Одлагање људских лешева, такође названо коначна диспозиција, представља поступак и процес поступања са остацима преминулог људског бића. Методе одлагања можда ће морати да узму у обзир чињеницу да ће се меко ткиво релативно брзо разградити, док ће скелет остати нетакнут хиљадама година под одређеним условима.

Практикује се неколико метода одлагања. Сахрана је церемонија која може пратити коначну диспозицију. Без обзира на то, начин одлагања често је прожет духовношћу са жељом да се одржи бдење над покојником и може бити веома ритуализован. У случајевима масовне смрти, попут рата и природних катастрофа, или када су средства за одлагање ограничена, практични разлози могу имати већи приоритет.

Древне методе одлагања мртвих тела укључују кремацију коју су практиковали Римљани, Грци, Хиндуси, и неки Маје, сахрањивање које су практиковали Кинези, Јапанци, Бали, Јевреји, Хришћани, и Муслимани, такође и неки Маје, мумифицирање, врсту балсамовања, коју су практиковали стари Египћани, и небеску сахрану и сличну методу одлагања звану Куле тишине коју практикују тибетански будисти, неки Монголи, и Зороастријанци.

Савремена метода квази-коначне диспозиције, иако још увек ретка, је крионика, при чему је ово наводно скоро коначно, мада још увек недемонстрирано и недоказано.

Уобичајено практиковане законске методе Неке културе полажу мртве у гробнице различитих врста, било појединачно, или на посебно одређеним деловима земљишта на којима се налазе гробнице. Сахрана на гробљу један је од уобичајених облика гробнице. На неким местима, сахране су непрактичне јер је подземна вода превисока; стога се гробнице постављају изнад земље, као што је случај у Њу Орлеансу, Луизијана, САД. На другим местима, засебна зграда за гробницу обично је резервисана за друштвено истакнуте и богате; величанствене надземне гробнице називају се маузолеји. Друштвено истакнути понекад су имали привилегију да се њихови лешеви чувају у црквеним криптама. У новије време, међутим, то је често било забрањено хигијенским законима. Сахрана није увек била трајна. У неким областима, гробна места је требало поново користити због ограниченог простора. У тим областима, када се мртви разложе до скелета, кости се уклањају; након њиховог уклањања могу се сместити у осуаријум.

Земна сахрана

Земна сахрана се обично обавља ископавањем раке или рова, полагањем покојника и предмета у њу, и затрпавањем. Људи сахрањују своје мртве преко 100.000 година. Сахрански обичаји и ритуали разликовали су се од културе до културе у прошлости и даље се разликују до данашњег дана. Сахрана се често сматра изразом поштовања према мртвима. Коришћена је да спречи мирис распадања, да пружи члановима породице осећај закључења и спречи их да посматрају распадање својих вољених.

Кремација

Кремација, након које следи сахрана или просипање преосталог пепела, такође је устаљени облик одлагања људских остатака; то је био уобичајен начин одлагања леша у античком Риму (заједно са гробовима прекривеним хумкама, такође присутним у Грчкој, посебно на гробљу Карамеикос у Монастиракију). Викинзи су повремено кремирани у својим дугим бродовима, а након тога место налажења је обележавано усправним камењем.

Од друге половине двадесетог века, упркос противљењу неких верских група, кремација постаје све популарнија. Јеврејски закон (Халаха) забрањује кремацију, верујући да душа кремиране особе неће моћи да пронађе свој коначни спокој. Римокатоличка црква је то забрањивала дуги низ година, али од 1963. црква то дозвољава, све док се то не чини ради изражавања неверовања у телесно васкрсење. Црква прецизира да кремирани остаци морају бити или сахрањени или положени у гробницу; не дозвољава да се кремирани остаци просипају или чувају код куће. Црквени „обред за сахрану пепела” предвиђа да кремирани остаци буду „с поштовањем враћени земљи”.Catholic Bishops' Conference of England and Wales, Department for Christian Life and Worship, Guidance note on the Burial of Ashes, published in November 2008, accessed on 21. 2. 2026.

