Опекотина од Сунца је облик опекотина од зрачења који погађа живо ткиво, попут коже, а настаје услед прекомерног излагања ултраљубичастом (УВ) зрачењу, обично са Сунца. Уобичајени симптоми код људи и других животиња укључују црвену или црвенкасту кожу која је врућа на додир или болна, општи умор и благу вртоглавицу. Остали симптоми обухватају пликове, љуштење коже, отицање, свраб и мучнину. Прекомерно УВ зрачење је водећи узрок (превасходно) немалигних тумора коже,World Health Organization, International Agency for Research on Cancer "Do sunscreens prevent skin cancer" Press release No. 132, 5. 6. 2000.World Health Organization, International Agency for Research on Cancer "Solar and ultraviolet radiation" IARC Monographs on the Evaluation of Carcinogenic Risks to Humans, Volume 55, 11. 1997. који у екстремним случајевима могу бити опасни по живот. Опекотина од Сунца је упални одговор у ткиву покренут оштећењем нуклеинске киселине изазваним УВ зрачењем.
Мере заштите од Сунца попут креме за сунчање и одеће за заштиту од Сунца су широко прихваћене за спречавање опекотина од Сунца и неких врста рака коже. Посебне популације, укључујући децу, посебно су осетљиве на опекотине од Сунца и треба користити заштитне мере како би се спречила оштећења.
Знаци и симптоми
Опекотина од Сунца ће се манифестовати као различити степени црвенила коже (еритем) и отицања, у зависности од обима и тежине излагања Сунцу. Тешке опекотине од Сунца могу изазвати стварање пликова, свраб, љуштење коже, осип, па чак и мучнину, грозницу, језу и несвестицу, па се понекад неформално називају тровањем Сунцем. Капилари близу површине коже са опекотинама производе топлоту, чинећи захваћено подручје топлим на додир. Опекотине од Сунца се могу класификовати као површинске или опекотине делимичне дебљине. Стварање пликова је знак опекотина од Сунца другог степена.
Варијације Мање опекотине од Сунца обично изазивају само благо црвенило и осетљивост на захваћеним подручјима. У озбиљнијим случајевима може доћи до стварања пликова. Екстремне опекотине од Сунца могу бити болне до тачке исцрпљености и могу захтевати болничко лечење.
Трајање Опекотина од Сунца може настати за мање од 15 минута као одговор на излагање Сунцу. Међутим, први знаци оштећења се можда неће појавити неколико сати. Опекотина од Сунца може настати у секундама када је особа изложена незаштићеним луковима за заваривање или другим изворима интензивне ултраљубичасте светлости.
Симптоми опекотина од Сунца су обично најгори 24 до 36 сати након излагања Сунцу и обично почињу да се побољшавају након 3 до 5 дана. Након неколико дана, кожа може почети да се љуска и љушти, а потпуно излечење се обично дешава у року од 7 дана. Мање количине коже могу наставити да се љуште данима или чак недељама након тога.
Рак коже Ултраљубичасто зрачење изазива опекотине од Сунца и повећава ризик од три врсте рака коже: меланома, карцинома базалних ћелија и карцинома сквамозних ћелија."Facts About Sunburn and Skin Cancer" , Skin Cancer Foundation Највећа забринутост је да се ризик од меланома повећава сразмерно броју доживотних кумулативних епизода опекотина од Сунца. Процењује се да би се 1/3 меланома у Сједињеним Америчким Државама и Аустралији могла спречити редовном употребом креме за сунчање.
Механизам Опекотине од Сунца настају услед продуженог излагања ултраљубичастом зрачењу са Сунца или вештачких извора као што су лампе за сунчање, лукови за заваривање или ултраљубичасто гермицидно зрачење. Две врсте ултраљубичастог зрачења са Сунца допиру до површине Земље, УВА и УВБ. УВА је 1.000–2.000 пута мање ефикасан у изазивању опекотина од Сунца од УВБ-а, јер има мање енергије.
