Друштвена привилегија је предност или право које користи појединцима који припадају одређеном идентитету. Привилеговане групе могу бити у предности на основу друштвене класе, богатства, образовања, касте, старости, висине, боје коже, физичке спремности, националности, географске локације, културних разлика, етничке или расне категорије, рода, родног идентитета, неуродиверзитета, физичког инвалидитета, сексуалне оријентације, религије и других фактора. Појединци могу бити привилеговани у једној области, као што је образовање, а не морају бити у другој, као што је здравље. Ниво привилегије коју појединац има може се мењати током времена и у зависности од локације, на пример када особа постане инвалид или када дете постане млада одрасла особа.
Концепт привилегије се генерално сматра теоријским концептом који се користи у различитим областима и често се повезује са друштвеном неједнакошћу. Привилегија је такође повезана са друштвеним и културним облицима моћи. Започео је као академски концепт, али се од тада све чешће користи ван академије. Ова тема се заснива на интеракцијама различитих облика привилегије у одређеним ситуацијама. Може се схватити као супротност друштвеној неједнакости, јер се фокусира на то како структуре моћи у друштву помажу друштвено привилегованим људима, уместо на то како те исте структуре угњетавају друге.
Историја Списи В. Е. Б. Дјубојса мини|В. Е. Б. Дјубојс, аутор књиге Душе црног народа (1903) Историја привилегије као концепта датира од књиге америчког социолога и историчара В. Е. Б. Дјубојса из 1903. године под називом Душе црног народа (енгл. The Souls of Black Folk). Ту је написао да, иако су Афроамериканци обраћали пажњу на беле Американце и били свесни расне дискриминације, бели Американци нису много размишљали о Афроамериканцима, нити о ефектима расне дискриминације. Године 1935, Дјубојс је писао о ономе што је назвао „платама белине” (енгл. wages of whiteness) које су уживали бели Американци. Написао је да оне укључују љубазност и поштовање, несметан приступ свим јавним функцијама, блажи третман на суду и приступ најбољим школама.
Кодификација концепта Ране концепте који ће довести до термина белачка привилегија развила је организација Weather Underground током 1960-их.
Године 1988, америчка феминисткиња и антирасистичка активисткиња Пеги Макинтош објавила је есеј „Белачка привилегија и мушка привилегија: Лични извештај о сагледавању кореспонденција кроз рад у женским студијама” (енгл. White Privilege and Male Privilege: A Personal Account of Coming to See Correspondences through Work in Women's Studies). Ту је Макинтошева документовала четрдесет шест привилегија које је она, као белкиња, искусила у Сједињеним Америчким Државама. Као пример, наводи: „Могу бити сигурна да ако ми затреба правна или медицинска помоћ, моја раса неће радити против мене”, као и „Не морам да образујем своју децу да буду свесна системског расизма зарад њихове сопствене свакодневне физичке заштите”. Макинтошева је описала белачку привилегију као „невидљиви пакет незарађених средстава” који белци не желе да признају, а који доводи до тога да буду самоуверени, опуштени и несвесни расних питања, док небелци постају несигурни, неугодно се осећају и постају отуђени. Есеју Пеги Макинтош приписује се заслуга за подстицање академског интересовања за привилегије, које су екстензивно проучаване у деценијама након тога.
Преглед Историјски гледано, академско проучавање друштвене неједнакости углавном се фокусирало на начине на које су мањинске групе биле дискриминисане, и игнорисало је привилегије које су дате доминантним друштвеним групама. То се променило крајем 1980-их, када су истраживачи почели да проучавају концепт привилегије.
Привилегија, како је истраживачи схватају и описују, функција је више варијабли различите важности, као што су раса, старост, род, сексуална оријентација, Родни идентитет, неурологија, држављанство, Религија, физичка способност, Здравље, ниво образовања и друге. Раса и род обично имају највећи утицај с обзиром на то да се особа рађа са овим карактеристикама и да су оне одмах видљиве. Међутим, религија, сексуалност и физичке способности су такође веома важне. Неке варијабле попут друштвене класе су релативно стабилне, док се друге, попут старости, богатства, религије и физичке привлачности, могу мењати током времена. Неки атрибути привилегије су барем делимично одређени од стране самог појединца, као што је ниво образовања, док су други, попут расе или класног порекла, у потпуности недобровољни.
Амерички социолог Мајкл Кимел користи метафору ветра да би објаснио овај концепт. Он објашњава да када ходате упркос ветру, морате се борити за сваки корак који направите. Када ходате са ветром у леђа, уопште га не осећате, али се ипак крећете брже него што бисте иначе. Ветар представља друштвену привилегију и ако дува у вашем смеру, једноставно вас гура напред уз мало сопственог напора.
У контексту ове теорије, привилеговани људи се сматрају „нормом” и као такви добијају невидљивост и лакоћу кретања кроз друштво, док се остали сматрају инфериорним варијантама. Привилеговани људи виде себе рефлектоване широм друштва, како у масовним медијима, тако и лицем у лице у сусретима са наставницима, менаџерима на радном месту и другим ауторитетима, што према истраживачима доводи до осећаја права и претпоставке да ће привилегована особа успети у животу, као и до заштите привилеговане особе од бриге да би могла бити суочена са дискриминацијом од стране људи на позицијама моћи.
Свест о привилегији Неки академици, попут Пеги Макинтош, истичу образац где су они који имају користи од одређене врсте привилегије неспремни да је признају. Аргумент се може наставити у правцу да такво порицање представља додатну неправду према онима који не уживају у истом облику привилегије. Дералд Винг Су је такво порицање назвао обликом „микроагресије” или микроинвалидације која негира искуства људи који немају привилегије и минимизира препреке са којима се суочавају.