Многа католичка гробља сада имају колумбаријумске нише за кремиране остатке, или посебне одељке за те остатке. Неке деноминације протестантизма дозвољавају кремацију; конзервативније деноминације генерално не дозвољавају. Православна црква и ислам такође забрањују кремацију.What is Cremation, Cremation Association of North America.

Међу Хиндусима, Ђаинима, Сикима и неким будистичким сектама попут оних у Јапану, кремација је уобичајена. Ова коначна диспозиција постала је модерна у свету 1870-их као алтернатива сахранама. Италијански професор Лудовико Брунети представио је прву поуздану кремациону комору 1873. године. Сер Хенри Томпсон, 1. баронет основао је Кремационо друштво Велике Британије. Франсис Џулијус Лемојн отворио је први амерички крематоријум познат као Лемојн крематоријум у Вашингтону, Пенсилванија.Philadelphia Cremation Society, Први европски крематоријуми отворени су у Вокингу, Енглеска и Готи, Немачка. Вилијам Кристофер Макдоналд финансирао је први канадски крематоријум на гробљу Маунт Ројал 1901. године. Изградио га је Сер Ендру Тејлор. Први аустралијски крематоријум радио је на гробљу Вест Терас у Аделејду исте године. Увели су га др Роберт Трејси Вајлд и Џон Ленгдон Парсонс. Градско веће Велингтона, на гробљу Карори, отворило је први новозеландски крематоријум када је пустило у рад Крематоријум Карори осам година касније. Национални давалац кремационих услуга Сједињених Америчких Држава, Нептун сосајети, настао је у Плантејшону, Флорида 1973. године, али је инкорпориран дванаест година касније. Његова сродна предузећа, Трајдент сосајети и Нешнал кремејшн сосајети, такође су отворена 1973. године.https://www.tridentsociety.com/abouthttps://www.nationalcremation.com/about-national-cremation

Зидање у гробницу

Зидање лешева у гробницу представља трајно одлагање у надземну гробницу или маузолеј. Гробница је генерално било који структурно затворени простор за сахрану или погребна комора, различитих величина. Маузолеј се може сматрати врстом гробнице, или се гробница може сматрати унутар маузолеја. Једно од најпознатијих места зидања у гробницу је Таџ Махал у Агри, Индија. Таџ Махал изградио је цар Шах Џахан у знак сећања на своју жену, царицу Мумтаз Махал. Оба тела су сахрањена у овој грађевини.

Мање уобичајене законске методе

Небеска сахрана

Небеска сахрана омогућава да мртва тела једу лешинари на отвореном терену или на врху специјално изграђених високих кула далеко од људских погледа. Након небеске сахране може уследити опциона аутоматска кремација преосталих скелета, или се кости могу сачувати или сахранити, како су практиковале неке групе домородачких Американаца у протоисторијским временима. Небеске сахране практиковали су древни Персијанци, Тибетанци и неки домородачки Американци у протоисторијским временима.Martin, Dan. "On the Cultural Ecology of Sky Burial on the Himalayan Plateau" East and West, vol. 46, no. 3/4, 1996, pp. 353–370. . Accessed 13. 10. 2020. Конкретно, услови плитког активног слоја, као и недостатак огревног дрвета, навели су Тибетанце да практикују ђатор или „давање милостиње птицама”. Зороастријанци у Мумбају и Карачију полагали су тела на „Куле тишине”, где су птице потом могле разградити тела. Небеске сахране могу пружити користи животној средини, јер не производе загађење ваздуха и разлагање тела се одвија прилично брзо у поређењу са другим облицима одлагања. Излагања, која могу бити облик небеске сахране, представљају уклањање меса са леша, остављајући само кости. Кости се затим могу или кремирати или сахранити целе, како је горе наведено.