УВБ оштећује иРНК. Ово покреће брзи пут који доводи до упале коже и опекотина од Сунца. Оштећење иРНК у почетку покреће одговор у рибозомима преко протеина познатог као ZAK-алфа у одговору на стрес. Овај одговор делује као систем ћелијског надзора. Након тога, откривање оштећења РНК доводи до инфламаторне сигнализације и регрутовања имуних ћелија. Оштећење РНК, али не и оштећење ДНК, доводи до упале коже и акутних опекотина од Сунца изазваних УВБ зрачењем.
Стрес такође покреће неколико одбрамбених механизама, укључујући поправку ДНК како би се вратило оштећење, апоптозу и љуштење ради уклањања непоправљиво оштећених ћелија коже, као и повећану производњу меланина како би се спречила будућа оштећења.
Меланин лако апсорбује светлост УВ таласне дужине. Спречавањем УВ фотона да раскину хемијске везе, меланин инхибира и директну промену ДНК, као и стварање слободних радикала, како би их спречио да индиректно оштете ДНК. Међутим, људски меланоцити садрже преко 2.000 геномских места која су веома осетљива на УВ, а таква места могу бити до 170 пута осетљивија на УВ индукцију циклобутанских пиримидинских димера него просечно место.
Опекотине од Сунца изазивају процес упале који укључује производњу простаноида и брадикинина. Ова хемијска једињења повећавају осетљивост на топлоту смањењем прага активације рецептора за топлоту (TRPV1) са на . Бол може бити узрокован прекомерном производњом протеина званог CXCL5, који активира нервна влакна.
Фактори ризика Најзначајнији фактор ризика за опекотине од Сунца је трајање и интензитет излагања коже УВ зрачењу. Лице, врат и труп су два до четири пута осетљивији од екстремитета. Поред тога, особе са светлијим тоном коже или они који узимају одређене лекове подложнији су опекотинама од Сунца.
Интензитет УВ зрачења УВ индекс указује на ризик од опекотина од Сунца у одређеном тренутку и на одређеној локацији. Фактори који доприносе укључују: Доба дана. На већини локација, сунчеви зраци су најјачи отприлике између 10 и 16 часова током летњег рачунања времена. Облачност. Облаци делимично блокирају УВ зрачење, али чак и током облачног дана, значајан проценат штетног УВ зрачења може проћи кроз облаке. Близина рефлектујућих површина, попут воде, песка, бетона, снега и леда. Све ово рефлектује сунчеве зраке и може изазвати опекотине. Годишње доба. Положај Сунца у касно пролеће и рано лето може изазвати теже опекотине. Надморска висина. На већој надморској висини лакше је изгорети, јер има мање Земљине атмосфере која би блокирала сунчеву светлост. Изложеност УВ зрачењу повећава се за око 4% на сваких 1.000 стопа (305 m) надморске висине. Близина екватора (географска ширина). Између поларних и тропских региона, што сте ближе екватору, више директне сунчеве светлости пролази кроз атмосферу током године. На пример, јужни део Сједињених Америчких Држава добија педесет посто више сунчеве светлости него северни део.
мини|десно|Еритемална брзина дозе на три северне географске ширине. (Поделите са 25 да бисте добили УВ индекс.) Извор: NOAA. Због варијација у интензитету УВ зрачења које пролази кроз атмосферу, ризик од опекотина од Сунца расте са близином тропским географским ширинама, које се налазе између 23,5° северне и јужне географске ширине. Под једнаким условима (нпр. облачност, озонски омотач, терени, итд.), свака локација унутар тропских или поларних региона прима приближно исту количину УВ зрачења током године. У умереним појасевима између 23,5° и 66,5°, УВ зрачење значајно варира у зависности од географске ширине и годишњег доба. Што је већа географска ширина, то је мањи интензитет УВ зрака. Интензитет Сунца на северној хемисфери највећи је током маја, јуна и јула — а на јужној хемисфери током новембра, децембра и јануара. На минутном нивоу, количина УВ зрачења зависи од угла Сунца. Ултраљубичасто зрачење се лако одређује односом висине било ког објекта и величине његове сенке. Висина се мери паралелно са Земљиним гравитационим пољем, а пројектована сенка се мери на равној, хоризонталној површини. Најзначајнији ризик је у соларно подне када су сенке најмање, а сунчево зрачење пролази најдиректније кроз атмосферу. Без обзира на географску ширину (под претпоставком да нема других променљивих), једнаке дужине сенки значе једнаке количине УВ зрачења.
