу и мушком проституцијом. Према историчару Мету Куку, ово је „потврдило повезаност хомосексуалног понашања са модом, феминизираношћу и новчаним трансакцијама”. Ова растућа хомосексуална култура била је усклађена са феминизираношћу и кросдресингом, како наводи књижевни научник Џозеф Бристоу у свом делу „”. Јавно мњење — као и мишљење власти — никада није било против мушкараца ухваћених у хомосексуалним скандалима, према Адуту. Као примере он наводи оне повезане са скандалом у улици Кливленд 1889. године, који су остали на својим положајима у друштву, осим једног који је напустио земљу; слично томе, када су Болтон и Парк ослобођени главних оптужби против њих, наставили су да глуме у Британији и иностранству.
Кросдресинг није био незаконит 1870-их; повезивао се са позориштем, посебно са пантомимом; у умовима шире јавности није постојала повезаност између кросдресинга и хомосексуалности. Када су се дешавала хапшења због ношења одеће супротног пола, то је било под оптужбом за кршење јавног реда и мира. Било је случајева кросдресинга на судовима у другој половини 19. века: 1858. године двојица мушкараца, један стар 60, а други 35 година, ухапшени су у плесној сали без дозволе. Шездесетогодишњак је био обучен као дрезденска пастирица, а 35-годишњак у модерну женску хаљину; ухапшени су под образложењем да су деловали „у циљу подстицања других на извршење неприродног прекршаја”. Исте године, станодавка је пријавила свог станара због непристојног понашања у прозору салона док је био обучен у женску одећу.
Рани живот Томас Ернест Болтон
Томас Ернест Болтон — обично познат као Ернест — рођен је 18. децембра 1847. у улици Кингс Роуд, Тотенхем, Мидлсекс (данас Лондон); био је старији од два дечака који су преживели рано детињство. Његови родитељи били су Томас Алфред Болтон, трговац вином, и његова супруга Мери Ен (девојачко Ливик). Болтонови су имали још три сина који су умрли од туберкулозе у детињству; Ернест је био болешљива беба за коју су његови родитељи такође мислили да има ово стање. Током детињства развио је и фистулу на ректуму због које је била потребна операција.Фистула је уклоњена операцијом у фебруару 1869.
Нил Макена, који је написао биографију Болтона и Парка, описао је Болтона као „лепог са љубичасто-плавим очима, великим попут тацни на његовом бледом лицу, и са тамном косом која је падала у дечјим локнама”; Макена напомиње да су Болтона као дете често мешали са девојчицом. Од своје шесте године Болтон је почео да се облачи и понаша као девојчица, често као собарица. Једном се прерушио и послуживао своју баку која ништа није сумњала за трпезаријским столом. Када је напустио просторију, прокоментарисала је Болтоновој мајци: „Чудим се, с обзиром на то да имаш синове, да држиш тако дрску девојку око себе”.
Како је Болтон одрастао, наставио је са кросдресингом, праксом према којој су његови родитељи били попустљиви. Када је имао око осамнаест година, његов отац је са њим разговарао о потенцијалној професионалној каријери, али је Болтон рекао да жели да ради у позоришту. Његов отац је ипак инсистирао на своме, те је 1866. Болтон почео да ради као службеник у филијали Лондонске и окружне банке () у Излингтону. Рад му се није допадао и његово присуство је често било спорадично; дао је отказ убрзо након што су његови послодавци писали његовом оцу да доведу у питање његову подобност за рад у банци. Болтон је био хомосексуалац и био је познат својим пријатељима као Стела, иако понекад и као госпођица Ернестина Едвардс. Године 1867. ухапшен је са својим пријатељем Мартином Камингом на Хејмаркету — познатом месту за проституцију — док су носили хаљине и нудили мушкарцима секс; оптужбе нису подигнуте. Ухапшен је поново неколико недеља касније због истог прекршаја, овог пута са мушкарцем по имену Кембел, трансвеститом и мушком проститутком који је користио псеудоним леди Џејн Греј. Њих двојица су се појавили пред Прекршајним судом у улици Марлборо где су кажњени новчано.
Фредерик Вилијам Парк
Фредерик Вилијам Парк био је трећи син и дванаесто дете Александра Атертона Парка, мајстора Суда заједничких тужби — једног од виших судова у Вестминстеру — и његове супруге Мери. Крштен је 5. јануара 1847. у цркви Свете Марије у Вимблдону. Паркова мајка је умрла пре његовог трећег рођендана. Одрастао је у породичној кући у улици Вимпол, у централном Лондону, где се образовао код куће уз сестре и гувернанту.
Парков најстарији брат, Атертон, погинуо је док је служио са 24. бомбајском урођеничком пешадијом у Џансију, Индија, док је Парк још био млад. Његов други брат, Хари, ухапшен је са око 16 година — када је Парк имао 11 или 12 — због хомосексуалне активности. Харијев италијански дечко покушао је да га уцени због њихове афере, а када је Хари одбио да плати, пријавио га је полицији. Он је жестоко негирао оптужбе пред прекршајним судом и случај је одбачен. Хари је био отворен са својим млађим братом о својој хомосексуалности и, како Макена сугерише, вероватно је претпоставио да је и Парк геј. Хари је свог брата од малих ногу звао „Фен” или „Фани”. Дана 1. априла 1862, две или три године након појављивања пред судом, Хари је ухапшен због непристојног напада на полицајца у Вејмаут мјузу (код улице Вејмаут). Поново на суду, одређена му је кауција од 600 фунти.£600 у 1862. години одговара приближно , према прорачунима заснованим на мери инфлације индекса потрошачких цена. Хари је осуђен на годину дана тешког рада, а отац га је потом послао у Шкотску како би избегао даљи скандал. Парков отац је одлучио да је најбоља професија за Фредерика у оквиру права и договорио је да ради као приправник код солиситора у Челмсфорду, Есекс.
Парк је био редовни кросдресер и користио је неколико имена када је био у женској одећи, укључујући Фани Винифред Парк, госпођу Мејбел Фостер, госпођу Џејн, Мејбел Фоули и Фани Грејам.
Фани и Стела мини|alt=Пет особа у сценским костимима; три стоје иза две које седе|Стела и Фани (задњи ред десно, држе палице), обучени као ликови за салонске забаве које су изводили на турнејама по малим сеоским кућама и окупљалиштима у трговиштима Нема података о томе када су се Болтон и Парк први пут срели, али су њих двојица постали блиски пријатељи, са заједничком љубављу према сцени и кросдресингу. Излазили су у јавност обучени у мушку или женску одећу, а понекад и у обе. Према Макени, вероватно је да су обојица повремено радили као мушке проститутке, иако Ричард Давенпорт-Хајнс, пишући за , наводи да „нису били проститутке, већ су понекад од својих обожавалаца тражили новац”.