Макинтошева је писала да је већина људи невољна да призна своју привилегију и да уместо тога тражи начине да оправда или умањи ефекте привилегије тврдећи да је њихова привилегија у потпуности заслужена. Они то правдају признавањем индивидуалних чинова незарађене доминације, али негирају да је привилегија институционализована, као и укорењена широм нашег друштва. Написала је да они који верују да је привилегија системска могу ипак порицати да су лично имали користи од ње и могу се противити напорима да се она демонтира. Према истраживачима, привилеговани појединци се опиру признавању својих привилегија јер би то од њих захтевало да признају да било какав успех који су постигли није резултат искључиво њихових сопствених напора. Уместо тога, он је делимично резултат система који се развио како би им пружио подршку. Концепт привилегије доводи у питање идеју да је друштво меритократија, што истраживачи тврде да је посебно узнемирујуће за Американце за које је веровање да живе у меритократији дубоко укорењена културна вредност, а коју истраживачи често карактеришу као мит.
У књизи Родно одређено друштво (енгл. The Gendered Society), Мајкл Кимел је написао да када се људи на свим нивоима привилегије не осећају лично моћнима, аргументи да су имали користи од незарађених предности делују неубедљиво.
Кетрин Дињацио и Лорен Клајн су у својој књизи Подаци и феминизам (енгл. Data Feminism) употребиле термин ризик привилегије (енгл. privilege hazard) када су се освртале на феномен у којем појединци на привилегованим позицијама остају несвесни својих урођених предности. Овај недостатак свести одржава друштвене неједнакости и омета напоре да се заступају маргинализоване групе. Ризик привилегије цитирају и други аутори како би признали своју позиционалност и ризик од погрешног тумачења туђих искустава. Аутори као што су Фелиша Прато, Ендру Стјуарт, Пеги Макинтош и Тејлор Филипс допринели су овом дискурсу испитујући различите облике ризика привилегије, укључујући групну доминацију, белачку, мушку и класну привилегију. Ово истраживање баца светло на то како се привилегија манифестује у различитим друштвеним сферама и какве су њене последице по маргинализоване заједнице.
У свом истраживању у оквиру књиге Подаци и феминизам, Кетрин Дињацио и Лорен Клајн дефинишу „ризик привилегије” као потенцијалне ризике који настају када привилеговани појединци, опремљени приступом ресурсима и подацима, покушају да реше проблеме са којима се суочавају маргинализоване групе. Ослањање искључиво на податке може ојачати постојећу динамику моћи. Програмери софтвера и података са ризиком привилегије могу погрешно протумачити податке из контекста које не разумеју. Последице могу додатно маргинализовати угрожене заједнице. Да би се томе супротставиле, оне заговарају инклузиван приступ праксама података који се фокусира на маргинализоване гласове, са циљем стварања праведнијег екосистема података.
Континуирано присуство ризика привилегије евидентно је у концепту групне доминације, где једна друштвена група има значајне предности над другима, што доводи до консолидације моћи и ресурса. Истраживање Фелише Прато и Стјуарта наглашава да доминантним групама често недостаје свест о њиховим привилегованим идентитетима, те их посматрају као нешто нормално, а не као привилегије. Каиди Ву и Дејвид Данинг се баве хипокогницијом унутар привилегије групне доминације, истичући како појединци из доминантних група могу имати потешкоћа да схвате тешкоће са којима се суочавају мањине због недостатка изложености истим.
Примери
Образовни расизам Расизам је веровање да групе људи поседују различите особине понашања које одговарају физичком изгледу и да се могу поделити на основу супериорности једне расе над другом. То може резултирати тиме да одређене етничке и културне групе имају привилегован приступ мноштву ресурса и могућности, укључујући образовање и радна места.
Образовни расизам је укорењен у америчком друштву од стварања Сједињених Америчких Држава. Систем закона из 18. и 19. века, познат као Црни кодови, криминализовао је приступ образовању за црнце. Све до увођења Тринаестог амандмана, Четрнаестог амандмана и Закона о грађанским правима из 1866. године, тражење образовања било је кажњиво законом за њих. Ово је стога служило да се Афроамериканци задрже неписменима и да се вреднују искључиво као радна снага. Међутим, чак и након ових институционалних и законских промена, Афроамериканци су и даље били мета образовног расизма у облику школске сегрегације у САД. У 20. веку, борба против образовног расизма достигла је свој врхунац у историјском судском процесу пред Врховним судом, Браун против Одбора за образовање.
Образовни расизам је кроз историју узимао и друге облике, као што је стварање система индијанских интерната у Канади 1831. године, који је насилно интегрисао староседелачку децу у школе чији је циљ био брисање њихових етничких, језичких и културних специфичности како би се асимиловала у друштво белих досељеника. Све до затварања последњег интерната 1996. године, Канада је имала образовни систем који је специфично наносио штету и био усмерен против староседелачке деце. Процењује се да је око 6.000 деце умрло у оквиру тог система.
Данас јаз у могућностима тачно указује на то како је образовни расизам присутан у друштвима. Овај термин се односи на „начине на које раса, етничка припадност, социоекономски статус, знање енглеског језика, богатство заједнице, породичне ситуације или други фактори доприносе или одржавају ниже образовне аспирације, постигнућа и резултате за одређене групе ученика”. Другим речима, то је „несразмера у приступу квалитетним школама и ресурсима потребним да би сва деца била академски успешна”. Конкретно, ово се може видети у Сједињеним Америчким Државама узимајући у обзир како, према Индексу могућности за учење Фондације Шот, „ученици из историјски угрожених породица имају само 51 посто могућности за учење у поређењу са белим ученицима који нису латиноамеричког порекла”.
Према Макинлију и сарадницима: