мини|део Медејине „феминистичке” тираде, Грк 2713, Национална библиотека Француске (BnF) (112r), 10–11. век.|400x400px Еурипид (ок. 480—406. п. н. е.) један је од аутора класичне Грчке који је показао посебно интересовање за положај жена у грчком свету. У претежно патријархалном друштву, он је кроз своја дела истраживао и понекад оспоравао неправде са којима су се жене суочавале, као и одређене друштвене или моралне норме које су их се тицале. Његови женски ликови, често обликовани са детаљном психологијом и уметничком дубином, били су централни у његовим трагедијама и чинили су готово све његове ликове који су размишљали и филозофирали. Еурипид је приказао жене не само као способне да поседују истинску интелигенцију, већ их је користио и да публици својих представа пренесе критику положаја жена.
Драмски писац је развио низ оригиналних књижевних и уметничких техника како би хуманизовао своје женске ликове, нудећи им јединствен капацитет за деловање и размишљање у оквиру грчке трагедије. Често је субвертирао митове како би прерадио улоге хероина у својим делима и оспорио њихове традиционалне наративе. Медеја и Јелена су две фигуре које је Еурипид значајно редефинисао у овој динамици, користећи их да преиспита атинску мушку идеологију и истакне друштвене проблеме који погађају атинске жене. Еурипид се бавио низом друштвених, политичких или породичних питања која су утицала на жене његовог друштва, фокусирајући се на женску сексуалну жељу и табуе који је окружују, отворено критикујући брак, интелектуалну маргинализацију жена у Грчкој и имплицитно нападајући ауторе мизогиних наратива, као што је Хесиод. Његов филозофски и књижевни напредак приписује му, на неки начин, стварање жене као субјекта у грчкој књижевности.
Ови уметнички и филозофски ставови довели су до тога да Еурипид буде мета Аристофана као мизогин; приказујући жене као способне за злодела, укључујући сексуално недолично понашање, Еурипид би наводно поткопавао интересе жена. Модерна наука више не подржава ову оптужбу, примећујући, напротив, да Еурипид заузима јединствено место у грчкој трагедији по овом питању. Међутим, упркос овим ставовима и перспективама, писац Списи и даље остају обележени сексизмом и мизогинијом типичним за његово време и кругове у којима је деловао.
Контекст
Грчко друштво као патријархално друштвo мини|Породична сцена из гинекеја, црвенофигурна свадбена ваза, ок. 430. п. н. е. Класична Атина у 5. веку п. н. е, и шире гледано, антички грчки град-државе, били су организовани око значајних фалоцентричних структура и феномена који су ојачани током овог периода. Жене су се суочавале са потпуном правном дискриминацијом, пошто нису могле бити грађани и нису уживале грађанска права града. Такође су стално стављане у подређен положај у односу на своје мушке пандане. Уопштено говорећи, жене су биле под влашћу најближег мушког рођака, било да је то отац, муж или син. Културна и уметничка продукција Атине у то време била је обележена значајним сексизмом и различитим интелектуалним процесима који су предузимани да би се легитимисала мушка привилегија. У 5. веку п. н. е. град је доживљавао војну, културну и уметничку експанзију; да би подржао своје империјалне амбиције, постепено се формирала „национална” атинска митологија. Овај идеолошки оквир, који се ширио атинским и грчким друштвом, не само да је подржавао атински империјализам већ је допринео и пропагирању културе силовања. Ови прогресивни процеси били су тесно повезани са робовласништвом које је град практиковао, а које се значајно проширило током класичног периода.
Настанак класичног позоришта Упоредо са овим политичким и друштвеним дешавањима, у великој мери се обликовало класично позориште. Иако је пракса трагедије била посведочена још од архајског периода, класична ера је видела да њен развој достигне нове висине, до тачке скорог стварања жанра, према речима Жаклин де Ромији. У атичком граду, три велика грчка трагедиографа — Есхил (ок. 525—456. п. н. е.), Софокле (ок. 495—406. п. н. е.) и Еурипид (ок. 480—406. п. н. е.) — видели су како им се каријере укрштају и прате једна другу, при чему је сваки дао свој удео иновација у трагедији, позоришту и уметности. Позориште, као јавна уметност која се делом финансирала кроз литургије грађана, служило је као привилегован простор за политичку и друштвену критику. Тако се појавило као огледало које одражава друштвена и политичка питања града и било је део путање атинске демократије, која је видела како се она структурише и напредује.
Посебни аспекти Еурипидовог живота и мисли мини|Статуета Еурипида, пронађена 1704. године на брду Ескилин, Рим, 2. век н. е, Лувр-Ленс Еурипид, рођен између 484. и 480. године п. н. е, има биографију коју је тешко утврдити и која је дотакнута бројним легендарним елементима. Наводно су га атински грађани неволели због његовог одбијања да се повинује друштвеним нормама и његовог наводно неприступачног карактера, а легендарни извештаји чак су сугерисали да се склонио у пећину окренуту према мору како би писао неометан. У сваком случају, уметник није био у великој мери укључен у грађански живот, и иако је мало вероватно да је потпуно занемарио своје грађанске одговорности, изгледа да их није много практиковао. Можда је лично познавао Сократа, иако је био старији од њега, а то и даље остаје неизвесно; такође је био омиљена мета Аристофана.