Сахрана на мору

У прошлим генерацијама, „сахрана на мору” подразумевала је намерно одлагање леша у океан, умотаног и повезаног теговима како би се осигурало да потоне. Била је то уобичајена пракса у морнарицама и поморским нацијама; у Енглеској цркви, посебни обрасци погребне службе додати су у Књигу опште молитве да би је покрили. У данашњем речнику, „сахрана на мору” може се односити и на просипање пепела у океан, док се „сахрана целог тела на мору” односи на полагање целог некремираног тела у океан на великим дубинама. Закони се разликују у зависности од јурисдикције.

Концепт такође може укључивати сахрану у броду, облик сахране на мору у којој се леш пушта да плута на чамцу.

Компостирање

Процес компостирања људских лешева, такође назван природна органска редукција или терамација, претвара органску материју у побољшивач земљишта који се не може препознати као људски остаци. Изводи се постављањем тела у мешавину дрвене иверице, дозвољавајући термофилним микробима да разграде тело. У Сједињеним Америчким Државама, људско компостирање легализовано је у шест савезних држава: Вашингтон, Колорадо, Вермонт (од 1. јануара 2023), Орегон, Калифорнија (2027. године), и Њујорк. Први такав компостни центар, са седиштем у Кенту, Вашингтон, прихватио је тела у децембру 2020. године. Развило се из раније идеје компостирања, коју је формулисала архитекта Катрина Спејд из Сијетла, Вашингтон, као Урбани пројекат смрти.

Католичка конференција државе Њујорк противи се овом поступку и законима који га легализују.

Растварање Растварање подразумева разградњу тела солватацијом, нпр. у киселини или раствору лужине, након чега следи одлагање као течности.

Специфична метода је алкална хидролиза (такође названа ресомација). Заговорници тврде да је процес еколошки прихватљивији и од кремације и од сахране, због емисије и течности за балсамовање, респективно. С друге стране, многи сматрају да је идеја о „сливању низ одвод” недостојанствена.

Друге мање уобичајене Донација за проучавање: након балсамовања тело се донира, обично медицинској установи, где се сецира и проучава. Кадавери су такође коришћени у експериментима који би иначе били фатални, попут краш тестова. Остаци се обично на крају кремирају. Фарма тела укључује сличну методу у којој се тело не балсамује, већ се оставља да се распада како би се проучавао процес распадања. Свемирска сахрана У неким традицијама, на пример оној коју практикује шпанска краљевска породица и јудаизам у периоду Другог храма, меким ткивима се дозвољава да труну током неколико деценија, након чега се кости полажу у гробницу. Синтеза дијаманата, у којој се остаци тела претварају у дијаманте.

Средства за очување

У неким случајевима покушава се очувати део или цело тело. Ове методе укључују: Балсамовање Криопрезервација Мумифицирање; најпознатији примери су из античког Египта Таксидермија; изузетно редак облик очувања људског тела. Познати историјски примери укључују припадника народа Сан, и циркуску извођачицу Хулију Пастрану. Пластинација: Очувано (балсамовано) тело припрема се дисекцијом или сечењем, а течности се замењују инертном пластиком за анатомско проучавање од стране студената медицине или излагање у музејима. Ову технику је пионирски развио Гунтер фон Хагенс са Института за пластинацију.

Људски остаци од археолошког или медицинског интереса често се чувају у музејима и приватним колекцијама. Ова пракса је контроверзна (Видети NAGPRA). У случајевима домородачких Американаца у Сједињеним Државама, поседовање остатака и повезаних предмета регулисано је Законом NAGPRA из 1990. године.

Припрема за одлагање

Различите религије и културе имају различите погребне обреде који прате одлагање тела. Неке захтевају да сви делови тела буду сахрањени заједно. Ако је обављена аутопсија, уклоњени делови тела се зашивају назад у тело како би могли бити сахрањени са остатком леша.

Када није могуће да се тело одмах одложи, обично се чува у мртвачници. Тамо где то није могуће, као на бојном пољу, користе се вреће за лешеве. У западном свету, балсамовање тела стандардни је део припреме. Ово има за циљ привремено очување леша током погребног процеса.

Мумифицирање

мини|Такабути, египатска мумија из 7. века п. н. е.