Кожа и очи су најосетљивији на оштећења од УВ зрачења на таласној дужини од 265–275 nm, што је у доњем УВЦ појасу који се ретко среће осим код вештачких извора попут лукова за заваривање. Дуже таласне дужине УВ зрачења изазивају већину опекотина од Сунца јер су те таласне дужине заступљеније у сунчевој светлости на нивоу тла.
Тип коже Тип коже одређује колико лако долази до опекотина од Сунца. Људи са светлијим тоновима коже и ограниченим капацитетом да поцрне након излагања УВ зрачењу имају већи ризик од опекотина. Фицпатриков систем фототипова коже описује нормалне варијације реакција људске коже на дозе УВБ зрачења. Особе са типом коже I имају највећу склоност ка опекотинама од Сунца, док тип VI има најмању. Међутим, сви типови коже могу развити опекотине од Сунца или рак коже.
Фототипови коже по Фицпатрику су следећи: Тип 0: Албино. Тип I: Бледа светла кожа, лако гори, не црни. Тип II: Светла кожа, лако гори, тешко црни. Тип III: Светло беж кожа, може изгорети, али на крају лако поцрни. Тип IV: Светло смеђа кожа, тешко гори, лако црни. Тип V: Смеђа кожа, обично не гори, лако црни. Тип VI: Тамно смеђа кожа, врло је мало вероватно да ће изгорети, постаје тамнија излагањем УВ зрачењу.
Сунчање Препланулост, која се природно развија код неких појединаца као заштитни механизам против Сунца, већина у западном свету сматра пожељном. Сунчање је довело до повећане изложености УВ зрачењу како природног Сунца, тако и лампи за сунчање. Препланулост може пружити скроман заштитни фактор (SPF) од 3, што значи да би препланула кожа поднела до три пута већу изложеност УВ зрачењу него бледа кожа.
Опекотине од Сунца повезане са сунчањем у затвореном могу бити тешке. Светска здравствена организација, Америчка академија за дерматологију и Фондација за рак коже препоручују избегавање вештачких извора УВ зрачења као што су соларијуми. Препланулост се не препоручује као облик заштите од Сунца.
Оштећење озонског омотача Последњих деценија, учесталост и тежина опекотина од Сунца су порасле широм света, делимично због хемијског оштећења озонског омотача атмосфере. Између 1970-их и 2000-их, просечни стратосферски озон смањио се за приближно 4%, доприносећи приближно 4% повећању просечног интензитета УВ зрачења на површини Земље. Оштећење озонског омотача и сезонска „озонска рупа” довели су до много већих промена на неким локацијама, посебно на јужној хемисфери.
Лекови Ризик од опекотина може бити повећан фармацеутским производима који кориснике чине осетљивим на УВ зрачење. Одређени антибиотици, орални контрацептиви, антидепресиви, лекови за акне, антиконвулзиви, антипсихотици и стабилизатори расположења имају овај ефекат."Avoiding Sun-Related Skin Damage". Fact-Sheets.com. 2004. Retrieved 3. 1. 2015.
Остали фактори Старост такође утиче на то како кожа реагује на Сунце. Деца млађа од шест година и одрасли старији од шездесет година осетљивији су на сунчеву светлост.
Одређена генетска стања, на пример, xeroderma pigmentosum, повећавају осетљивост особе на опекотине од Сунца и касније карциноме коже. Ова стања укључују дефекте у механизмима поправке ДНК који смањују способност поправљања ДНК оштећене УВ зрачењем.
Дијагноза мини|Љуштење коже на надлактици као последица опекотина од Сунца – уништавање доњих слојева епидермиса изазива брзи губитак горњих слојева. Диференцијална дијагноза опекотина од Сунца укључује другу патологију коже изазвану УВ зрачењем, укључујући фотоалергијске реакције, фототоксичне реакције на локалне или системске лекове и друге дерматолошке поремећаје који се погоршавају излагањем сунчевој светлости. Разматрања за дијагнозу укључују трајање и интензитет излагања УВ зрачењу, употребу локалних или системских лекова, историју дерматолошких обољења и нутритивни статус.