Еурипид се одликује низом филозофских и уметничких ставова које наизглед исповеда, као и великом пажњом коју посвећује концепту слободе, коју је артикулисао на различите начине кроз своја дела. Уопштено говорећи, био је заинтригиран „питањима у вези са конститутивним поларитетима атинске идеологије”, односно супротностима између жена и мушкараца, робова и слободних људи, странаца и Грка, између осталих. У том погледу, драмски писац је представио робовласништво, темељ атинског друштва, као производ силе и стога фундаментално неправедно. На пример, у једном одломку из Хекабе који се готово залаже за потпуно укидање ропства, вођа хора узвикује:
Авај, какво је зло ропство одувек било; Оно трпи оно што није исправно, савладано силом.
Штавише, драмски писац је био образован у филозофији и реторици; био је потпуно интегрисан у интелектуалне иновације тог периода и био њихова покретачка снага. Упркос томе што је описан као непопуларан међу атинским становништвом, његова смрт је обележена јавним сахранама, што тежи да релативизује овај можда пристрасан приказ у античким изворима.
Жене код Еурипида Жене чине централни предмет Еурипидове мисли и уметности. Од његових деветнаест преживелих драма, тринаест приказује женске протагонисте (68%) и четрнаест женске хорове (74%). Поређења ради, само једна од седам драма (15%) Есхила могла би потенцијално имати хероину, а и то је неизвесно. Код Софокла, две од његових седам (29%) преживелих драма имају женске протагонисте.
Општи третман жена и женског положаја мини|Ифигенија као свештеница Артемиде у Тауриди креће да дочека заробљенике, међу којима су њен брат Орест и његов пријатељ Пилад; римска фреска из Помпеје, 1. век н. е. Један од централних аспеката Еурипидове уметности је напор да се публика стави „унутар његових ликова путем дубоке емпатије”. Драмски писац је био ангажован у „сталном трагању за истином и реализмом”, што га је навело да са интересовањем третира жене или брачне теме. У том контексту, Еурипид је развио детаљне женске ликове са стварним личностима. Овај феномен је толико распрострањен да жене чине скоро све његове ликове који размишљају и филозофирали.
Међу фигурама на које су утицале ове иновације су његова Медеја, Федра и Јелена, између осталих. Међутим, чини се да су се његово интересовање и перспективе за ове теме развијали, пошто је пре продукције Медеје уметнику приписивана заслуга за две друге трагедије у којима би она била приказана посебно негативно, у складу са традиционалним грчким погледом. Ова хуманизација је настојала да мушке гледаоце освести о проблемима који погађају жене у атинском друштву. Тако је у својој драми Јелена користио своју хероину — главни лик дела — да представи одређену идеју о атинској жени, са циљем да подигне свест публике у погледу сопствених домаћих ситуација. Еурипид се такође ангажовао у креирању више ликова „слуга”, дајући глас женама из угрожених друштвених класа, и увео један број својих драма преко женског лика, доприносећи емпатији публике према хероини.
Настављајући у овој динамици, драмски писац је делимично описао атински домаћи живот представљајући кућни свет у коме су жене биле сегрегиране и где је вероватно постојала женска солидарност, што се огледа у солидарности женских ликова у његовим драмама. Чини се да се Ифигенија из драме Ифигенија у Тауриди осврће на ову идеју када одговара хору наводећи:
Ми смо жене, група која добро мисли једна о другој, и најпоузданије у спасавању наших заједничких интереса.
Игнорисао је уобичајене контроверзе у позоришту против феминистичких и женских политичких захтева тог времена и уместо тога је преферирао да да достојанство својим женским ликовима и створи ситуације у којима је демонстрирана неопходност њихове интеграције. Драмски писац је повезао идеју породице са идејом полиса. У својим списима је истакао да као што су жене дефинисане својим односима са очевима, мужевима и синовима, мушкарци су дефинисани својим односима са мајкама, женама и ћеркама. Такође је био веома свестан женске психологије, што се одражава у његовим делима.
Еурипидов третман жена у његовим драмама делује потпуно изоловано и јединствено у оквиру грчке трагедије, иако је остао под утицајем уобичајених елемената културне и интелектуалне средине у којој је деловао.
Преокретање митова мини|Јасон и Медеја, барељеф Кристијана Данијела Рауха (1818) У исто време, Еурипид се упустио у огроман подухват преокретања митова. Док су деца из пара Медеја—Јасон умрла под неразјашњеним околностима у грчким митовима, драмски писац је зграбио ово и учинио је починиоцем њиховог убиства. Иако такав приказ може изгледати посебно пејоративан, Медеја је заправо ослобођена кривице, што је била готово логична реакција на поступке сексистичког и прељубничког мужа, далеко од херојског Јасона из мита о Златном руну. Еурипид је приступио епизоди о Медеји из нове перспективе, настојећи да нагласи мушке лажи и обмане, а не могућност да Медеја почини зло.
Еурипид је радио на томе да што више прочисти митолошке елементе који су Медеју представљали као вештицу, и чинећи то, скоро претерано ју је хуманизовао. Више није била окружена магијом, иако је била веома интелигентна и способна да прави лекове и отрове. Применио је ову технику и на друге жене, одвајајући их од вештичарења како би их приказао једноставно као интелигентне појединце способне да користе отрове. За Медеју, одсуство било какве магичне моћи било је појачано чињеницом да ју је Јасон напустио у страној земљи (Коринт) и изоловао, што је сугерисало да је није приказао као лик способан за натприродне акције. Штавише, Медеја је била подељена између својих женских и мушких особина, све до краја дела, где су се обе раствориле у њеној „надљудскости” и трансфигурисале у трагедији — што је чинило посебно компликованим процену ауторових намера и избора. мини|300x300px|Сусрет између Електре и Ореста на гробу њиховог оца Агамемнона - Лувр, 450-400. п. н. е.